Луј Риел (22. октобар 1844, Сент Бонифације, Рупертова земља – 16. новембар 1885, Реџајна, Канада) је био канадски политичар, оснивач провинције Манитоба и политички вођа народа Метиса. Предводио је два покрета отпора против владе Канаде и њеног првог премијера Џона А. Макдоналда. Риел је настојао да брани права и идентитет Метиса током постепеног потпадања Северозападне територије под канадску сферу утицаја.
Први покрет отпора који је предводио Риел био је Покрет отпора Црвене реке 1869–1870. Привремена влада коју је основао Риел на крају је преговарала о условима под којима би нова провинција Манитоба ушла у Канадску конфедерацију. Међутим, у току покрета, Риел је погубио канадског националисту, Томаса Скота и побегао у Сједињене Државе како би избегао кривично гоњење. Три пута је биран за члана Доњег дома, али, плашећи се за свој живот, никада није заузео своје место. Током година у егзилу, почео је да верује да је божански изабрани вођа и пророк. Оженио се 1881. године док је био у егзилу на територији Монтане.
1884. године вође Метиса у Саскачевану позвале су Риела да помогне у решавању дугогодишњих несугласица са канадском владом. Вратио се у Канаду и предводио оружани сукоб са владиним снагама - Северозападну побуну 1885. године. Поражен у бици код Баточа, Риел је био затворен у Реџајни где је осуђен за велеиздају. Упркос протестима, народним апелима и позиву пороте на помиловање, Риел је погубљен вешањем. Француски Канађани су Риела сматрали херојском жртвом; његово погубљење имало је трајан негативан утицај на Канаду, поларизујући нову нацију по етно-религијским линијама. Метиси су били маргинализовани у преријским провинцијама од стране све више енглеске већине. Дугорочни ефекат ових акција било је горко отуђење које су осећали франкофони широм Канаде и њихов бес због репресије од стране њихових сународника.
Риелова историјска репутација је дуго била подељена између приказивања као опасног верског фанатика и бунтовника који се противи канадској нацији и, насупрот томе, као харизматичног вође спремног да брани свој метиски народ од неправедних задирања савезне владе жељне да досељеницима Онтарија, којима доминирају припадници народа Оринџа, омогући приоритетни приступ земљишту. Риел је подвргнут једној од најформалнијих организационих и академских расправа од свих личности у канадској историји.
Младост мини|Луј Риел са 14 година Насеље Црвена река била је територија Рупертове земље којом је управљала Компанија Хадсон Беј. Средином 19. века насеље је било углавном насељено Метисима мешовитог порекла Првих народа и Европљана. Њихови преци су углавном били шкотски и енглески мушкарци ожењени женама из народа Кри, и француско-канадски мушкарци ожењени женама из племена Солто (Оџибве са равница).
Луј Риел је рођен 1844. године у малој кући својих бабе и деде у Сент Бонифацију, близу ушћа Црвене реке и Сене. Луј је био најстарији од једанаесторо деце у локално угледној породици. Његов отац, који је био франко - чипеванског метиског порекла, стекао је значај у овој заједници организујући групу која је подржавала Гијома Сајера, Метиса ухапшеног и суђеног због оспоравања историјског трговинског монопола Хадсон Беј компаније. Сајерово коначно пуштање на слободу због протеста и немира које је организовала група Луја Старијег ефикасно је окончало монопол, а име Риел је због тога било добро познато у области Црвене реке. Његова мајка је била ћерка Жан-Батиста Лажимодјера и Мари-Ан Габури, једне од најранијих белих породица које су се населиле на Црвеној реци 1812. године. Риелови су били познати по свом побожном католицизму и јаким породичним везама.
Риел је кренуо у школу са седам година, а са десет година је похађао католичку школе Сент Бонифација, као и школу коју су на крају водила Француска хришћанска браћа. Са тринаест година привукао је пажњу бискупа Александра Ташеа, који је жељно промовисао свештенство за талентоване младе Метисе. Године 1858. Таше је средио да Риел похађа Малу семинарију у Монтреалу. Његови описи из тог времена указују на то да је био одличан познавалац језика, науке и филозофије. Иако је био добар ученик, био је и напрасит, екстремних ставова, нетолерантан према критикама и противљењу, и склон расправама са својим наставницима.
Након вести о прераној смрти оца 1864. године, Риел је изгубио интересовање за свештенство и повукао се са колеџа у марту 1865. Неко време је наставио студије као дневни студент у манастиру Сивих монахиња, али је убрзо замољен да оде због кршења дисциплине. Обузет религиозним жаром, објавио је да ће основати нови верски покрет. Остао је у Монтреалу више од годину дана, живећи у кући своје тетке, Луси Риел. Запослио се као адвокатски службеник у монтреалској канцеларији Родолфа Лафлама. Током овог периода био је у неуспелој романси са младом женом по имену Мари-Жули Гернон. Риел је потписао брачни уговор, али породица његове веренице се противила њеној вези са Метисом, и веридба је убрзо раскинута. Разочаран, Риел је сматрао да је правни посао непријатан и, почетком 1866. године, одлучио је да напусти Источну Канаду. Неки од његових пријатеља су касније рекли да је радио разне послове у Чикагу, док је боравио код песника Луја-Онореа Фрешета, да је сам писао песме у стилу Ламартина, и да је кратко био запослен као службеник у Сент Полу, у Минесоти, пре него што се вратио у насеље Црвена Река 26. јула 1868.
Отпор Црвене реке Већинско становништво Црвене реке историјски су чинили Метиси и Први народи. По повратку, Риел је открио да су верске, националистичке и расне тензије погоршане приливом англофоних протестантских досељеника из Онтарија. Политичка ситуација је такође била неизвесна, јер текући преговори о преносу Рупертове земље са Компаније Хадсон Беј на Канаду нису решили политичке услове преноса. Бискуп Таше и гувернер Компаније Хадсон Беј Вилијам Мактавиш упозорили су Макдоналдову владу да ће недостатак консултација и разматрања ставова Метиса изазвати немире. Коначно, канадски министар јавних радова, Вилијам Макдугал, наредио је истраживање подручја. Долазак геодетске групе 20. августа 1869. године повећао је забринутост међу Метисима, јер се истраживање спроводило као мрежни - амерички систем који је пресецао постојеће парцеле Метиса.
Крајем августа, Риел је осудио истраживање, а 11. октобра 1869. године, рад истраживања је прекинула група Метиса међу којима је био и Риел. Ова група организована је као „Национални комитет Метиса“ 16. октобра, са Риелом као секретаром и Џоном Брусом као председником. Риел је изјавио да ће сваки покушај Канаде да преузме власт бити оспорен уколико Отава прво не преговара о условима са Метисима. Ипак, Макдугал је именован за заменика гувернера и покушао је да уђе у насеље 2. новембра. Макдугалова група је враћена близу канадско-америчке границе, а истог дана, Метиси предвођени Риелом заузели су тврђаву Гари.
6. новембра, Риел је позвао Англофоне да са представницима Метиса разговарају, а 1. децембра је предложио списак права која треба захтевати као услов за уједињење. Већи део насеља је прихватио гледиште Метиса, али је проканадска мањина почела да се организује у опозицији. Макдугал је овластио Џона Дениса да окупи контингент наоружаних људи, али су англофони досељеници углавном игнорисали овај позив на оружје. Џон Кристијан Шулц је, међутим, привукао око педесет регрута и утврдио своју кућу и продавницу. Риел је наредио да се Шулцова кућа опколи, бројчано надјачани Канађани су се убрзо предали и били су затворени у Горњем Форт Гарију.
Привремена влада десно|мини|Привремена влада Метиса Чувши за немире, Отава је послала три изасланика у Црвену реку, укључујући представника компаније Хадсон Беј, Доналда Александра Смита. Док су били на путу, Национални комитет Метиса је 8. децембра прогласио привремену владу, а Риел је постао њен председник 27. децембра.
Састанци између Риела и делегације Отаве одржани су 5. и 6. јануара 1870. године али су се показали безуспешним. Смит и Риел су се касније сложили да пошаљу представнике у Отаву како би се укључили у директне преговоре на тој основи. Привремена влада коју је основао Риел објављивала је новине „Нова нација“ и основала је Законодавну скупштину Асинибоје која ја била прва изабрана влада у насељу Црвена река и функционисала од 9. марта до 24. јуна 1870. године. Скупштина је имала 28 изабраних представника, укључујући председника, Риела, извршни савет, генералног ађутанта , главног судију и службеника.
Погубљење Томаса Скота Упркос напретку на политичком фронту, Канадска странка је наставила да кује завере против привремене владе. Покушали су да регрутују присталице за свргавање Риела али доживели су неуспех 17. фебруара, када је четрдесет осам мушкараца, укључујући мајора Чарлса Болтона и ирског протестанта Томаса Скота, ухапшено у близини тврђаве Гари. мини|Овај приказ Скотовог погубљења у Канадским илустрованим вестима је „допринео распламсавању анти-метиских осећања“. Болтону је суђено пред трибуналом, осуђен је на смрт због мешања у рад привремене владе, али је помилован. Након учесталих свађа са стражарима, они су инсистирали да се Скоту суди због непослушности. Проглашен је кривим и осуђен на смрт. Риел је више пута замољен да преиначи казну, али је одговорио: „Учинио сам три добре ствари откако сам почео: поштедео сам Болтонов живот на ваше инсистирање, помиловао сам Гедија, а сада ћу погубити Скота.“
Скота је погубио метиски стрељачки вод 4. марта. Протестантска Канада се заклела на освету и покренула покрет „Канада на првом месту“. Риелов биограф Луис Х. Томас је приметио да је „то била Риелова једна велика политичка грешка“.
Стварање Манитобе и војна експедиција Делегати који су представљали привремену владу стигли су у Отаву у априлу и убрзо су ступили у директне преговоре са Макдоналдом и Жорж-Етјеном Картјеом. Странке су се сложиле око неколико захтева са списка права, укључујући језичка, верска и права на земљу. Овај споразум је чинио основу за Закон о Манитоби, којим је Манитоба формално примљена у Канадску конфедерацију; Законодавна скупштина Асинибоје једногласно је подржала придруживање. Међутим, преговарачи нису могли да обезбеде општу амнестију за привремену владу; Картје је сматрао да је то питање за британску владу.
Ради спровођења канадске власти у насељу, канадска војна експедиција послата је у Црвену реку. Иако је влада то описала као „мировни задатак“, Риел је сазнао да канадска милиција у експедицији намерава да га линчује.
Питање амнестије Без амнестије, и због намера канадске милиције, Риел је побегао у сигурност мисије Сент Јосифа преко канадско-америчке границе на територији Дакоте. Стрес и финансијски проблеми довели су до озбиљне болести – можда претече његових будућих менталних тегоба – која је спречила његов повратак у Манитобу до маја 1871. године. лево|мини|Луј Риел око 1875. године Насеље се сада суочило са могућом претњом, од прекограничних рација Фенијског братства (ирска републиканска организација). Заменик гувернера Адамс Џорџ Арчибалд је у октобру издао позив на оружје и уверио Риела да ако учествује неће бити ухапшен. Риел је организовао неколико чета метиских трупа за одбрану Манитобе. Када је вршио смотру трупа у Сент Бонифацију, Арчибалд се јавно руковао са Риелом.
Са предстојећим савезним изборима 1872. године, Макдоналд није могао себи да приушти даље погоршање односа између Квебека и Онтарија, па није понудио амнестију. Уместо тога, договорио је да Таше понуди Риелу мито од 1.000 канадских долара да остане у добровољном егзилу. Ово је допуњено са додатних 600 фунти од Смита за бригу о Риеловој породици.
Риел се поново кандидовао на резултирајућим допунским изборима и поново победио. Поново је избачен из Доњег дома.
Ипак, до краја јуна, Риел се вратио у Манитобу и убрзо је убеђен да се кандидује за посланика у изборној јединици Провеншер. Међутим, побегао је јер је за њим издата потерница и новчана награда.