Женска сексуалност обухвата широк спектар понашања и процеса, укључујући женски сексуални идентитет и сексуално понашање, као и физиолошке, психолошке, друштвене, културне, политичке и духовне или религијске аспекте сексуалне активности. Различити аспекти и димензије женске сексуалности, као део људске сексуалности, такође су обрађени кроз принципе етике, морала и теологије. У скоро свакој историјској епохи и култури, уметност, укључујући књижевну и визуелну, као и популарна култура, представљају значајан део погледа датог друштва на људску сексуалност, што укључује и имплицитне (прикривене) и експлицитне (отворене) аспекте и манифестације женске сексуалности и понашања.
У већини друштава и правних јурисдикција постоје законске границе које одређују које је сексуално понашање дозвољено. Сексуалност варира међу културама и регионима света и континуирано се мењала кроз историју, што се односи и на женску сексуалност. Аспекти женске сексуалности укључују питања која се односе на слику о сопственом телу, самопоштовање, личност, сексуалну оријентацију, вредности и ставове, родне улоге, међуљудски односи, могућности деловања и комуникацију.
Иако је већина жена хетеросексуална, значајне мањине су хомосексуалне (лезбијке) или имају различите степене бисексуалности. Бисексуалне жене су чешће од бисексуалних мушкараца.
Физиологија
Опште Сексуална активност може обухватити различите сексуално стимулативне факторе (физиолошку или психолошку стимулацију), укључујући сексуалне фантазије и различите секс позе, или употребу секс играчака. Предигра може претходити неким сексуалним активностима, често доводећи до сексуалног узбуђења партнера. Такође је уобичајено да људи буду сексуално задовољени љубљењем, еротичним додиривањем или држањем.
Оргазам
Оргазам, или сексуални врхунац, представља изненадно пражњење накупљене сексуалне напетости током циклуса сексуалног одговора, што резултира ритмичким мишићним контракцијама у карличном региону, које карактерише интензиван осећај задовољства. Жене често тешко доживљавају оргазам током вагиналног односа. Мејо клиника наводи: „Оргазми варирају у интензитету, а жене се разликују по учесталости својих оргазама и количини стимулације неопходне да би се оргазам покренуо”. Поред тога, неким женама је потребно више од једног типа сексуалне стимулације да би постигле оргазам.
Стимулација клиториса током нормалног сношаја дешава се када покрети пениса померају капуљачу клиториса и мале усне, које се протежу од клиториса. Оргазам код жена се типично дели у две категорије: клиторални и вагинални или оргазам Г-тачке. 70–80% жена захтева директну стимулацију клиториса да би постигло оргазам, иако индиректна стимулација клиториса такође може бити довољна. Клиторални оргазми се лакше постижу јер гланс клиториса, или клиторис у целини, има више од 8.000 сензорних нервних завршетака, што је једнако или у неким случајевима и више нервних завршетака него што их има људски пенис или гланс пениса. Како је клиторис хомологан пенису, он је еквивалентан у својој способности да прима сексуалну стимулацију.
Иако је оргазам путем вагиналне стимулације теже постићи,}} подручје Г-тачке може произвести оргазам ако се правилно стимулише. Постојање Г-тачке, као и њено постојање као посебне структуре, још увек је предмет расправе, јер се њена пријављена локација може разликовати од жене до жене, чини се да код неких жена не постоји, а претпоставља се да је продужетак клиториса и стога разлог за оргазме који се доживљавају вагинално.
Жене су способне да доживе вишеструке оргазме због чињенице да им генерално није потребан рефракторни период као мушкарцима након првог оргазма. Иако се наводи да жене не доживљавају рефракторни период и да стога могу доживети додатни оргазам, или вишеструке оргазме, убрзо након првог, неки извори наводе да и мушкарци и жене доживљавају рефракторни период јер, због хиперсензитивности клиториса или сексуалног задовољства, жене могу имати веома кратак период након оргазма у којем даља сексуална стимулација не производи узбуђење.
Брадавице могу бити осетљиве на додир, а стимулација брадавица може изазвати сексуално узбуђење. Мали број жена пријављује да доживљава оргазам од стимулације брадавица. Пре истраживања фМРИ о стимулацији брадавица које су спровели Комисарук и сарадници 2011. године, извештаји о женама које су постигле оргазам стимулацијом брадавица ослањали су се искључиво на анегдотске доказе. Комисарукова студија је прва која је мапирала женске гениталије на сензорни део мозга; она указује да осећај из брадавица путује до истог дела мозга као и осећаји из вагине, клиториса и грлића материце, и да су ови пријављени оргазми генитални оргазми изазвани стимулацијом брадавица, и да могу бити директно повезани са гениталним сензорним кортексом (гениталном зоном мозга).
Сексуална привлачност
Истраживања у области еволуционе психологије показују да жене, у просеку, испољавају већу привлачност према мушкарцима који поседују релативно уски струк, торзо у облику слова V и изражена рамена. Поред тога, често се преферирају мушкарци који су виши од жена, имају висок степен симетрије лица, као и израженије мужевне морфолошке карактеристике. На основу савремених истраживања и анкета, жене, без обзира на сексуалну оријентацију, подједнако су заинтересоване за физичку привлачност партнера као и мушкарци.
Контрола женске сексуалности Историјски гледано, многе културе су посматрале женску сексуалност као подређену мушкој сексуалности и као нешто што треба контролисати кроз ограничења женског понашања. Традиционалне културне праксе, као што су наметнута скромност и чедност, тежиле су да ограничења првенствено намећу женама, без сличних ограничења за мушкарце.Review of General Psychology, by the Educational Publishing Foundation, 2002, , Cultural Suppression of Female Sexuality Према психоаналитичкој литератури, комплекс Мадоне и курве се наводно јавља када мушкарац жели сексуалне сусрете само са женама које види као деградиране „курве”, док не може сексуално да пожели „угледну” жену („Мадону”). Ово је први описао Сигмунд Фројд.
Тумачење женске сексуалности значајно се разликује према психолошким истраживањима К. Г. Јунга. Он је објаснио женски либидо као претечу културног изражавања и личне креативности. Идентификовао је Фројдове теорије као извор овог значајног неспоразума и теоретисао да „ритмички фактор није само принцип у нутритивној фази и касније у сексуалности, већ да је у основи свих емоционалних процеса”.C.G. Jung (1912, 1952, 4. Auflage). J. Jacobi (eds) . p. 255. Rascher Verlag Zürich. Неке контроверзне традиционалне културне праксе, као што је сакаћење женских гениталија (FGM), описане су као покушаји потпуног поништавања женске сексуалности. FGM се и даље практикује у неким деловима Африке и Блиског истока, као и у неким имигрантским заједницама у западним земљама, иако је широко забрањена. Процедура се обично спроводи на младим девојкама, пре 15. године живота.WHO, February 2014, https://www.who.int/mediacentre/factsheets/fs241/en/ Female genital mutilationUNICEF, Female genital mutilation/cutting
Методе које се користе за контролу женске сексуалности и понашања укључују претњу смрћу, као што су убиство из части. Разлог за такво убиство може бити одбијање уласка у уговорени брак, веза коју рођаци не одобравају, секс ван брака, жртва силовања или облачење на начин који се сматра неприкладним. Још једно историјско средство за контролу женског сексуалног понашања био је појас невиности, који представља одевни предмет са бравом дизајниран да спречи сексуални однос. Појасеве су носиле жене да би заштитиле своју чедност, што је укључивало спречавање мастурбације, као што је прстењачење, или сексуални приступ неовлашћених мушкараца.
Пре европске колонизације Северне Америке, ставови староседелачких народа Америке о женској сексуалности били су генерално отворени, посебно за млађе, неудате жене. Међутим, доласком Европљана, наметнути су строжи погледи. Ови строги погледи били су посебно рестриктивни за жене, претежно у пуританским колонијама.
Након европске колонизације Северне Америке, створени су афроамерички архетипови и . је окарактерисана као жена која је развратна, примамљива и заводљива. (позната и као ) биле су мајчинске фигуре које су приказиване као задовољне у институцији ропства, „увек са осмехом на лицу док је бела породица преузимала њен живот и цео њен свет”. Ови стереотипни оквири не само да су оправдавали ропство, већ и силовање и злостављање афроамеричких жена као сексуално вођених, сексуалних бића у случају , или бића код којег су секс и сексуалност последње ствари на уму јер је њен свет заокупљен животима њених белих господара у случају .
Савремене студије У модерно доба, психолози и физиолози су истраживали женску сексуалност. Сигмунд Фројд је изнео теорију о две врсте женског оргазма: вагиналном и клиторалном. Међутим, Мастерс и Џонсон (1966) и Хелен О'Конел (2005) одбацују ову поделу.
Ернст Грефенберг био је познат по својим студијама женских гениталија и физиологије женске сексуалности. Објавио је, између осталог, пионирску студију Улога уретре у женском оргазму (1950), која описује женску ејакулацију, као и ерогену зону где је уретра најближа вагиналном зиду. Године 1981, сексолози Џон Д. Пери и Беверли Випл назвали су то подручје Грефенбергова тачка, или Г-тачка, у његову част. Медицинска заједница углавном није прихватила комплетан концепт Г-тачке.
Неколико студија утврђује да су жене генерално узбуђене сексуалним стимулансима оба пола, док су мушкарци значајно узбуђени стимулансима свог преферираног пола, а не свог непреферираног. Ова разлика је доследна у различитим мерама узбуђења, као што су генитални одговор, ширење зеница и време гледања. Значајно сексуално узбуђење као одговор на мушке и женске сексуалне знакове може се окарактерисати као типично за жене, док се значајно сексуално узбуђење искључиво према преферираном полу може сматрати типичним за мушкарце.
Феминистички погледи Током 1970-их и 1980-их, дугогодишњи традиционални западни погледи на женску сексуалност почели су да се преиспитују и оспоравају као део сексуалне револуције. Феминистички покрет и бројне феминистичке ауторке обрађивале су женску сексуалност из женске перспективе, уместо да дозволе да се женска сексуалност дефинише у терминима мушке сексуалности. Једна од првих таквих популарних нефикцијских књига била је Моја тајна башта (Ненси Фрајдеј). Друге ауторке, попут Жермен Грир, Симон де Бовоар и Камиј Паља, биле су посебно утицајне, иако њихови ставови нису били универзално нити мирно прихваћени. Пред крај 20. века, најзначајнији европски доприноси разумевању женске сексуалности дошли су из психоаналитичког француског феминизма, кроз радове Лис Иригаре и Јулије Кристеве. Лезбијство и женска бисексуалност такође су се појавиле као теме од интереса унутар феминизма. Концепт политичког лезбијства, посебно повезан са другим таласом феминизма и радикалним феминизмом, укључује, али није ограничен на, лезбијски сепаратизам. Значајне заговорнице су Шила Џефрис и Џули Биндел.
Феминистички ставови према женској сексуалности варирали су у обиму током историје покрета. Генерално, савремене феминисткиње се залажу да све жене имају приступ сексуалној здравственој заштити и образовању, и слажу се о важности слобода у вези са репродуктивним здрављем, посебно у погледу питања као што су контрола рађања и планирање породице. Телесна аутономија и пристанак су такође концепти од великог значаја у савременим феминистичким погледима на женску сексуалност.
Питања као што су сексуална индустрија, сексуална репрезентација у медијима и питања везана за пристанак на секс у условима мушке доминације биле су контроверзније теме међу феминисткињама. Ове дебате су кулминирале крајем 1970-их и 1980-их, у ономе што је постало познато као феминистички сексуални ратови, који су супротставили анти-порнографски феминизам секс-позитивном феминизму. Делови феминистичког покрета били су дубоко подељени по овим питањима.
Законодавство