Јеврејска есхатологија је област јеврејске теологије која се бави догађајима који ће се десити на крају дана и сродним концептима. Ово укључује окупљање прогнане дијаспоре, долазак јеврејског Месије, загробни живот и васкрсење мртвих. У јудаизму, крај времена се обично назива „крај дана” (), фраза која се неколико пута појављује у Танаху.
Ова веровања су се временом развијала, а према неким ауторима постоје докази о јеврејском веровању у лични загробни живот са наградом или казном који се спомињу у Тори.
Извори У јудаизму, главни текстуални извор за веровање у крај дана и пратеће догађаје је Танах или хебрејска Библија. Корени јеврејске есхатологије налазе се код пророка пре изгнанства, укључујући Исаију и Јеремију, као и код пророка из доба изгнанства Језекиља и Деутеро-Исаију. Главна начела јеврејске есхатологије су следећа, без посебног редоследа, разрађена у Књизи пророка Исаије, Књизи пророка Јеремије и Књизи пророка Језекиља.
Крај дана
Рат Гога и Магога
Према Језекиљу 38, „рат Гога и Магога” је климактични рат који ће се догодити на крају јеврејског изгнанства. Према библијском коментатору и рабину Давиду Кимхију, овај рат ће се одиграти у Јерусалиму.Радак, коментар на Књигу пророка Захарије 14
Догађаји који ће се десити Бог откупљује јеврејски народ из ропства које је почело вавилонским ропством, у новом Егзодусу (сабирање Израела, Кибуц Галујот). Бог враћа јеврејски народ у земљу Израел. Бог обнавља краљевску кућу Давидову и Трећи храм у Јерусалиму. Бог поставља регента из куће Давидове (тј. Месију) да води јеврејски народ и свет и уведе месијанско доба, које се одликује правдом, праведношћу и миром. Сви нејеврејски народи признају Бога Израеловог као јединог истинског Бога и окупљају се на гори Сион. Бог васкрсава мртве и суди свим душама (а неке шаље на годину дана у Гехеном). Бог ствара ново небо и нову земљу.
Библијски Шеол
Хебрејска Библија одражава веровање Израелићана у загробни свет налик Хаду, где и праведници (погледајте Самуило) и неправедници настављају да постоје на јадан начин.
Свет који долази
Загробни живот је познат као олам ха-ба (), и повезан је са концептима Ган Еден — небески „Еденски врт”, или рај — и Гехеном.Leo Rosten, The Joys of Yiddish, © 1968; Pocket Books edition, 1970, pp. 124 & 127 Сама фраза „олам ха-ба” се не појављује у хебрејској Библији. У јеврејској теологији, широко прихваћена халаха је да је живим људским бићима немогуће да знају какав је свет који долази.Steinsaltz, Adin Evan-Israel. Berakhot. Edited by Tvi Hersh Weinreb. Koren Publishers Jerusalem, 2012. Koren Talmud Bavli.
Период Другог храма У касном периоду Другог храма, веровања о коначној судбини појединаца била су разнолика. Фарисеји и есени веровали су у бесмртност душе, док садукеји нису.<ref name="Antiquity">ed. Jacob Neusner, Alan Jeffery Avery-Peck Judaism in Late Antiquity: Part Four: Death, Life-After-Death," 2000 Page 187 III. THE DEAD SEA SCROLLS 8. DEATH, RESURRECTION, AND LIFE AFTER DEATH IN THE QUMRAN THE DEAD SEA SCROLLS. chapter by Philip R. Davies University of Sheffield. "In the late Second Temple Period, beliefs about the ultimate fate of the individual were diverse. It is well-known that Josephus, in his description of the four Jewish "sects" (and supported by Matt. ... in the resurrection while the Pharisees did, and the Essenes subscribed to the doctrine of the immortality of the soul (War 2.154: "...although bodies are corruptible and their matter unstable, souls are immortal and live forever...")"</ref> Свици са Мртвог мора, јеврејски псеудоепиграфи и јеврејски магијски папируси одражавају ову разноликост мишљења.
Средњовековни рабински погледи Док класични рабински извори расправљају о загробном животу, средњовековни учењаци су оспоравали природу наставка постојања појединаца након месијанског доба. Док Мајмонид описује потпуно духовно постојање душа, које назива „бестелесним интелектима”, Нахманид је предложио духовно постојање на Земљи у којем се духовност и телесност спајају. Обојица се слажу да је живот после смрти, како Мајмонид описује, „крај дана”. Ово постојање подразумева појачано разумевање и повезаност са Шехином. Сви класични рабински учењаци деле ово последње гледиште.
Према Мајмониду, сваки нејевреј који живи у складу са седам Нојевих закона сматра се праведним нејеврејином и има обезбеђено место у свету који долази (коначна награда праведника).Mishneh Torah, Hilkhot M'lakhim 8:14Encyclopedia Talmudit (Hebrew edition, Israel, 5741/1981, entry Ben Noah, end of article); note the variant reading of Maimonides and the references in the footnote
Постоји велика количина сачуваног рабинског материјала о судбини душе након смрти, њеним искуствима и куда иде. У различитим тачкама путовања у загробни живот, душа се може сусрести са: hibbut ha-kever, боловима и другим искуствима физичко-духовне дисолуције или реконфигурације у гробу; Dumah, анђелом задуженим за погребне ствари; Сатаном, као анђелом смрти или другом једнако суморном фигуром; Kaf ha-Kela, заробљавањем или затварањем огољене душе унутар сабласних материјалних реалокација, описаних у 8. поглављу Тање, примарног филозофског текста Хабада, осмишљених за прочишћење душа којима је потребна казна која није довољно строга да би заслужила Гехеном; Гехеномом; и Ган Еденом (местом небеског одмора или раја које се одликује духовном чистотом). Класични рабински учењаци слажу се да су ови концепти изван типичног људског разумевања, па се ове идеје изражавају кроз рабинску литературу као параболе и аналогије.Гехеном је прилично добро дефинисан у рабинској литератури. Понекад се преводи као „пакао”, али је сличнији чистилишту у никејском хришћанству него паклу. Рабинска мисао тврди да душе нису вечно мучене у Гехеному; најдуже што неко може бити тамо је, како се каже, једанаест месеци, са изузетком јеретика и изузетно грешних.Mishnah Sanhedrin 10:1, Talmud Sanhedrin 90a. Због тога Јевреји који жале за блиским рођацима неће изговарати кадиш за ожалошћене дуже од једанаест месеци након смрти. Гехеном се сматра духовном ковач-ницом у којој се душа прочишћава за свој коначни успон у Ган Еден (Еденски врт).
Рабинске легенде Рабинска литература укључује многе легенде о свету који долази и два Еденска врта. Како је саставио Луис Гинзберг у књизи Легенде о Јеврејима, оне укључују свет који долази, назван Рај, за који се каже да има двоструку капију направљену од карбункула, коју чува 600.000 сјајних анђела. Седам облака славе надвисује Рај, а испод њих, у центру Раја, стоји дрво живота. Дрво живота такође надвисује Рај; има петнаест хиљада различитих укуса и мириса, које ветар разноси. Испод Дрвета живота налазе се многи парови балдахина, један од звезда, а други од сунца и месеца, док „облак славе” раздваја ова два. У сваком пару балдахина седи рабински учењак који објашњава Тору души. Када неко уђе у Рај, арханђел Михаило га приноси Богу на олтару Храма у небеском Јерусалиму. Душа се преображава у анђела, при чему најружнија особа постаје лепа и сјајна као „зрна сребрног нара на која падају сунчеви зраци”. Анђели који чувају капију Раја украшавају душу са седам облака славе, крунишу је драгуљима, бисерима и златом, стављају јој осам мирти у руку и хвале је што је праведна пре него што је одведу у врт од осамсто ружа и мирти које наводњавају многе реке. У врту се налази сопствени балдахин, чија лепота зависи од заслуга особе, али сваки балдахин има четири реке — млеко, мед, вино и балзам — које извиру из њега, и има златну лозу и тридесет сјајних бисера који висе са њега. Испод сваког балдахина налази се сто од драгуља и бисера који служи шездесет анђела. Светлост Раја је светлост праведних душа у њему. Сваког дана у Рају, особа се буди као дете, а леже као старац, уживајући у задовољствима детињства, младости, одраслог доба и старости. У сваком углу Раја налази се шума од 800.000 стабала, од којих је и најмање боље од најбољих биљака и зачина, а опслужује је 800.000 анђела који слатко певају. Рај је подељен на седам под-рајева, сваки дугачак и широк 120.000 миља. У зависности од заслуга, душа се додељује једном од ових делова Раја: први је од стакла и кедра и намењен је преобраћеницима у јудаизам; други је од сребра и кедра и намењен је покајницима; трећи је од сребра, злата, драгуља и бисера и намењен је патријарсима, Мојсију и Арону, Израелићанима који су побегли из Египта и живели у пустињи, и краљевима Израела; четврти је од рубина и маслиновог дрвета и намењен је светима и постојанима у вери; пети је као трећи, осим што кроз њега тече река чије је корито исткала Ева и анђели и намењен је Месији и Илији; а шести и седми одељак нису описани, осим што су редом за оне који су умрли чинећи побожна дела и оне који су умрли од болести ради искупљења грехова Израела.
Изнад овог Раја налази се виши Ган Еден, где Бог седи на престо, и објашњава Тору његовим становницима. Виши Ган Еден садржи 310 светова и подељен је на седам одељака. Одељци нису описани, иако се подразумева да је сваки одељак већи од претходног и отвара се души на основу њених заслуга. Први одељак је за јеврејске мученике, други за оне који су се утопили, трећи за „рабина Јоханана бен Закаја и његове ученике”, четврти за оне које је „облак славе” однео, пети за покајнике, шести за младиће који никада нису грешили, и седми за сиромашне који су живели пристојно и проучавали Тору.
Васкрсење мртвих мини|Васкрсење мртвих, фреска из синагоге у Дура-Европосу
Рано експлицитно помињање васкрсења у хебрејским текстовима је визија долине сувих костију у Књига пророка Језекиља, датирана око 539. године п. н. е. Алан Сегал тврди да је овај наратив замишљен као метафора за национално препород, обећавајући повратак Јевреја у Израел и обнову Храма, а не као опис личног васкрсења.Књига пророка Данила је обећала дословно васкрсење Јеврејима у конкретним детаљима. Алан Сегал тумачи Данила као да је написао да ће доласком арханђела Михаила свет задесити беда, и да ће само они чија су имена записана у божанској књизи бити васкрснути. Штавише, Данилово обећање васкрсења било је намењено само најправеднијима и најгрешнијима: загробни живот је био место где ће праведни појединци бити награђени, а неправедни појединци добити вечну казну.
Грчка и персијска култура су такође утицале на рана јеврејска веровања о загробном животу између 6. и 4. века п. н. е. Хебрејска Библија, барем њено рабинско тумачење у трактату Санхедрин, садржи честе референце на васкрсење мртвих.Jacob Neusner The Documentary History of Judaism and Its Recent Interpreters 2012 – Page 138 – "... tense in Scripture, proof of the resurrection is drawn from numerous passages: Exodus 15.1; Joshua 8.30; 1 Kings 11.7; Psalm 84.5; Isaiah 52.8; Deuteronomy 33.6; Daniel 12.2 and 12.13. The grave and womb in Proverbs 30.16 are likewise ... Мишна наводи веровање у васкрсење мртвих као једно од три суштинска веровања јудаизма:
У касном периоду Другог храма, фарисеји и есени веровали су у васкрсење, док садукеји нису. Током периода Хазал, то је сигнализирало усвајање васкрсења у јеврејски канон.
Јеврејска литургија, најзначајније Амида, садржи референце на телесно васкрсење мртвих.Sommer, Benjamin D. "Isaiah" Introduction and Annotations. The Jewish Study Bible. Ed. Adele Berlin and Marc Zvi Brettler. New York: Oxford University Press, 2004. 780–916. У савременом јудаизму, и ортодоксни јудаизам и конзервативни јудаизам задржавају традиционалне референце на то у својој литургији. Међутим, руководство конзервативног јудаизма је званично признало и метафоричка, а не само дословна тумачења.Emet Ve-Emunah: Statement of Principles of Conservative Judaism. Реформски и реконструкционистички јудаизам су изменили традиционалне референце на васкрсење мртвих у литургији, ревидирајући „који даје живот мртвима” у „који даје живот свима” у другом благослову Амиде.
Последњи суд