мини|десно|Франц Лефорт, члан Синода Свешаљиви, свепијани сабор будала и лакрдијаша (1692—1725) био је клуб који је основао Петар Велики. Група је укључивала многе од Петрових најближих пријатеља, а њене активности су се углавном сводиле на пијанчење и весеље. Група није била без контроверзи; неке од њених пародија на Руску православну цркву посебно су биле жестоко критиковане.

Весело друштво Као тинејџер и младић, Петар Велики је имао велику групу пријатеља и следбеника. Неки су били пријатељи из детињства који су били уз њега током боравка у Преображенском или одраније, као што су Никита Зотов и Фјодор Ромодановски; други су били старији родољубиви мушкарци из угледних породица, као што су кнез Михаил Черкаски, кнез Петар Прозоровски и Фјодор Головин; а неки су били странци, попут Патрика Гордона и Франца Лефорта, у чијем је друштву Петар уживао. Заједно, ова „кохезивна група” често је лутала селима и упадала код племића, тражећи храну и склониште за ноћ. Познато као „Весело друштво”, имало је између 80 и 200 чланова. Поред огромне разноликости хране, игара и догађаја на забавама које је Весело друштво приређивало, било је и значајних количина алкохолних пића.

Временом је Весело друштво одржавало све више забава у самој Москви, често у дому Франца Лефорта. Лефорт је, међутим, имао ограничена средства и није могао често да угости цара. Да би помогао Лефорту, Петар му је прво изградио велику трпезарију, а када је и она постала премала, саградио му је потпуно намештену камену вилу са банкет салом која је могла да прими 1.500 људи. Сала ће постати „нека врста клуба” за Весело друштво, чак и када Петар или Лефорт нису били присутни.

Трансформација у „Синод” Весело друштво је полако „прешло на организованије лакрдије и маскараде” пошто је Петар многим мушкарцима доделио титуле којима су се међусобно ословљавали, често из смешних разлога. На пример, бољар по имену Иван Бутурлин је заувек био познат као „Краљ Пољске” јер је играо непријатеља у лажној бици код Преображенског, док је Фјодор Ромодановски прво био познат као „Краљ Пресбурга”, а затим као „Кнез-Цезар”. Много година касније, Петар ће Ромодановског ословљавати са „Ваше Величанство”, па га је чак и представљао као цара пораженим војним противницима.

Весело друштво је на крају формирало групу познату као Свешаљиви, свепијани сабор будала и лакрдијаша, која је имала „Кнеза-папу”, колегијум кардинала, епископе, архимандрите, свештенике и ђаконе. Ђакон Петар је створио неколико ритуала, церемонија и заповести за групу, што је првенствено подразумевало обавезно обилно пијење, и био је вођа групе, упркос својој ниској титули. Група је на крају укључивала сваког моћног човека у царевој влади, па чак и праве свештенике.

У јануару 1695, само три године након избора Никите Зотова за „Кнеза-папу”, Петар је одбио да учествује у традиционалној руској православној церемонији освећења воде током Богојављенске церемоније. Уместо тога, Петар и Синод су прославили сопствену верзију руског народног обичаја свјатки, уз забаве, пиће, па чак и еротицизам. Петар је чак и намерно осмислио избор Зотова и прославу тако да буду у сукобу са традиционалном црквеном прославом.

Исмевање Руске православне цркве Петрово стварање ове групе није прошло без контроверзи, како у то време, тако и у очима историчара. Петар је основао Пијани синод када је имао само осамнаест година и дозволио му да настави са радом до краја живота. Лажни синод је разбеснео многе православне Русе; многи су чак због тога веровали да је Петар Антихрист. Роберт К. Маси наводи да се то брзо променило након што је „Петар брзо усмерио пародију на безбедније опонашање Римокатоличке цркве”, што није сметало толиком броју Руса. Робин Милнер-Гуланд примећује да се Синод посматрао у различитим светлима – као имитација клубова пакленог огња, физичка манифестација Петрове тежње ка модернизацији Русије или његових парцијалних напада, или једноставно као начин да се Петар и његови пријатељи забављају.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Петар Велики Категорија:Клубови и друштва у Русији Категорија:Верске пародије и сатира Категорија:Историја културе Русије Категорија:Контроверзе у вези са православљем