Кубански рат за независност (шп. Guerra de Independencia cubana), у Куби познат и као Неопходни рат (шп. Guerra Necesaria), вођен је од 1895. до 1898. године и представљао је последњи од три ослободилачка рата које је Куба водила против Шпаније, након Десетогодишњег рата (1868–1878) и Малог рата (1879–1880). Током сукоба, Шпанија је послала 220.285 војника на Кубу. Према подацима Конгресне библиотеке, то је била највећа војска која је прешла Атлантик до Другог светског рата. Последња три месеца рата прерасла су у Шпанско-амерички рат, у којем су снаге Сједињених Америчких Држава интервенисале на Куби, Порторику и Филипинима против Шпаније. Историчари се разликују у процени колико су амерички званичници били мотивисани хуманитарним разлозима за интервенцију, али се слажу да је жуто новинарство преувеличавало наводне злочине шпанских снага над кубанским цивилима.
Позадина Током година 1879–1888, у периоду познатом као „награђујуће примирје” (La Tregua Fecunda), који је трајао седамнаест година након завршетка Десетогодишњег рата 1878, у кубанском друштву дошло је до дубоких социјалних промена. Куба је и даље задржала ропство и налазила се под колонијалном управом, у време када су већина земаља у Америци током XIX века стекле независност. Острво је имало економске користи од одржавања веза са Шпанијом због извоза шећера. Поред тога, бела мањинска елита страховала је да би Куба могла да следи пример Хаитија након њихове револуције, што их је навело да наставе да подржавају шпанску власт. Укидањем ропства у октобру 1886. године, ослобођени робови су се придружили редовима пољопривредника и градске радничке класе. Привреда више није могла да се одржи у условима нових промена, па су многи имућни Кубанци изгубили своја имања и прешли у градску средњу класу. Број шећерана се смањио, али је њихова ефикасност повећана: на тржишту су опстале само велике компаније и најмоћнији плантажери. Паралелно су оснивана разна занатска удружења, почев од Централног одбора занатлија 1879. године, а затим и бројна друга широм острва.
Улога Хосеа Мартија Хосе Марти је био кључна личност Кубанског рата за независност, а његово наслеђе је и данас изузетно значајно. После другог прогонства у Шпанију 1878. године, Марти се 1881. преселио у Сједињене Америчке Државе. Тамо је организовао кубанску емиграцију, нарочито у Ибор Ситију (област Тампе) и Ки Весту на Флориди, где је покрет Cuba Libre („Слободна Куба”) стекао широку популарност и подршку готово свих слојева друштва. Његов циљ била је револуција ради ослобођења Кубе од шпанске власти. Марти се истовремено противио анексији Кубе од стране Сједињених Америчких Држава, коју су заговарали поједини политичари у обе земље. Његова политичка уверења била су више демократска него социјалистичка и обликовала су борбу за кубанску слободу. Ипак, промене за које се залагао нису се оствариле, јер су Сједињене Америчке Државе након револуције стекле снажан утицај над острвом.
Након консултација са патриотским клубовима широм Сједињених Америчких Држава, Антила и Латинске Америке, основана је „Кубанска револуционарна странка” (El Partido Revolucionario Cubano). Марти је активно учествовао у њеном стварању, заснивајући је на националистичким начелима и охрабрујући Кубанце да се уједине у борби за независност. Странка му је омогућила и да обнови сарадњу са истакнутим револуционарним вођама као што су Максимо Гомез и Антонио Мосео.
Истовремено, у Сједињеним Америчким Државама се јавио нови талас агресивног утицаја. Државни секретар Џејмс Г. Блејн је 1. децембра 1881. године написао да је „то богато острво, кључ Мексичког залива, иако у рукама Шпаније, део америчког трговинског система... Ако икада престане да буде шпанско, Куба мора нужно постати америчка, а не пасти под било коју другу европску доминацију”. Блејн је такође истакао да Сједињене Државе имају значајне економске интересе на Куби, нагласивши да је „наша велика потреба експанзија. Мислим на експанзију трговине са земљама где можемо наћи профитабилну размену”.
Рат мини|299x299п|Шпанске трупе на Куби, 1897. година. Дана 25. децембра 1894. године, три брода, Lagonda, Almadis и Baracoa, испловила су из Фернандина Бича на Флориди ка Куби, натоварена војницима и оружјем. Два брода су америчке власти заплениле почетком јануара, али је акција настављена. Хосе Марти није кренуо за Монте Кристи пре 31. јануара, када се састао са генералом Максимом Гомезом ради финализације новог плана инвазије на Кубу.
Устанак је почео 24. фебруара 1895. године побунама широм острва. Марти и Гомез планирали су добро организовану акцију којом би постепено протерали Шпанију, иако је напредовање било споро и скупо у људским животима. Вест о почетку револуције стигла је до Мартија и Гомеза крајем фебруара.
Најжешће борбе вођене су у провинцији Оријенте на истоку Кубе, где је сиромашније становништво било спремније на борбу. Најзначајнији окршаји одиграли су се у Сантијагу, Гвантанаму, Хигванију, Ел Кобреу, Ел Канеију и Алто Сонгу. Антонио Мосео постигао је велике успехе у Сантјагу, док је Гомез надјачавао Шпанце у западним областима као што су Пуерто Принсипе и Алтаграсија. Побуне у централним деловима острва, попут Ибаре, Јагве Грандеа и Агуада, због лоше координације пропале су, а њихови вођи су ухваћени, депортовани или погубљени. У провинцији Хавана устанак је откривен пре почетка, па су вође ухапшене, док су побуњеници у Пинар дел Рију добили наређење да чекају.
Марти је 25. марта објавио „Манифест из Монте Кристија”, у коме су наведена начела рата за независност:
рат треба да воде заједно црнци и белци, учешће црнаца је пресудно за победу, Шпанци који се не противе рату треба да буду поштеђени, приватна сеоска имања не смеју бити оштећена, револуција треба да донесе нови економски живот Куби.
Током рата око 40% војних официра били су људи боје коже. Афрокубанци су играли значајну улогу и први пут стекли могућност да консолидују политичку моћ. Антонио Мосео, мулат, постао је народни херој због својих војних успеха. Антирасизам је био истакнута тема устанка, у јасној супротности са расним ставовима који су тада преовлађивали у Сједињеним Државама. Марти је у есеју Mi Raza („Моја раса”) истицао да је раса друштвена творевина, што је обликовало његове ставове током рата.
Главни вођи побуне искрцали су се у Оријентеу 1. и 11. априла 1895: генерал Антонио Мосео са 22 саборца код Баракоа и група предвођена Хосеом Мартијем и Максимом Гомезом код Плајитаса. Шпанске снаге у том тренутку бројале су око 80.000 војника, од чега 20.000 редовних и 60.000 шпанских и кубанских добровољаца. До децембра исте године Шпанија је послала 98.412 регуларних трупа, а до краја 1897. на Куби је било 240.000 регуларних и 60.000 нередовних војника, што је далеко премашивало број револуционара.
Побуњеници су били познати као мамбиси. Порекло овог термина је спорно: једни га повезују са официром Хуаном Мамбијем из Доминиканске републике, а други са банту кореном речи mbi из језика киконго, која је означавала „одметника”. Првобитно коришћен као увреда, назив су Кубанци прихватили с поносом. Мамбиси су били слабо наоружани јер је после Десетогодишњег рата поседовање оружја било забрањено. У недостатку опреме ослањали су се на герилску тактику: изненадне нападе, брзе коње и мачете. Већину оружја и муниције прибављали су запленама од Шпанаца. Између јуна 1895. и новембра 1897. само је један од 60 покушаја снабдевања споља успео да стигне до побуњеника.
Марти је убијен 19. маја 1895. код Дос Риоса, али су Гомез и Мосео наставили борбу и ширили рат по целој провинцији Оријенте. До краја јуна Камагвеј је био у пламену. Према новијим истраживањима, Гомез и Мосео први су приморали цивиле да изаберу страну, или да се преселе на исток под контролом побуњеника или да буду оптужени за сарадњу са Шпанцима.
У септембру 1895. представници пет корпуса Ослободилачке војске окупили су се у Камагвеј и усвојили „Химагвајуски устав”, формирајући централну владу под називом „Владин савет” на чијем челу су били Салвадор Сиснерос и Бартоломе Масо. Након консолидације у источним провинцијама, ослободилачке снаге кренуле су ка Камагвеју и Матанзасу, више пута надмудривши шпанску војску и поразивши генерала Арсенија Мартинеса-Кампосa.
Кампос је покушао да примени стратегију из Десетогодишњег рата, градећи широки појас утврђења (trocha) од 80 km дуж железнице од Хукароа на југу до Морона на северу, али су устаници успели да га пробију и продру на запад. До 22. јануара 1896. ослободилачка коњица је стигла до најзападнијег врха острва. мини|299x299п|Смрт Масеа, аутор Армандо Менокал. После пораза, Кампос је смењен, а нови генерал-губернатор Валеријано Вејлер увео је политику терора: масовна погубљења, депортације, присилну концентрацију становништва у утврђене градове и уништавање пољопривредних имања. Наредбом од 21. октобра 1896. сви становници села морали су у року од осам дана да се преселе у зоне под шпанском контролом, иначе су могли бити убијени. Стотине хиљада људи било је присиљено да напусти домове и живи у нехуманим условима; према проценама, од 155.000 до 170.000 цивила, око 10% становништва, умрло је услед глади и болести.
У исто време Шпанија се суочавала и са растућим покретом за независност Филипина, што је додатно оптеретило економију. Године 1896. Шпанија је одбила тајну понуду Сједињених Држава да откупе Кубу.
Мосео је погинуо 7. децембра 1896. у провинцији Хавана. Недостатак оружја остао је највећа препрека успеху побуњеника: од 71 мисије снабдевања из Сједињених Америчких Држава, само 27 је успело да стигне, док су остале заустављене од стране Шпанаца или америчке обалске страже.
До 1897. године ослободилачка војска контролисала је већину Камагвеја и Оријентеа, док су Шпанци држали само неколико градова. Шпански либерални лидер Пракседес Матео Сагаста признао је у мају 1897: „После слања 200.000 људи и толико проливене крви, не поседујемо више кубанске земље него онолико колико газе наши војници”. Побуњеници су нанели више пораза Шпанцима, укључујући и заузимање Лас Тунаса 30. августа 1897. године.
Како је предвиђено Химагвајуским уставом, 10. октобра 1897. у Ла Јаји (Камагвеј) одржана је нова уставотворна скупштина, која је потврдила цивилну власт над војском и изабрала Бартоломеа Масоа за председника, а Доминга Мендеса Капотеа за потпредседника.
После атентата на шпанског премијера Антонија Кановаса дел Кастиља 8. августа 1897. и медијских критика, мадридска влада је сменила генерала Вејлера. Нови гувернер постао је Рамон Бланко, противник политике концентрације становништва. Шпанија је истовремено донела одлуку да изради колонијални устав за Кубу и Порторико и да формира нову владу у Хавани, али је, са половином земље под контролом побуњеника и другом половином у оружаном отпору, колонијална управа остала немоћна, а ове реформе су од стране устаника одбачене.
Инцидент са бродом Мејн десно|мини|299x299п|Олупина брода Мејн, 1898. година. Кубанска борба за независност годинама је привлачила пажњу америчке јавности. Поједини листови су агитовали за интервенцију Сједињених Држава, нарочито због великих финансијских интереса, објављујући сензационалне приче о шпанским злочинима над кубанским становништвом, које су често биле преувеличане у пропагандне сврхе.
Такво извештавање наставило се и након што је Шпанија сменила генерала Вејлера и изменила своју политику. Америчко јавно мњење било је снажно наклоњено интервенцији у корист Кубанаца.
У јануару 1898. године у Хавани је избио неред који су организовали кубански шпански лојалисти против нове аутономне владе. Том приликом уништене су штампарије четири локална листа који су објављивали текстове критичке према злочинима шпанске војске. Амерички конзул-генерал је из Хаване упутио депешу у Вашингтон, изражавајући страх за животе америчких држављана у граду. Као одговор, у последњој недељи јануара у луку Хаване упловио је амерички бојни брод УСС Мејн.