мини|Гробница рељефа у некрополи Бандитачија мини|Детаљ реконструкције храма у Вили Ђулији

Етрурска архитектура је архитектура коју је стварала етрурска цивилизација између око 900. п. н. е. и 27. п. н. е., када је експанзија старог Рима коначно апсорбовала Етрурце. Етрурци су били значајни градитељи у камену, дрвету и другим материјалима, градећи храмове, куће, гробнице, градске зидине, као и мостове и путеве. Једине структуре које су у већој мери сачуване у приближно оригиналном стању су гробнице и зидине, али захваљујући археологији и другим изворима, имамо значајне информације о ономе што је некада постојало.

Отприлике од 630. п. н. е., етрурска архитектура је била под снажним утицајем грчке архитектуре, која се и сама развијала у истом периоду.видети Izzet, 20–21 за расправу о етрурском културном увозу уопште Заузврат, утицала је на римску архитектуру, која се у својим раним вековима може сматрати само регионалном варијацијом етрурске. Међутим, од око 200. п. н. е., Римљани су се све више окретали директно Грчкој за свој стил, иако су понекад задржавали етрурске облике и намене у својим грађевинама.

Главни монументални облици етрурске архитектуре, наведени по опадајућем редоследу сачуваних остатака, били су: куће богате елите, мистериозни "монументални комплекси", храмови, градске зидине и гробнице уклесане у стену. Осим подијума храмова и неких темеља кућа, само су зидине и гробнице уклесане у стену углавном биле од камена, па су стога често и преживеле.

Храмови Чини се да су рани Етрурци обављали обреде на отвореном, у ограђеним просторима који нису били наткривени; жртве су настављене да се приносе изван, а не унутар храмова у традиционалној римској религији све до њеног краја. Тек око 600. п. н. е., на врхунцу своје цивилизације, почели су да стварају монументалне храмове, несумњиво под утицајем Грка. Тврдња да су се ове грађевине развиле из највећих типова етрурских кућа је и потврђивана и оспоравана. мини|лево|Подијум храма у Орвијету; изнад овог нивоа вероватно се није користио камен

Обично је само подијум или основна платформа била од камена, док су горњи делови били од дрвета и опеке од блата, што је значајно смањило оно што је преостало за археологе. Ипак, постоје докази да су стубови портика понекад били од камена, као у Вејима. Због тога је много тога о етрурским храмовима остало неизвесно. Једини значајан писани извор о њиховој архитектури је дело Витрувија (умро после 15. п. н. е.), који је писао око два века након што је етрурска цивилизација апсорбована од стране Рима. Он описује како планирати "тоскански храм" који изгледа као римски храм у "етрурском стилу" (tuscanicae dispositiones), тип који се можда још увек градио у његово време, а не као стварни историјски покушај да се опишу оригиналне етрурске грађевине, иако је вероватно видео примере истих.Christofani; Boethius, 33–34

Многи аспекти његовог описа поклапају се са оним што археолози могу да докажу, али други не. У сваком случају, јасно је да су етрурски храмови могли имати различите облике и да су варирали током 400-годишњег периода у којем су грађени. Ипак, Витрувије остаје неизбежна полазна тачка за опис и поређење етрурских храмова са њиховим грчким и римским панданима. Постоји и неколико модела храмова у керамици и прикази на гробницама или вазама. Остаци архитектонских елемената од теракоте понекад преживе у значајним количинама, а музеји, углавном у Италији, имају добре збирке атрактивно обликованих и осликаних антефикса.

Витрувије наводи три улаза и три целе, по једну за свако од главних етрурских божанстава, али археолошки остаци не указују да је то било уобичајено, иако се такви примери налазе. Римски извори су Етрурцима приписивали склоност ка тријадама, као што је планирање градова са три капије, на начине који изгледа не одражавају стварност. Оријентација храма није доследна и можда ју је одређивао свештеник посматрајући лет птица у време оснивања. мини|Касни забат од теракоте (делимично реконструисан) из Таламона

Спољашњост и грчких и римских храмова првобитно је била богато украшена и обојена, посебно на ентаблатури и крововима, а то је још више важило за етрурске храмове. Када се дрво користило за стубове, базе и капители су често били обложени обојеном теракотом. Све ивице крова биле су украшене, углавном јарко обојеном теракотом, и чини се да је често постојао низ скулптура дуж централног гребена крова, што је превазилазило групу акротериона изнад забата код грчких и римских храмова. Аполон из Веја био је део такве групе. Значајни, али поломљени остаци касних скулптуралних група са забата сачувани су у музејима, заправо у већој мери него код грчких или римских храмова, делом зато што теракота није могла бити "рециклирана" као мермер. Групе из Лунија и Таламона (обе се сада налазе у Фиренци) спадају међу најупечатљивије.Christofani; Banti, 31–32 мини|Остаци групе са забата од теракоте из Лунија (светлији делови су реконструисани)

Карактеристике које деле типични етрурски и римски храмови, а разликују их од грчких, почињу са изражено фронталним приступом, са великим нагласком на предњој фасади, мање на бочним странама, а врло мало на задњој. Подијуми су такође обично виши и може им се приступити само са предње стране. Стубови се могу налазити само на предњем портику. У етрурским храмовима, више него у римским, портик је дубок и често заузима, како Витрувије препоручује, половину површине под кровом, са више редова стубова.

Барем у каснијим храмовима, налазе се верзије грчких еолских, јонских и коринтских капитела, као и главни тоскански ред, једноставнија верзија дорског, али чини се да је недостајала пажња према пуним грчким детаљима на ентаблатури коју су Римљани следили.

Етрурска архитектура је делила са староегипатском архитектуром употребу великих кавето профилација као корниша. Кавето је заузимао место грчког киматија у многим храмовима, често осликан вертикалним "језичастим" шарама и комбинован са препознатљивом "етрурском округлом профилацијом", често осликаном љускама.

Монументални комплекси мини|Фриз из Акваросе (Зона Ф) "Монументални комплекс" је термин који се користи за неколико великих скупова зграда које је археологија релативно недавно открила, а термин одражава несигурност у погледу њихове функције. Два водећа примера су архајска грађевина у Пођо Чивитате и друга у Аквароси (Зона Ф); обе датирају из 6. века п. н. е. или раније. Обе имају скупове зграда око дворишта, које користе камен, барем у темељима, као и кровне црепове и сложене украсе од архитектонске теракоте. Њихова величина је изузетна за тако рани период. Једна од могућих функција је да су то биле палате; друга је да су то биле јавне зграде, које су служиле као места за окупљање и комеморацију. Од њих су остали само камени темељи и фрагменти керамике.

Куће мини|лево|Етрурска урна у облику колибе (вилановски период, 9–8. век п. н. е.), приказује вероватан облик ране колибе На основу богатијих гробница, чини се јасним да је етрурска елита живела у прилично пространом комфору, али има мало доказа о томе како су њихове куће изгледале. Гробне коморе уклесане у стену често формирају скупове "соба", неке прилично велике, које вероватно подсећају на атријумске куће богатијих Етрураца.Banti, 27–28; Christofani За разлику од некропола, етрурски градови су углавном били преграђивани од стране Римљана, па је од кућа остало мало трагова. Тамо где остаци постоје, налазе се густо збијени темељи од туфа, са можда зидовима од опеке од блата изнад.

Модели кућа у керамици, а понекад и у бронзи, названи "урне у облику колибе", дају нам неке назнаке. Коришћене су за чување кремираног пепела и налазе се у етрурској вилановској култури гвозденог доба. Ове урне приказују конвенционални модел са једним унутрашњим простором. Обично су округле или благо овалне, често са истакнутим дрвеним гредама на косом крову које се укрштају на централном гребену. Урне увек имају велика четвртаста врата, а обриси прозора могу бити назначени на глини.

Такве куће су прављене од земље и органских материјала. Пронађена су камена огњишта и можда камени прстенови у основи. Чини се да су чак и богати ретко живели у каменим кућама.

Гробнице и тумули мини|Некропола Бандитачија, Гробница капитела Богати Етрурци су остављали сложене гробнице, углавном окупљене у великим некрополама изван својих градова. Оне су биле богато испуњене гробним прилозима, посебно керамиком, што нам даје највећи део разумевања етрурске културе. Типично, у регионима јужне Етрурије богатим туфом, гробна комора је била уклесана у стену испод земље. Изнад је често постојала велика структура, тумул. У другим регионима, гробнице су обично грађене изнад земље.

Неке гробнице су камене грађевине, често у низовима, налик малим кућама. Друге су округли тумули са потпорним зидовима, са степеницама које воде до комора уклесаних у стену испод. Обе врсте се налазе у некрополама као што су Бандитачија и Монтероци, која садржи око 6.000 гробница. Неколико различитих типова гробница одражава развој кроз време, као и разлике у богатству. Неки типови јасно реплицирају аспекте богатијих кућа, са више повезаних одаја и стубовима. Многе гробнице су имале фреско слике, што изгледа није био грчки утицај, јер су Грци престали да користе коморне гробнице много пре него што су Етрурци почели да сликају своје око 600. п. н. е.

Зидине и утврђења мини|Зидине у Орбетелу Етрурски градови, често смештени на врховима брда, почели су да се опасују зидинама од око 8. века п. н. е., прво од опеке од блата, а затим често од камена. Градови су имали неколико капија где су улазили путеви, које су понекад имале лучне сводове. Најбоље очувани пример је Порта Марција из 2. века п. н. е. у Перуђи.

Камена конструкција је често високог квалитета, понекад користећи правилне правоугаоне блокове, а понекад "киклопска", користећи велике полигоналне блокове, делимично обликоване да се уклапају један у други, налик на познату зидарију Инка.Boëthius et al, 67–68

Путна мрежа мини|усправно|Усечени пут или via cava Неколико важних римских путева, као што је Via Cassia, лежи на трасама етрурских претходника. Путеви нису само повезивали градове, већ су се ширили и на село. Иако нису били тако напредно инжењерски решени као римски путеви, улагани су значајни напори у њихову израду.

Vie Cave, уски усеци који често дубоко пролазе кроз брда, вероватно су се мало променили од етрурских времена. Осим што су повезивали места, можда су имали и одбрамбену функцију. Њихова изградња је можда резултат хабања меке стене од туфа точковима окованим гвожђем. Мостови су били уобичајени, иако су се више користили газови. Вероватно су многи били од дрвета, али неки су користили камене основе испод дрвене конструкције.

Референце

Литература

Boardman, John ed., ,

, Grove Art Online, Oxford Art Online. , accessed April 9, 2016, subscription required

, Khan Academy essay

Додатна литература

Meritt, Lucy Shoe, and Ingrid E. M. Edlund-Berry, . University Museum, University of Pennsylvania in cooperation with the American Academy in Rome, . H.N. Abrams, Turfa, Jean MacIntosh, ed., , Routledge.

архитектура Категорија:Архитектура у Италији архитектура