„Мартинов забран” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1911. године у збирци -{More Ghost Stories of an Antiquary}-.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.

Радња У уводном делу приче, приповедач борави код старешине једне парохије у западној Енглеској, који му предлаже да поразговара са Џоном Хилом, дрводељом и мајстором за све, о месту званом „Мартинов забран” — малом, необрађеном ограђеном земљишту. Хил му открива да је ту сахрањен господин Џорџ Мартин, који је обешен због убиства младе жене. Заинтригиран, приповедач набавља стенографски препис суђења за убиство, који је сачинио Т. Гурни.

Суђење је почело 19. новембра 1684. године у судници Олд Бејли, а председавао је судија Џорџ Џефрис, 1. барон Џефрис, док је тужилац био сер Роберт Сојер. Мартин је оптужен да је 15. маја 1684. пререзао грло Ен Кларк и бацио њено тело у бару; он се изјашњава као невин. Сојер објашњава да је Кларкова била сиромашна и ментално заостала девојка са села. Током посете „Новој крчми” у Сампфорд Кортнију око Божића 1683, Мартин ју је упознао и, у шали, позвао да заплешу. Након тога су почели да се виђају, а Мартин би јој сигнализирао свој долазак звиждуком и речима: „Мадам, хоћете ли поћи?”. Неколико недеља касније, Мартин се верио са „младом уваженом женом”, али она је раскинула веридбу када је сазнала за његову везу са Кларковом. Бесан, Мартин је увредио и ишибао Ен, али је она и даље остала заљубљена у њега. Дана 15. маја 1684. виђен је како разговара са Кларковом, након чега је она нестала. У јуну исте године, њено тело је пронађено у бари, поред ножа који је припадао Мартину.

thumb|„Нова крчма” у Сампфорд Кортнију

Сара Арскот, управница Нове крчме, сведочи да је увече након нестанка Кларкове Мартин свратио на пиће. Када је почела да пева песму „Мадам, хоћете ли поћи?”, чула је препознатљив глас Ен Кларк како пева исту мелодију споља, испред гостионице. Сара је потрчала ка вратима да је пусти унутра, али ју је Мартин зауставио; други гост, Томас Снел, ипак је отворио врата, а налет ветра угасио је свеће. У тами, Сара је чула кораке како прелазе преко просторије и звук врата ормана који се отварају и затварају. Када је поново запалила свеће, угледала је мокар огртач и хаљину који су вирили из ормана. Када је узвикнула да се неко крије унутра, Мартин је побегао из крчме. Врата су се тада изнутра нагло отворила, и из ормана је истрчала нека мрачна прилика. Снел је додао да је, док је Сара била ван просторије, тражио нож од Мартина да иситни дуван — а Мартин се ужаснуо када је схватио да ножа нема, изговоривши: „Мора да сам га оставио тамо.”

Суд затим саслушава сведочење Вилијама Редавеја, тринаестогодишњег дечака. Он тврди да је 23. маја 1684, док је чувао краве на вресишту, видео Мартина како испитује бару нечим налик на чакљу, а потом пада на земљу и покрива уши рукама. Редавеј додаје да му је Мартин раније тражио да потражи нож и платио му шест пенија да о томе ћути. Барa је убрзо почела да испушта заударајући мирис, а краве су одбиле да пију воду. Дечак је, у сузама, сведочио да је исте вечери видео Ен Кларк како излази из баре и трчи за Мартином.

Мартин се брани исмевајући сведоке као „гомилу сељака и деце који би поверовали у сваку празну причу”, али је проглашен кривим. Покушавао је да поништи пресуду на основу тога што му је име било погрешно написано у оптужници, али је судија Џефрис то одбацио као неважно. Џефрис га је осудио на вешање 28. децембра 1684. године. Гурни у својим белешкама коментарише Мартиново понашање током суђења, напомињући да је „пажљиво посматрао публику и често се нагло окретао, као да му неко шапуће на уво”, као и необичну таму и тишину која је владала у судници.

Приповедач закључује да се песма „Мадам, хоћете ли поћи?” у селу Ен Кларк сматра песмом која доноси несрећу — иако нико више не памти зашто.

Публикација Приповетка је први пут објављена 1911. у збирци прича More Ghost Stories of an Antiquary. Године 1931. укључена је у књигу The Collected Ghost Stories of M. R. James. Од тада је више пута поново објављивана у различитим антологијама. Оригинални рукопис продат је на аукцији у Sotheby's-у 9. новембра 1936. године.

Пријем Розмари Пардоу наводи: „Опште је признато да је у овом приказу суђења пред судијом Џефрисом Џејмс достигао врхунац своје уметности као бриљантан стваралац историјских пастиша.”

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке