Наука о међуљудским односима је интердисциплинарна област посвећена научном проучавању процеса у међуљудским односима. Због своје интердисциплинарне природе, ову област чине истраживачи различитих стручних профила унутар психологије (нпр. клинички, социјални и развојни психолози) и ван ње (нпр. антрополози, социолози, економисти и биолози), мада су већина истраживача који се идентификују са овом облашћу по образовању психолози. Историјски гледано, наука о међуљудским односима усредсређена је пре свега на блиске и интимне односе, што обухвата углавном партнерске и брачне везе, односе између родитеља и деце, пријатељства и друштвене мреже, али поједини истраживачи проучавају и мање изражене друштвене односе као што су они између колега и познаника.
Историја
Почетак 20. века Почеци емпиријског проучавања међуљудских односа и друштвених веза датирају из раног 20. века, када су прва истраживања била усмерена на породичне односе из социолошке перспективе, посебно на брак и родитељство. Године 1938. основано је Национално веће за породичне односе, а 1939. покренут је часопис Journal of Marriage and Family ради објављивања рецензираних научних радова са овом тематиком.
Тридесетих, четрдесетих и педесетих година 20. века истраживачи као што су Џон Боулби, Хари Харлоу, Роберт Хинде и Мери Ејнсворт започели су проучавање односа мајке и детета, односно теорије везивања. Године 1949. Рубен Хил развио је ABC-X модел, теоријски оквир који служи за анализу начина на који породице управљају кризним ситуацијама и прилагођавају им се у складу са расположивим ресурсима.
Крајем педесетих и почетком шездесетих година, истраживања односа проширила су се изван домена породице. Године 1959. Стенли Шехтер објавио је књигу Психологија припадности: Експерименталне студије извора друштвености, у којој је разматрао општу људску потребу за повезивањем и начине на које биолошки фактори (нпр. анксиозност и глад) могу појачати ту потребу. Истe године, Херолд Кели и Џон Тибо објавили су књигу Социјална психологија група, у којој су изложили теорију међузависности, интердисциплинарни оквир који ће у наредним деценијама постати кључан за разумевање блиских односа из перспективе трошкова и добити.
Ипак, све до касних шездесетих и раних седамдесетих година интересовање за ову област било је ограничено. Тада почиње прави процват истраживања међуљудских односа, у великој мери захваљујући утицају Елен Бершајд и Елејн Хетфилд.
Период од 1960-их до 2000-их Отприлике две деценије након рада Рубена Хила и десет година после радова Стенлија Шехтера, Херолда Келија и Џона Тибоа, професорке Елен Бершајд (Универзитет Минесоте) и Елејн Хетфилд (Универзитет Висконсина) започеле су истраживање начина на који се двоје људи међусобно привлаче. Њихов рад, међутим, није се ограничио само на питање привлачности, већ је обухватио и избор романтичног партнера, процес заљубљивања и значај односа за људско здравље и благостање. Истовремено, њихово деловање као жена у академији, у време када су универзитети били претежно доминирани белим мушкарцима, било је изузетно отежано, посебно након јавних критика упућених њиховим истраживањима. Године 1974. сенатор Висконсина јавно је оспорио оправданост њиховог рада након што је Бершајд добила 84.000 долара од Националне научне фондације за истраживање љубави. Упркос оштрим нападима, Бершајд и Хетфилд наставиле су да развијају нову научну област, између осталог дефинишући разлику између страствене и пријатељске љубави и развијајући скалу за мерење прве врсте.Hatfield E. (1982) Passionate Love, Companionate Love, and Intimacy. In: Fischer M., Stricker G. (eds) Intimacy. Springer, Boston, MA. Истовремено, све већи број истраживача из различитих дисциплина почиње да се посвећује изучавању односа.
Са растом интересовања јављају се и дела великог утицаја. Социјално-еколошки модел Урија Бронфенбренера, развијен крајем 1970-их и средином 1980-их, поставио је основне принципе за проучавање утицаја друштвено-контекстуалних фактора на односе.. Грејем Спанијер је у часопису Journal of Marriage and Family објавио Dyadic Adjustment Scale, најцитиранију скалу за процену квалитета интимних односа. Теорија везивања Џона Боулбија, формулисана крајем 1960-их и почетком 1970-их, поставила је темеље за истраживање односа родитеља и детета, као и за изучавање односа међу одраслима. Посебно је значајна књига Блиски односи (1983) коју су написали Херолд Кели, Елен Бершајд, Ендрју Кристенсен, Ен Пеплоу и сарадници, јер је представила свеобухватан преглед поља у раној фази развоја и класификацију типова односа.Kelley, H.H., Berscheid, E., Christensen, A., Harvey, J.H., Huston, T.L., Levinger, G., McClintock, E., Peplau, L.A. & Peterson, D.R.. (1983) .
Током 1980-их и 1990-их, Тони Антонући истражује пријатељства и друштвену подршку међу одраслима, док Артур Арон проучава улогу односа са партнерима, пријатељима, браћом, сестрама и родитељима у процесу личног проширења идентитета.Aron, A., & Aron, E. N. (1986). Love and the expansion of self: Understanding attraction and satisfaction. Hemisphere Publishing Corp/Harper & Row Publishers. Томас Малој и Дејвид Кени развијају модел друштвених односа (социјални релациони модел), рани аналитички приступ разумевању улога појединца и његовог партнера у интеракцијама, а Кени касније објављује дело Models of Non-independence in Dyadic Research (1996).
Са растућим интересовањем за брачну и породичну терапију у оквиру науке о односима, крајем 1980-их и 1990-их Хауард Маркман, Френк Флојд и Скот Стенли развијају интервенције усмерене на романтичне односе, нарочито на бракове. Године 1995. Флојд и сарадници представљају програм Prevention and Relationship Enhancement Program.Floyd, F. J., Markman, H. J., Kelly, S., Blumberg, S. L., & Stanley, S. M. (1995). Preventive intervention and relationship enhancement. In N. S. Jacobson & A. S. Gurman (Eds.), Clinical handbook of couple therapy (p. 212–226). The Guilford Press. Током 2000-их интересовање за едукацију о односима додатно расте захваљујући државним и савезним иницијативама Healthy Marriage, које су финансијски подржавале програме усмерене на социјално угрожене заједнице.
Поред теоријских и емпиријских помака током 1970-их и 1980-их, одвија се и институционални развој ове области. Прва међународна конференција посвећена процесима у односима одржана је 1977. у Свонзију (Велс), у организацији социјалног психолога Марка Кука и психотерапеута Глена Вилсона. Године 1982. у Медисону (Висконсин) одржана је прва Међународна конференција о личним односима (ICPR), под руководством Робина Гилмора и Стива Дака, уз око 100 учесника. Из ове конференције настало је 1984. Међународно друштво за проучавање личних односа (ISSPR), као и први рецензирани научни часопис посвећен овој области, Journal of Social and Personal Relationships.
Године 1987. основана је Мрежа личних односа Ајове (касније Међународна мрежа личних односа, INPR), а исте године Хал Кели изабран је за председника ISSPR. Бершајд, као председница ISSPR, 1991. године предложила је спајање ISSPR и INPR, али до њега није дошло све до поновног покушаја почетком 2000-их. Године 1994. ISSPR је основало нови часопис Лични односи, са Пат Нолер као уредницом, а Ен Пеплоу постаје председница друштва. Потом 1996. Дан Перлман преузима вођство ISSPR и започиње разговоре са председницом INPR Барбаром Сарасон о интеграцији рада организација; 1998. године Џефри Симпсон постаје уредник часописа Personal Relationships.
Вишедеценијско интердисциплинарно истраживање односа кулминирало је чланком Елен Бершајд из 1999. године Озелењавање науке о односима. У њему је дала преглед прошлости, садашњости и будућности ове научне области, истичући њен интердисциплинарни карактер и значај у савременој науци. Указала је и на проблеме који су успоравали напредак дисциплине и предложила начине њиховог превазилажења, укључујући напуштање традиционалних аналитичких приступа који занемарују међузависност партнера у односу, као и развој нових метода за анализу дијадних података. Бершајд је такође нагласила важност да наука о односима активно утиче на јавну политику и ставове о стабилности интимних односа (нпр. квалитет, разводи), који су често били предмет политичких расправа лишених емпиријске основе. Њен рад се сматра прекретницом која је обликовала развој дисциплине у 21. веку и инспирисала бројне касније ауторе да преиспитају развој и будуће правце ове научне области.Reis, Harry. (2007). Steps toward the ripening of relationship science. Personal Relationships. 14. 1 - 23. 10.1111/j.1475-6811.2006.00139.x.
2000-те Година 2000. донела је нове помаке у области, као што су рад Ненси Колинс и Брук Фини о тражењу подршке и пружању бриге у романтичним везама из перспективе теорије везаности, као и чланак Рајса, Шелдона, Гејбла и колега под насловом Свакодневно благостање: улога аутономије, компетентности и повезаности. Неколико година касније, Рена Репети, Шели Тејлор и Тереза Симан објавиле су рад који је одговорио на неке од забринутости из Бершајдиног чланка из 1999. године, као и на питања која су користила перспективе здравствене психологије да информишу истраживања односа. Оне су емпиријски показале негативне ефекте породичних окружења са израженим сукобима и агресијом на ментално и физичко здравље појединаца и у детињству и у одраслом добу. Истовремено, почетак 21. века обележиле су велике промене у професионалном развоју саме области. Године 2004, након ранијих неуспешних покушаја, ISSPR и INPR су се спојиле и формирале Међународно удружење за истраживање односа (IARR).
Године 2007, Хари Рајс објавио је чланак Кораци ка сазревању науке о односима, инспирисан радом Елен Бершајд из 1999. године, у којем је сумирао напредак и дао предлоге за даљи развој области. Дискутовао је о важним делима која могу послужити као оквир за будућа истраживања, укључујући и чланак Томаса Бредберија из 2002. Истраживање односа као увод у деловање, рад који се фокусирао на механизме за унапређење истраживања односа, укључујући бољу интеграцију налаза, етнички и културно разноврсније узорке, те интердисциплинарне, проблемски оријентисане приступе. Рајс је нагласио потребу за интеграцијом и организацијом теорија, већом пажњом према неромантичним односима (који су до тада били запостављени) у истраживањима и развоју интервенција, као и за коришћењем његове теорије о перципираној одзивности партнера ради даљег напретка у области.
Прелазећи у 2012. годину, истраживачи односа поново су следили савет Бершајд да наука о односима треба да информише и решава стварне друштвене проблеме. Ели Финкел, Пол Иствик, Бенџамин Карни, Хари Рајс и Сузан Шпрехер написали су чланак о утицају онлајн упознавања на формирање односа, разматрајући и његове позитивне и негативне импликације у поређењу са традиционалним офлајн забављањем.
Додатно, 2018. године, Емили Импет и Ејми Мјуз објавиле су наставак Бершајдиног рада, Сексуализација науке о односима: подстицај за специјално издање о сексу и односима. У њему су позвале истраживаче да посвете већу пажњу улози сексуалног задовољства, истакнувши да је ово истраживачко поље још у повоју, али изузетно плодно за даље проучавање сексуалности у оквиру односа и њено успостављање као саставног дела науке о односима.
Врсте проучаваних односа Ова област препознаје да, да би две особе биле у најосновнијем облику друштвеног односа, морају бити међузависне, односно, њихово понашање мора бити повезано и морају међусобно утицати једна на другу.
Лични односи Однос се сматра личним не само када постоји међузависност (што је основна карактеристика свих односа), већ и када две особе препознају једна другу као јединствене и незаменљиве. Лични односи могу укључивати колеге, познанике, чланове породице и друге, све док су испуњени критеријуми за однос.
Блиски односи