thumb|Пример ране мапе аргумената, из Елемената логике (Ричарда Вотлија) (издање из 1852) Теорија аргументације је интердисциплинарно проучавање начина на који се закључци могу подржати или поткопати премисама кроз логичко резоновање. Са историјским пореклом у логици, дијалектици и реторици, теорија аргументације укључује уметности и науке грађанске дебате, дијалога, разговора и персуазије. Она проучава правила закључивања, логике и процедурална правила како у вештачким, тако и у стварним окружењима.

Аргументација укључује различите облике дијалога као што су делиберација и преговарање, који се баве колаборативним процедурама доношења одлука. Такође обухвата еристички дијалог, грану друштвене дебате у којој је победа над противником примарни циљ, и дидактички дијалог који се користи за подучавање. Ова дисциплина такође проучава средства помоћу којих људи могу изразити и рационално решити или барем управљати својим несугласицама.

Аргументација је свакодневна појава, као на пример у јавној дебати, науци и праву. На пример у праву, у судовима од стране судије, странака и тужиоца, приликом представљања и тестирања валидности доказа. Такође, проучаваоци аргументације проучавају post hoc рационализације којима организациони актери покушавају да оправдају одлуке које су донели ирационално.

Аргументација је један од четири реторичка модуса (позната и као модуси дискурса), заједно са експозицијом, дескрипцијом и нарацијом.

Kључне компоненте аргументације Неке од кључних компоненти аргументације су: Разумевање и идентификација аргумената, било експлицитних или имплицитних, као и циљева учесника у различитим врстама дијалога. Идентификовање премиса из којих се изводе закључци. Успостављање „терета доказивања” – одређивање ко је изнео почетну тврдњу и стога је одговоран за пружање доказа зашто његова позиција заслужује прихватање. За онога ко носи „терет доказивања”, заступника, да прикупи доказе за своју позицију како би убедио или приморао противника да је прихвати. Метод којим се то постиже је стварање валидних, здравих и когентних аргумената, лишених слабости и тешко нападљивих. У дебати, испуњење терета доказивања ствара терет одговора. Потребно је покушати идентификовати погрешно резоновање у противниковом аргументу, напасти разлоге/премисе аргумента, пружити контрапримере ако је могуће, идентификовати било какве логичке грешке и показати зашто се валидан закључак не може извести из разлога наведених за њихов аргумент.

На пример, размотрите следећу размену која илуструје логичку грешку „ниједан прави Шкот”:

Аргумент: „Ниједан Шкот не ставља шећер у своју кашу.” Одговор: „Али мој пријатељ Ангус, који је Шкот, воли шећер у својој каши.” Побуна: „Па можда, али ниједан прави Шкот не ставља шећер у своју кашу.”

У овом дијалогу, предлагач прво нуди премису, премису оспорава саговорник, па предлагач нуди модификацију премисе, која је осмишљена само да би се избегао изнети изазов.

Унутрашња структура аргумената Типично, аргумент има унутрашњу структуру која се састоји од: скупа претпоставки или премиса, методе резоновања или дедукције, и закључка или поенте.

Аргумент има једну или више премиса и један закључак.

Често се класична логика користи као метод резоновања тако да закључак логички следи из претпоставки или подршке. Један изазов је да ако је скуп претпоставки недоследан, онда било шта може логички следити из недоследности. Стога је уобичајено инсистирати да скуп претпоставки буде доследан. Такође је добра пракса захтевати да скуп претпоставки буде минималан скуп, у односу на инклузију скупова, неопходан за извођење последице. Такви аргументи се називају MINCON аргументи, скраћено од минимално конзистентни. Таква аргументација је примењена у областима права и медицине.

Некласичан приступ аргументацији истражује апстрактне аргументе, где се „аргумент” сматра примитивним појмом, па се не узима у обзир унутрашња структура аргумената.

Врсте дијалога У свом најчешћем облику, аргументација укључује појединца и саговорника или противника у дијалогу, где свако заступа различите ставове и покушава да убеди другог, али постоје различите врсте дијалога: Персуазивни дијалог има за циљ решавање супротстављених ставова различитих позиција. Преговарање има за циљ решавање сукоба интереса кроз сарадњу и договарање. Истраживање има за циљ решавање општег незнања кроз раст знања. Делиберација има за циљ решавање потребе за деловањем доношењем одлуке. Тражење информација има за циљ смањење незнања једне стране тражењем информација од друге стране која је у позицији да нешто зна. Еристика има за циљ решавање ситуације антагонизма кроз вербалну борбу.

Аргументација и основе знања Теорија аргументације своје порекло има у фундационализму, теорији знања (епистемологија) у области филозофије. Она је тежила да пронађе основе за тврдње у формама (логика) и материјалима (чињенични закони) универзалног система знања. Дијалектички метод је постао познат захваљујући Платону и његовој употреби Сократа који је критички испитивао различите ликове и историјске фигуре. Али проучаваоци аргументације су постепено одбацили Аристотелову систематску филозофију и идеализам код Платона и Канта. Они су доводили у питање и на крају одбацили идеју да премисе аргумента црпе своју утемељеност из формалних филозофских система. Област се тако проширила.Bruce Gronbeck. "From Argument to Argumentation: Fifteen Years of Identity Crisis." Jack Rhodes and Sara Newell, (eds). .

Један од првобитних доприносилаца овом тренду био је филозоф Хаим Перелман, који је заједно са Луси Олбрехтс-Титеком увео француски израз 1958. године како би описао приступ аргументацији који се не своди на примену формалних правила закључивања. Перелманов поглед на аргументацију је много ближи јуридичком, у којем правила за представљање доказа и побијања играју важну улогу.

Семинални есеј Карла Р. Воласа, „Суштина реторике: добри разлози” у часопису Quarterly Journal of Speech (1963) 44, навео је многе научнике да проучавају „тржишну аргументацију” – обичне аргументе обичних људи. Семинални есеј о тржишној аргументацији је „Логика и тржишна аргументација” Реја Лин Андерсона и К. Дејвида Мортенсена у Quarterly Journal of Speech 53 (1967): 143–150.See Joseph W. Wenzel "Perspectives on Argument." Jack Rhodes and Sara Newell, ed.s Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980.David Zarefsky. "Product, Process, or Point of View? Jack Rhodes and Sara Newell, (eds). . Ова линија размишљања довела је до природног савеза са каснијим развојем у социологији знања.See Ray E. McKerrow. "Argument Communities: A Quest for Distinctions." Неки научници су повукли везе са недавним развојем у филозофији, наиме прагматизмом Џона Дјуија и Ричарда Рортија. Рорти је ову промену нагласка назвао „лингвистичким заокретом”.

У овом новом хибридном приступу, аргументација се користи са или без емпиријских доказа како би се успоставили убедљиви закључци о питањима која су морална, научна, епистемичка, или такве природе на коју сама наука не може дати одговор. Из прагматизма и многих интелектуалних развоја у хуманистичким и друштвеним наукама, израсле су „нефилозофске” теорије аргументације које су формалне и материјалне основе аргумената лоцирале у одређеним интелектуалним пољима. Ове теорије укључују неформалну логику, социјалну епистемологију, етнометодологију, говорне чинове, социологију знања, социологију науке и социјалну психологију. Ове нове теорије нису нелогичне или антилогичне. Оне проналазе логичку кохерентност у већини заједница дискурса. Ове теорије се стога често означавају као „социолошке” јер се фокусирају на друштвене основе знања.

Врсте аргументације

Конверзацијска аргументација

Проучавање природно насталог разговора произашло је из области социолингвистике. Обично се назива анализа конверзације (АК). Инспирисана етнометодологијом, развијена је крајем 1960-их и почетком 1970-их, првенствено од стране социолога Харвија Сакса и, између осталих, његових блиских сарадника Емануела Шеглофа и Гејл Џеферсон. Сакс је преминуо рано у својој каријери, али његов рад су наставили други у његовој области, и АК је сада постала успостављена снага у социологији, антропологији, лингвистици, говорној комуникацији и психологији.Psathas, George (1995): Conversation Analysis, Thousand Oaks: Sage Sacks, Harvey. (1995). Lectures on Conversation. Blackwell Publishing. . Sacks, Harvey, Schegloff, Emanuel A., & Jefferson, Gail (1974). A simple systematic for the organization of turn-taking for conversation. Language, 50, 696–735. Schegloff, Emanuel A. . Ten Have, Paul (1999): Doing Conversation Analysis. A Practical Guide, Thousand Oaks: Sage. Посебно је утицајна у интеракцијској социолингвистици, анализи дискурса и дискурзивној психологији, као и што је кохерентна дисциплина сама по себи. Недавно су технике секвенцијалне анализе АК примењене од стране фонетичара за истраживање финих фонетских детаља говора.

Емпиријске студије и теоријске формулације Сали Џексон и Скота Џејкобса, као и неколико генерација њихових студената, описале су аргументацију као облик управљања конверзацијским неслагањем унутар комуникационих контекста и система који природно преферирају сагласност.

Математичка аргументација

Основа математичке истине је дуго била предмет дебате. Фреге је посебно тежио да докаже (види Готлоб Фреге, Основе аритметике, 1884, и Појмовно писмо, 1879) да се аритметичке истине могу извести из чисто логичких аксиома и стога су, на крају, логичке истине. Пројекат су развили Расел и Вајтхед у свом делу Principia Mathematica. Ако се аргумент може представити у форми реченица у симболичкој логици, онда се може тестирати применом прихваћених процедура доказивања. Ово је спроведено за аритметику користећи Пеанове аксиоме, а темељ који се најчешће користи за већину модерне математике је Цермело-Френкел теорија скупова, са или без аксиома избора. Било како било, аргумент у математици, као и у било којој другој дисциплини, може се сматрати валидним само ако се може показати да не може имати истините премисе и неистинит закључак.

Научна аргументација

Можда најрадикалнија изјава о друштвеним основама научног знања појављује се у делу Алана Г. Гроса, (Кембриџ: , 1990). Грос сматра да је наука реторичка „без остатка”, што значи да се само научно знање не може посматрати као идеализована основа знања. Научно знање се производи реторички, што значи да има посебан епистемички ауторитет само у оној мери у којој су његове комуналне методе верификације поуздане. Ово размишљање представља готово потпуно одбацивање фундационализма на којем се аргументација првобитно заснивала.

Интерпретативна аргументација

Интерпретативна аргументација је дијалошки процес у којем учесници истражују и/или решавају интерпретације, често текста било ког медија који садржи значајну вишезначност у значењу.

Интерпретативна аргументација је релевантна за хуманистичке науке, херменеутику, књижевну теорију, лингвистику, семантику, прагматику, семиотику, аналитичку филозофију и естетику. Теме у концептуалној интерпретацији укључују естетичку, судску, логичку и религијску интерпретацију. Теме у научној интерпретацији укључују научно моделовање.

Правна аргументација Од стране адвоката

Правни аргументи су усмена излагања судији или апелационом суду од стране адвоката, или странака када саме себе заступају, о правним разлозима зашто би требало да победе. Усмена расправа на апелационом нивоу прати писане поднеске, који такође износе аргументе сваке стране у правном спору. Завршна реч, или сумација, је завршна изјава заступника сваке стране која понавља важне аргументе за доносиоца чињеница, често пороту, у судском случају. Завршна реч се дешава након изношења доказа.

Од стране судија