О говорнику или О беседнику () је дијалог који је написао Цицерон 55. п. н. е. Радња је смештена у 91. годину п. н. е., када умире Луције Лициније Крас, непосредно пре Савезничког рата и грађанског рата између Марија и Суле, током којег умире Марко Антоније Оратор, други велики беседник овог дијалога. Током те године, аутор се суочава са тешком политичком ситуацијом: након повратка из изгнанства у Драчу (тада Дирахијум), његову кућу су уништиле банде Клодија у време када је насиље било уобичајено. Ово је било испреплетено са уличном политиком Рима.
Усред моралног и политичког пропадања државе, Цицерон је написао De Oratore како би описао идеалног беседника и замислио га као моралног вођу државе. Није намеравао да De Oratore буде само расправа о реторици, већ је превазишао пуку технику и направио неколико осврта на филозофске принципе. Цицерон је веровао да је моћ убеђивања — способност вербалног манипулисања мишљењем у кључним политичким одлукама — била кључно питање и да би у рукама бескрупулозног беседника та моћ угрозила целу заједницу.
Сходно томе, морални принципи се могу усвојити или кроз примере племенитих људи из прошлости или од великих грчких филозофа, који су у својим учењима и делима пружали етичке путеве које треба следити. Савршени беседник неће бити само вешт говорник без моралних принципа, већ и стручњак за реторичку технику и човек широког знања из права, историје и етичких принципа. De Oratore је излагање питања, техника и подела у реторици; такође је приказ примера за неколико њих и непрестано се позива на филозофске концепте које треба спојити за савршен резултат.
Избор историјске позадине дијалога У време када је Цицерон писао дијалог, криза државе забрињавала је све. Дијалог се намерно сукобљава са мирном атмосфером виле у Тускулу. Цицерон покушава да репродукује осећај последњих мирних дана у старој Римској републици.
Иако је De Oratore (О беседнику) расправа о реторици, Цицерон има оригиналну идеју да се инспирише Платоновим дијалозима, замењујући улице и тргове Атине лепим вртом сеоске виле једног племенитог римског аристократе. Овим маштовитим средством избегао је сувопарно објашњавање реторичких правила и техника. Дело садржи други познати опис метода локуса, мнемотехничке технике (након дела Rhetorica ad Herennium).
Прва књига Прва од три књигe упућена Цицероновом брату Квинту.
Увод Цицерон почиње своју књигу обраћајући се брату у форми разговора. Наставља размишљањем о томе колико му је мало времена у животу остало да се посвети племенитим студијама. Нажалост, дубока криза државе (грађански рат између Марија и Суле, Катилинина завера и Први тријумвират, који су га искључили из активног политичког живота) потрошила је његове најбоље године.De Orat. I,1
Образовање беседника Цицерон објашњава да жели да напише нешто префињеније и зрелије од онога што је раније објавио у својим млађим и незрелијим данима у својој расправи De Inventione.De Orat. I,2
Неколико истакнутих људи у свим областима, осим у беседништву Цицерон се пита зашто, упркос чињеници да многи људи имају изузетне способности, има тако мало изузетних беседника. Много је примера ратних вођа, и биће их кроз историју, али само шачица великих беседника.
Безбројни људи су постали истакнути у филозофији, јер су темељно проучили материју, било научним истраживањем или коришћењем дијалектичких метода. Сваки филозоф је постао изврстан у својој области, што укључује и беседништво. Ипак, проучавање беседништва привукло је најмањи број истакнутих људи, чак мање него поезија. Цицерон сматра ово задивљујућим, јер се друге уметности обично налазе у скривеним или удаљеним изворима; напротив, цело беседништво је јавно и наочиглед човечанства, што га чини лакшим за учење.De Orat. I,3
Беседништво је привлачна, али тешка студија Цицерон тврди да у Атини, „где је врховна моћ беседништва и измишљена и усавршена“, ниједна друга уметничка студија нема снажнији живот од уметности говора. Након што је успостављен римски мир, чинило се као да су сви желели да почну да уче елоквенцију усмене реторике.
Након што су прво пробали реторику без обуке или правила, користећи само природну вештину, млади беседници су слушали и учили од грчких беседника и учитеља, и ускоро су постали много ентузијастичнији за елоквенцију. Млади беседници су, кроз праксу, научили важност разноврсности и учесталости говора. На крају, беседници су награђени популарношћу, богатством и угледом.
Али Цицерон упозорава да се беседништво уклапа у више уметности и области студија него што би људи могли помислити. То је разлог зашто је овај предмет тако тежак за праћење. Студенти беседништва морају имати знање о многим стварима да би имали успешну реторику. Такође морају формирати одређени стил кроз избор и распоред речи. Студенти такође морају научити да разумеју људске емоције како би се обратили својој публици. То значи да студент мора, кроз свој стил, унети хумор и шарм — као и спремност да изнесе и одговори на напад.
Штавише, студент мора имати значајан капацитет за памћење — морају памтити целе историје прошлости, као и закона. Цицерон нас подсећа на још једну тешку вештину потребну добром беседнику: говорник мора да говори са контролом — користећи гестове, играјући и изражавајући се цртама лица, и мењајући интонацију гласа. Укратко, беседништво је комбинација многих ствари, а успети у одржавању свих ових квалитета је велико достигнуће. Овај одељак означава Цицеронове стандардне каноне за реторички процес компоновања.De Orat. I,4-6
Одговорност беседника; аргумент дела Беседници морају имати знање из свих важних предмета и уметности. Без тога, њихов говор би био празан, без лепоте и пуноће. Сам термин „беседник“ носи одговорност да особа исповеда елоквенцију, на такав начин да би требало да може да третира сваку тему са одликом и знањем. Цицерон признаје да је ово практично немогућ задатак, али је то барем морална дужност беседника. Грци су, након што су поделили уметности, посветили више пажње делу беседништва који се тиче права, судова и дебата, и стога су те теме оставили беседницима у Риму. Заиста, све што су Грци написали у својим расправама о елоквенцији или су учили мајстори исте, али Цицерон преферира да изнесе морални ауторитет ових римских беседника. Цицерон најављује да неће излагати низ прописа већ неке принципе, за које је сазнао да су их једном расправљали изврсни римски беседници.De Orat. I,6 (20-21)
Датум, сцена и личности Цицерон излаже дијалог, који му је пренео Кота, међу групом изврсних политичара и беседника, који су се окупили да разговарају о кризи и општем паду политике. Састали су се у врту виле Луција Лицинија Краса у Тускулу, током трибуната Марка Ливија Друза (91. п. н. е.). Ту су се такође окупили Луције Лициније Крас, Квинт Муције Сцевола Аугур, Марко Антоније, Гај Аурелије Кота и Публије Сулпиције Руф. Један члан, Сцевола, жели да имитира Сократа онако како се појављује у Платоновом Федру. Крас одговара да ће, уместо тога, наћи боље решење и позива на јастуке како би ова група могла удобније да расправља.De Orat. I,7
Теза: важност беседништва за друштво и државу Крас наводи да је беседништво једно од највећих достигнућа које једна нација може имати. Он хвали моћ коју беседништво може дати особи, укључујући способност одржавања личних права, речи за одбрану и способност освете над злом особом. Способност разговора је оно што човечанству даје предност над другим животињама и природом. То је оно што ствара цивилизацију. Пошто је говор тако важан, зашто га не бисмо користили у корист себе, других појединаца, па чак и целе државе?
Теза оспорена Сцевола се слаже са Красовим тачкама осим две. Сцевола не сматра да су беседници створили друштвене заједнице и доводи у питање супериорност беседника ако не би било скупштина, судова итд. Добро одлучивање и закони су формирали друштво, а не елоквенција. Да ли је Ромул био беседник? Сцевола каже да има више примера штете коју су нанели беседници него добра, и могао би навести многе случајеве. Постоје и други фактори цивилизације који су важнији од беседника: древне уредбе, традиције, аугурија, верски обреди и закони, приватни индивидуални закони. Да Сцевола није био у Красовом дому, Сцевола би одвео Краса на суд и расправљао о његовим тврдњама, на месту где беседништво припада. Судови, скупштине и Сенат су места где би беседништво требало да остане, и Крас не би требало да проширује обим беседништва изван ових места. То је прешироко за професију беседништва.
Одговор на оспоравање Крас одговара да је чуо Сцеволине ставове раније, у многим делима, укључујући Платонов Горгија. Међутим, он се не слаже са њиховим гледиштем. У погледу Горгије, Крас подсећа да, док се Платон подсмевао беседницима, сам Платон је био врхунски беседник. Ако беседник није био ништа више од говорника без знања беседништва, како је могуће да су најугледнији људи вешти беседници? Најбољи говорници су они који имају одређени „стил“, који се губи, ако говорник не разуме материју о којој говори.De Orat. I,8-12
Реторика је наука Крас каже да не позајмљује од Аристотела или Теофраста њихове теорије о беседнику. Јер док школе филозофије тврде да реторика и друге уметности припадају њима, наука беседништва која додаје „стил“, припада сопственој науци. Ликург, Солон су сигурно били квалификованији за законе, рат, мир, савезнике, порезе, грађанско право него Хиперид или Демостен, већи у уметности јавног говора. Слично у Риму, decemviri legibus scribundis су били стручнији у праву него Сервије Галба и Гај Лелије, изврсни римски беседници. Ипак, Крас остаје при свом мишљењу да је „oratorem plenum atque perfectum esse eum, qui de omnibus rebus possit copiose varieque dicere“ (потпун и савршен беседник је онај који може јавно говорити о свакој теми са богатством аргумената и разноврсношћу тонова и слика).
Беседник мора да познаје чињенице Да би говорио ефикасно, беседник мора имати одређено знање о теми. Може ли се заступник за или против рата изјашњавати о тој теми без познавања ратне вештине? Може ли заступник говорити о законодавству ако не познаје право или како функционише административни процес?
Иако ће се други не сложити, Крас наводи да стручњак за природне науке такође мора користити беседнички стил да би одржао ефикасан говор о својој теми. На пример, Асклепијад, познати лекар, био је популаран не само због своје медицинске стручности, већ зато што је могао да је подели са елоквенцијом.De Orat. I,13
Беседник може имати техничке вештине, али мора бити упућен у моралну науку Свако ко може говорити са знањем о некој теми може се назвати беседником докле год то чини са знањем, шармом, памћењем и има одређени стил. Филозофија је подељена на три гране: природне студије, дијалектику и знање о људском понашању (in vitam atque mores). Да би се заиста био велики беседник, мора се овладати трећом граном: то је оно што разликује великог беседника.De Orat. I,14-15
Беседнику је, као и песнику, потребно широко образовање Цицерон помиње Арата из Солија, који није био стручњак за астрономију, а ипак је написао дивну песму (Phaenomena). Тако је и Никандар из Колофона, који је написао изврсне песме о пољопривреди (Georgika). Беседник је веома сличан песнику. Песник је више оптерећен ритмом него беседник, али је богатији у избору речи и сличан у орнаментима. Крас затим одговара на Сцеволину примедбу: не би тврдио да беседници треба да буду стручњаци за све теме, да је он сам особа коју описује. Ипак, свако може лако разумети, у говорима пред скупштинама, судовима или пред Сенатом, да ли говорник има добру праксу у уметности јавног говора или је такође добро образован у елоквенцији и свим слободним уметностима.De Orat. I,16
Сцевола, Крас и Антоније расправљају о беседнику