мини|300x300п|Мајка и дете Везаност код деце представља биолошки инстинкт у оквиру којег се тражи близина фигуре везивања када дете осети или опази претњу или нелагодност. Понашање које произилази из везаности подразумева очекивање реакције фигуре везивања која ће уклонити осећај претње или нелагоде.

Везаност такође обухвата и функцију доступности, односно степен у којем је ауторитетна фигура одзивна на потребе детета и остварује комуникацију са њим. Начин на који се везаност формира у детињству може утицати на развој дететовог осећаја сопства, његове механизме емоционалне регулације, као и на успостављање и одржавање односа са другима.

Везаност је присутна код свих сисара у одређеној мери, а нарочито код примата.

Теорија везаности довела је до новог разумевања развоја детета. Деца развијају различите образце везаности на основу искустава и интеракција са својим неговатељима у раном детињству. Идентификоване су четири основне класификације везаности код деце:

сигурна везаност, анксиозно-амбивалентна везаност, анксиозно-избегавајућа везаност, дезорганизована везаност.

Теорија везаности данас представља доминантни приступ у проучавању понашања одојчади и мале деце, као и у областима које се баве менталним здрављем деце, терапијом и сродним дисциплинама.

Теорија везаности и деца Теорија везаности, коју је развио психоаналитичар Џон Боулби (1969, 1973, 1980), заснована је на етолошком схватању да је новорођено дете биолошки програмирано да тражи близину са неговатељима, при чему је такво понашање резултат природне селекције.

Понављаним покушајима да оствари физичку и емоционалну блискост са неговатељем, као и на основу реакција које добија, дете развија унутрашњи радни модел (internal working model), који одражава начин на који неговатељ реагује на његове потребе.

Према Боулбију, везаност пружа детету сигурну базу са које може да истражује своју околину, као и сигурно уточиште у које се враћа када осети страх или несигурност.

Боулбијева сарадница Мери Ејнсворт утврдила је да један од кључних фактора који одређује да ли ће дете развити сигурну или несигурну везаност јесте степен сензитивности који неговатељ показује према детету:„Сензитиван неговатељ социјално реагује на дететове покушаје да започне социјалну интеракцију, разиграно на његове покушаје да започне игру. Узима га у наручје када дете то жели, а спушта га када жели да истражује. Када је узнемирено, он зна која врста и степен умирења су му потребни – и зна да је понекад довољно неколико речи или пажљиво скретање пажње. С друге стране, мајка која реагује неадекватно покушава да социјализује дете када је гладно, да се игра са њим када је уморно или да га храни када оно покушава да успостави социјалну интеракцију.”Ипак, треба имати у виду да чак и најсензитивнији неговатељи реагују „исправно” тек око 50% времена. Њихова комуникација са дететом понекад је неусклађена или погрешно протумачена. Постоје ситуације у којима су родитељи уморни, ометени или заузети, што доводи до привремених прекида у усклађеној интеракцији. Међутим, обележје сензитивног неговатеља јесте то што се такви прекиди препознају, управљају и поправљају.

Класификација везаности код деце: протокол „Странa ситуација” мини|316x316п|Песма „Детећа радост” Вилијама Блејка истражује како дати име детету и осећати емоционалну везаност за њега. Најчешћи и емпиријски најпотврђенији метод за процену везаности код одојчади узраста од 12 до 20 месеци јесте протокол „Страна ситуација” (Strange Situation Protocol), који је развила Мери Ејнсворт на основу својих детаљних посматрања односа између мајки и деце у Уганди.

Протокол „Страна ситуација” представља истраживачки инструмент, а не дијагностички алат, па се добијене класификације везаности не сматрају клиничким дијагнозама. Иако се поступак може користити као допуна клиничком утиску, резултујуће класификације не треба мешати са клиничком дијагнозом „реактивног поремећаја везаности” (РПВ). Клинички појам РПВ разликује се у више суштинских аспеката од теоријских и истраживачких класификација везаности заснованих на протоколу „Страна ситуација”. Погрешно је поистоветити несигурну везаност са реактивним поремећајем везаности, јер то доводи до нејасноћа у формалним расправама о теорији везаности у академској литератури. Ово, међутим, не значи да је појам РПВ без основа, већ само да клинички и истраживачки концепти несигурне везаности и поремећаја везаности нису истозначни.

Протокол „Страна ситуација” је лабораторијски протокол намењен процени образаца везаности одојчета према неговатељу. У поступку, мајка и дете смештени су у непознату собу за игру опремљену играчкама, док истраживач посматра и снима понашање кроз једносмерно огледало. Протокол се састоји од осам узастопних епизода, током којих дете доживљава раздвајање и поновно спајање са мајком, као и присуство непознате особе:

Мајка (или други познати неговатељ), беба, истраживач – 30 секунди Мајка и беба – 3 минута Мајка, беба и странац – до 3 минута Странац и беба – 3 минута Мајка и беба – 3 минута Беба сама – до 3 минута Странац и беба – до 3 минута Мајка и беба – 3 минута

На основу понашања током поновног сусрета са мајком (и других посматраних реакција), деца се сврставају у три „организоване” категорије везаности према класификацији Ејнсворт и сарадника (1978):

сигурна везаност (група Б), избегавајућа везаност (група А), анксиозно-отпорна везаност (група Ц).

За сваку групу постоје и поткатегорије.

Поред њих, може се доделити и четврта категорија, дезорганизована везаност (група Д), при чему се детету које показује дезорганизовано понашање увек додељује и примарна „организована” класификација. Свака од ових група одражава различиту врсту односа везаности са мајком.

Дете може имати различите типове везаности према различитим неговатељима, укључујући оба родитеља и друге блиске особе. Стога се стил везаности не посматра као стабилна карактеристика личности детета, већ као обележје конкретног односа. Међутим, након пете године живота, дете обично показује један доминантан и доследан образац везаности у односима са другима.

Образац који се формира након пете године одражава начин васпитања и стил родитељства током раних фаза развоја детета. Ови обрасци везаности повезани су са карактеристичним облицима понашања и могу допринети предвиђању будуће личности детета.

Обрасци везаности „Јачина понашања детета у оквиру везаности у одређеној ситуацији не указује на 'јачину' саме везе. Нека несигурна деца редовно испољавају изразито наглашене облике понашања везаности, док многа сигурна деца немају велику потребу да то понашање испољавају често или интензивно.”

Сигурна везаност Дете које је сигурно везано за родитеља (или другог познатог неговатеља) слободно истражује околину док је неговатељ присутан, обично прихвата интеракцију са странцима, често је видно узнемирено када се неговатељ удаљи, али је радосно и смирено када се он врати. Степен истраживања и степен узнемирености зависе од темперамента детета, околности и статуса везаности.

Везаност детета у великој мери зависи од сензитивности примарног неговатеља. Родитељи који доследно и благовремено реагују на потребе детета подстичу развој сигурне везаности. Таква деца су уверена да ће њихови родитељи бити доступни и одзивни на њихове потребе и сигнале комуникације.

У класификацији Ејнсворт и сарадника (1978), сигурна деца означена су као „група Б”, са поткатегоријама Б1, Б2, Б3 и Б4. Ове подгрупе описују различите стилске реакције на одлазак и повратак неговатеља:

Б1 – „сигурно-резервисана”, Б2 – „сигурно-инхибирана”, Б3 – „сигурно-уравнотежена”, Б4 – „сигурно-реактивна”.

У научним радовима, међутим, ове ознаке се углавном наводе само као Б1–Б4, без додатних назива.

Деца са сигурном везаношћу најбоље истражују када знају да имају сигурну базу којој се могу вратити. Када добију помоћ, то им не само да пружа осећај сигурности, већ их и учи како да самостално решавају проблеме у будућности. Сигурна везаност се зато сматра најадаптивнијим обликом везаности. Према истраживањима, дете постаје сигурно везано када родитељ доступно, доследно и осетљиво реагује на његове потребе.

Анксиозно-отпорна (амбивалентна) несигурна везаност Анксиозно-отпорна везаност, позната и као амбивалентна везаност, карактерише се тиме што дете мало истражује околину, често је опрезно према странцима, чак и када је неговатељ присутан. Када се неговатељ удаљи, дете постаје изразито узнемирено, а при повратку показује амбивалентност, истовремено тежи контакту и исказује отпор.

Овај образац настаје као одговор на непредвидљиву одзивност неговатеља. Испољавање љутње или беспомоћности при поновном сусрету може се сматрати условном стратегијом којом дете настоји да задржи пажњу неговатеља и осигура његову доступност.

Постоје два подтипа:

Ц1 – понашање је изразито отпорно и љутито, често праћено видљивим раздраженим тоном и мешавином тражења и одбијања контакта; Ц2 – понашање је пассивније, са ограниченим истраживањем и мање активним иницирањем интеракције, али са јасном жељом за близином и протестом при одвајању.

Анксиозно-избегавајућа несигурна везаност Дете са анксиозно-избегавајућим типом везаности има тенденцију да избегава или игнорише неговатеља, показујући мало емоција при његовом одласку или повратку. Дете обично слабо истражује без обзира на присутност других.

Овај тип је у почетку био загонетка за истраживаче јер деца нису испољавала видљиву узнемиреност, али су показивала физиолошке знаке стреса (нпр. повишен пулс).

Подтипови су:

A1 – потпуно игнорисање неговатеља при повратку; A2 – комбинација приближавања и избегавања, нпр. дете приђе па се одмах окрене.

Истраживања Мери Ејнсворт и Мери Мејн показала су да овакво понашање често потиче од историје одбијања дететових покушаја приближавања. Дете учи да изражавање потреба нема ефекта и развија стратегију „условне блискости”, довољно близу ради заштите, али довољно удаљено да избегне одбијање.

Дезорганизована/дезоријентисана везаност Мери Ејнсворт је прва приметила да сва понашања деце не могу бити сврстана у три постојеће категорије. Њена запажања показала су да нека деца испољавају напетост, круте покрете, или нагле промене понашања током раздвајања и поновног сусрета, што указује на унутрашњи конфликт између жеље за блискошћу и страха од ње.

На основу тих запажања, Мери Мејн и Џудит Соломон увеле су четврту категорију, дезорганизована/дезоријентисана везаност (Д). Овај образац подразумева некохерентно или контрадикторно понашање, попут:

видљивих испада страха, контрадикторних покрета (приближавање уз истовремено окретање главе), укочености или „смрзавања”, појава дисоцијације.

Иако нека деца са овом класификацијом и даље траже утеху од неговатеља, њихово понашање није усклађено.

Ова категорија постала је предмет великог интересовања међу истраживачима и клиничарима, али је истовремено критикована због широког опсега понашања које обухвата. Каснија истраживања су предложила разликовање „стратегија очаја” и реакција преплављености страхом или бесом, као различитих подтипова у оквиру дезорганизоване везаности.

Мејн и Хесе утврдили су да су мајке деце са дезорганизованом везаношћу често доживеле тежак губитак или трауму у периоду пре или након порођаја, што је код њих довело до депресивних реакција. Каснија истраживања потврдила су да је неријешена траума често кључни фактор у настанку овог обрасца.

Каснији обрасци и динамичко-матурациони модел Истраживања старије деце показала су додатне облике везаности. Мејн и Кесиди су уочили да се дезорганизовано понашање у детињству може развити у контролишуће понашање, било брижно или казнено, као покушај детета да управља непредвидљивим родитељем.

Патриша Мекинзи Критенден је касније проширила ову класификацију у оквиру динамичко-матурационог модела (DMM), уводећи нове облике избегавајућег (A3, A4) и амбивалентног (Ц3) понашања.