thumb|Цео филм Quo Vadis () је италијански неми филм из 1913. године, режисера и сценаристе Енрика Гвацонија, заснован на истоименом роману Хенрика Сјенкјевича. Прича је смештена у Риму током владавине цара Нерона и прати љубав римског патриција Виниција и младе хришћанке Лигије. Био је један од првих блокбастера у историји филма, са 5.000 статиста, раскошним сценографијама и дугим трајањем од два сата, чиме је поставио стандард за „суперспектакле” током наредних деценија.

Филм је постигао светски успех и премијерно је приказан у Немачкој на свечаном отварању биоскопа Ufa-Pavillon am Nollendorfplatz (првог изграђеног биоскопа у Берлину) 19. марта 1913. године. У необичном одступању од тадашње филмске праксе, сцене масовне публике биле су појачане „посебним гомилама” живих глумаца у костимима који су се налазили у самој арени.

Quo Vadis је био први филм приказан у Астор театру, престижном позоришту на Бродвеју, где се на репертоару задржао девет месеци, од априла до децембра 1913. године. Прво приказивање филма у Лондону одржано је у Ројал Алберт холу, за краља Џорџа V, који је похвалио извођаче.

Радња По повратку из војне кампање у Јерменији, млади војник Марко Виниције долази у Рим да поздрави свог ујака Петронија, писца и политичара на Нероновом двору. Он му открива да се заљубио у Лигију, ћерку Аула Плауција, и моли га за помоћ да је освоји. После посете дому младе девојке, Петроније организује њену отмицу од стране Неронових војника, са намером да је потом поклони Виницију као робињу — не говорећи му ништа о свом плану.

У међувремену, роб Урзус, веран Плауцију, прати Лицију како би је заштитио, док се она налази под негом бивше Неронове љубавнице Актеје. На двору, Лигија је позвана на гозбу где пијани Виниције покушава да је силом узме, али га Урзус у последњем тренутку спречава. Разочарана његовим понашањем, премда га и даље воли, Лигија тражи да буде ослобођена од царице Попеје, која јој то ускраћује јер у њој види претњу својој лепоти и положају на двору.

Урзус затим уз помоћ групе хришћана организује нову „отмицу” Лигије како би је вратио кући. Када Виниције сазна шта се догодило, обраћа се филозофу Хилону да му помогне да пронађе своју вољену. Хилон му потврђује да је Лигија хришћанка и да ће присуствовати тајној верској служби на којој ће лично бити и Апостол Петар.

Виниције одлази на скуп са филозофом и, слушајући апостолове речи, његово се срце отвара хришћанству. Виниције покушава да отме Лигију, водећи са собом гладијатора Кротона. Међутим, при покушају отмице, Урзус лако убија гладијатора и напада Виниција, али га само рањава, пошто је Лигија одлучила да му у складу са учењем хришћанске вере поштеди живот. Лигија и Урсуз негују римског патриција подучавајући га својој вери. Виниције прихвата крштење, а двоје заљубљених признају једно другом љубав, након чега Петар благосиља њихову заједницу.

У међувремену, Петроније се заљубљује у робињу Еунику, док Нерон, амбициозан и опседнут влашћу, све више развија мржњу према хришћанима. У делиријуму наређује свом заповеднику Тигелину да запали Рим, и затим ужива у призору уништеног града, певајући песму.

Народ, бесан због несреће, оптужује Нерона за пожар. Петроније успева накратко да умири масу, али је потребан жртвени јарац да би се бес народа одвукао од цара. Попеја и Тигелин, знајући за Неронову мржњу, наговарају га да казни хришћане. Петроније, згранут, кори Нерона, што трајно руши њихов однос. Нерон оптужује хришћане и осуђује групу њих на смрт у арени пред лавовима. Виниције, који је током пожара изгубио траг Лигији, очајнички је тражи како би сазнао да ли је заробљена. Док Нерон са царске ложe задовољно посматра морбидни призор, Петроније га још једном укорева и бива осуђен на смрт.

thumb|right|Колоризовани кадар из филма

У арену улази бик, на чија је леђа везана Лигија. Урзус улази у арену, успева да победи бика и спасе девојку. Виниције им се придружује и моли Нерона и народ за опроштај, показујући своје ране као доказ верности Риму. Нерон, окружен гневним Римљанима, не може да одбије, па се двоје заљубљених спасавају.

Петронија, међутим, не прати та срећна судбина — он пререже вене током гозбе заједно са својом вољеном Еуником. Њих двоје умиру трагично, у пољупцу, док остали гости плачу. Остали хришћани настављају да трпе прогоне, али то изазива народни устанак. Побуна доводи Галбу на власт, а Нерон, пре него што падне у руке непријатељима, одузима себи живот.

У последњој сцени, док Петар бежи из Рима, указује му се дух Исуса. Запањен, он пита свог учитеља: „Quo vadis?” („Куда идеш?”). Када му Исус одговори да иде у Рим да га поново разапну, Петар одлучује да се врати у град и прихвати мучеништво.

Улоге

| Амлето Новели || Марко Виниције |- | Леа Ђунки || Лигија |- | Густаво Серена || Петроније |- | Амелија Катанео || Еуника |- | Карло Катанео || Нерон |- | Аугустро Мастрипјетри || Хилон |- | Чезаре Молтини || Тигелин |- | Олга Брандини || Попеја |- | Игнацио Лупи || Аул Плауције |- | Ђовани Гици || Апостол Петар |- | Лија Орландини || Ливија |- | Бруто Кастелани || Урзус |- | Ида Карлони Тали || свештеница

Продукција Овај филм представља један од првих примера у историји кинематографије у којем је продукција користила велики број статиста, раскошну сценографију и тродимензионалне сетове (а не само осликане позадине), који су за ту прилику верно реконструисали изглед античког Рима. Снимање је трајало два месеца, током којих је снимљено 2.250 метара филмске траке, а резултат је била пројекција у трајању од два сата, што је поставило стандард за велике филмске спектакле наредне деценије.

Дистрибуција Филм је у италијанским биоскопима изашао у марту 1913. године.

Када је објављен филм Quo Vadis из 1924. године, како би се биоскопи спречили да приказују филм из 1913. као конкуренцију, Италијанска кинематографска унија је откупила сва права за приказивање филма из 1913. године у Сједињеним Државама и Аустралији, укључујући и постојеће залихе филмских копија, фотографија, постера и стаклених слајдова, од Џорџа Клајна, који је још 1913. године стекао права за приказивање филма у САД.

Пријем Многи италијански филмски критичари сматрају овај филм једним од првих „колосала” у историји филма — ако не и првим уопште — мада је овај термин италијанска штампа употребила први пут тек 1930. године, поводом изласка филма Анђели пакла Хауарда Хјуза.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1913. Категорија:Неми филмови Категорија:Историјски филмови Категорија:Епски филмови Категорија:Филмови о хришћанству Категорија:Италијански црно-бели филмови