Морална психологија је студија људске мисли и понашања у етичким контекстима. Историјски, термин „морална психологија” се користио релативно уско, односећи се на проучавање моралног развоја. Ово поље истраживања је интердисциплинарно, на размеђи примене филозофије и психологије. Морална психологија је временом почела да се односи на шири спектар тема на пресеку етике, психологије и филозофије ума. Неке од главних тема ове области су морално расуђивање, морално резоновање, морално задовољавање (), морална осетљивост, морална одговорност, морална мотивација, морални идентитет, морално деловање, морални развој, морална разноликост, морални карактер (посебно у вези са етиком врлине), алтруизам, психолошки егоизам, морална срећа, морално предвиђање, моралне емоције, афективно предвиђање и морално неслагање.
Данас је морална психологија просперитетно подручје истраживања које обухвата многе дисциплине,Doris & Stich (2008), §1. са значајним истраживањима о биолошкој, когнитивној/рачунарској и културној основи моралног расуђивања и понашања, као и растућем броју истраживања о моралном расуђивању у контексту вештачке интелигенције.
Историја Корени моралне психологије могу се пратити до раних филозофских дела, која су се углавном бавила моралним васпитањем, попут дела Платона и Аристотела у древној Грчкој, као и из будистичкеGoodman, Charles, "Ethics in Indian and Tibetan Buddhism", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2021 Edition), Edward N. Zalta (ed.), URL = <https://plato.stanford.edu/archives/sum2021/entries/ethics-indian-buddhism/>. и конфучијанске традиције. Емпиријска истраживања моралног расуђивања сежу најмање до 1890-их година са радом Френка Чапмана Шарпа, што се поклапа са развојем психологије као дисциплине одвојене од филозофије. Најмање од 1894. године, филозофи и психолози су покушавали емпиријски да процене моралност појединца, посебно покушавајући да разликују одрасле од деце у погледу њиховог расуђивања. Нажалост, ови напори су пропали јер су „покушавали да квантификују колико моралности појединац има — што је приметно спорна идеја — уместо да разумеју психолошку репрезентацију моралности код појединца”.
У већини уводних курсева психологије, студенти уче о моралној психологији проучавајући психолога Лоренса Колберга, који је предложио веома утицајну теорију моралног развоја, развијену током 1950-их и 1960-их. Ова теорија је изграђена на запажању Жана Пијажеа да деца развијају интуиције о правди које касније могу артикулисати. Колберг је предложио шест стадијума подељених у три категорије моралног резоновања за које је веровао да су универзалне за све људе у свим културама. Све већа софистицираност резоновања заснованог на правди сматрана је знаком развоја. Морални когнитивни развој, заузврат, сматран је неопходним (али не и довољним) условом за морално деловање.
Међутим, истраживачи који су користили Колбергов модел пронашли су јаз између онога што су људи говорили да је најморалније и акција које су предузимали. Као одговор, Аугусто Блази је предложио свој модел сопства који повезује идеје моралног расуђивања и деловања кроз моралну посвећеност. Они са моралним циљевима који су централни за концепт сопства вероватније ће предузети моралну акцију, јер осећају већу обавезу да то учине. Они који су мотивисани постићи ће јединствени морални идентитет.
Након независног објављивања два значајна рада 2001. године (које су водили Џонатан Хајт и Џошуа Грин респективно), дошло је до наглог пораста интересовања за моралну психологију у широком спектру под-области психологије, са интересовањем које се померало од развојних процеса ка већем нагласку на социјалним, когнитивним, афективним и неуралним процесима укљученим у морално расуђивање.
Методе мини|Проблем колица, често коришћена морална дилема у психолошким истраживањима
Филозофи, психолози и истраживачи из других области створили су различите методе за проучавање тема у моралној психологији, са емпиријским студијама које датирају најмање из 1890-их. Методе коришћене у овим студијама укључују моралне дилеме попут проблема колица, структуриране интервјуе и анкете као средство за проучавање моралне психологије и њеног развоја, као и коришћење економских игара, неуроимиџинга, и студија употребе природног језика.
Технике интервјуа Године 1963, Лоренс Колберг је представио приступ проучавању разлика у моралном расуђивању моделирањем евалуативне разноликости као одраза низа развојних стадијума (по узору на Жана Пијажеа). Колбергови стадијуми моралног развоја су: Оријентација на послушност и казну Оријентација на лични интерес Међуљудска сагласност и конформизам Оријентација на ауторитет и одржавање друштвеног поретка Оријентација на друштвени уговор Универзални етички принципи
Стадијуми 1 и 2 су комбиновани у један стадијум означен као „пред-конвенционални”, а стадијуми 5 и 6 су комбиновани у један стадијум означен као „пост-конвенционални” из истог разлога; психолози могу доследно да категоризују субјекте у резултујућа четири стадијума користећи „Интервју о моралном расуђивању” који испитанике пита зашто подржавају одговоре које дају на стандардни скуп моралних дилема.
Анкетни инструменти Између 1910. и 1930. године, у Сједињеним Америчким Државама и Европи, развијено је неколико тестова моралности како би се субјекти класификовали као способни или неспособни за доношење моралних судова. Испитаници би класификовали или рангирали стандардизоване листе особина личности, хипотетичких поступака или слика хипотетичких сцена. Већ 1926. године, каталози тестова личности укључивали су одељке посебно за тестове моралности, иако су критичари убедљиво тврдили да они само мере интелигенцију или свест о друштвеним очекивањима.
У међувремену, Колберг је инспирисао нову серију тестова моралности. Тест дефинисања питања (, који су његови заступници назвали „нео-колбергијанским”) оцењује релативну преференцију за пост-конвенционална оправдања, а Тест моралног расуђивања оцењује доследност преферираних оправдања. Оба третирају способност процене слично коефицијенту интелигенције (отуда јединствени резултат), омогућавајући категоризацију према високом наспрам ниском резултату.
Међу новијим анкетним мерама, Упитник о моралним основама () је широко коришћена анкетна мера пет моралних интуиција које предлаже Теорија моралних основа: брига/штета, праведност/превара, лојалност/издаја, ауторитет/субверзија и светост/деградација. Питања траже од испитаника да оцене различите обзире у смислу колико су релевантни за њихове моралне судове. Сврха упитника је да измери степен у којем се људи ослањају на сваку од пет моралних интуиција (које могу коегзистирати). Нова и побољшана верзија овог инструмента (тј. Упитник о моралним основама-2; МФК-2) развијена је 2023. године. У овој верзији, праведност је подељена на једнакост и пропорционалност. Дакле, МФК-2 мери бригу, једнакост, пропорционалност, лојалност, ауторитет и чистоту. Поред анкетних инструмената који мере подршку моралним основама, постоји и низ других савремених анкетних мера које се односе на друге широке таксономије моралних вредности, као и специфичнијих моралних уверења, или брига.
Еволуциони корени мини|Кооперативно понашање је примећено код многих нељудских животиња.
Према Хајту, веровање да моралност није урођена била је једна од ретких теоријских опредељења која су уједињавала многе истакнуте психологе који су проучавали моралност у двадесетом веку (уз неке изузетке). Значајан број истраживања последњих деценија фокусиран је на еволуционе корене различитих аспеката моралности.: The Evolution of Morality: Adaptations and Innateness |date=2007 |volume=1 |publisher=A Bradford Book |isbn=978-0-262-69354-7 |url=https://mitpress.mit.edu/books/moral-psychology-volume-1|trans-title=Морална психологија, том 1: Еволуција моралности: Адаптације и урођеност|pages=}}
У делу Другима: еволуција и психологија несебичног понашања (, 1998), Елиот Собер и Дејвид Слоун Вилсон показали су да се различите моралности могу развити кроз групну селекцију. Конкретно, они су разорили идеју да ће природна селекција фаворизовати хомогену популацију у којој се сва створења брину само о сопственој добробити и/или се понашају само на начин који унапређује њихову личну репродукцију.
Тим Дин је изнео општију тврдњу да би се морална разноликост развила кроз фреквентно-зависну селекцију јер је сваки морални приступ рањив на различит скуп ситуација које су угрожавале наше претке.
Теме и теорије
Морални идентитет
Морални идентитет се односи на важност моралности за идентитет особе, типично схваћен или као индивидуална разлика слична особини, или као скуп хронично доступних шема. Сматра се да постоје два главна нивоа перспективе на морални идентитет. Једна од њих је теорија перспективе засноване на особинама, где се одређене особине личности активирају током моралних ситуација. Друга перспектива је социо-когнитивна, где су ови морални идентитети „шема сопства” која ће се појавити услед друштвеног окружења. Теорија моралног идентитета сматра да је он један од кључних мотивационих сила које повезују морално резоновање са моралним понашањем, што сугерише мета-анализа из 2016. која извештава да је морални идентитет позитивно (иако само скромно) повезан са моралним понашањем. Иако се морални идентитет углавном фокусира на морално деловање, понекад се дешава „морално искључивање” како би се смањиле негативне последице неког поступка или недостатка истог.
Морално задовољавање Теорија моралног задовољавања () примењује проучавање еколошке рационалности на морално понашање. Према овом гледишту, већи део моралног понашања заснован је на друштвеним хеуристикама, а не на особинама, врлинама или утилитарним прорачунима. Друштвене хеуристике су облик задовољавања, термин који је сковао нобеловац Херберт Сајмон. Друштвене хеуристике нису саме по себи добре или лоше, корисне или штетне, већ само у односу на окружења у којима се користе. На пример, адолесцент може починити злочин не због злог карактера или утилитарног прорачуна, већ зато што следи друштвену хеуристику „ради оно што раде твоји вршњаци.” Након преласка у другу вршњачку групу, понашање исте особе може се променити ка друштвено пожељнијем исходу — ослањајући се на исту ту хеуристику. Са ове перспективе, морално понашање стога није само последица унутрашње врлине или особина, већ функција и ума и окружења, што је гледиште засновано на Сајмоновој аналогији са маказама. Многе друге моралне теорије, насупрот томе, разматрају само ум, као што су Колбергова теорија стадијума, теорије идентитета, теорије врлине и теорије снаге воље.
Еколошка перспектива има методолошке импликације за проучавање моралности: према њој, понашање треба проучавати у друштвеним групама, а не само код појединаца, у природним окружењима, а не само у лабораторијама. Оба принципа се крше, на пример, у проучавању како појединци реагују на вештачке проблеме колица. Теорија моралног задовољавања такође има импликације за моралну политику, сугеришући да се проблематично понашање може променити променом окружења, а не само појединца.
Чарлс Дарвин је тврдио да је једна од првобитних функција моралности била кохерентност и координација група. Ово сугерише да су друштвене хеуристике које генеришу кохерентност и координацију такође оне које воде морално понашање. Ове друштвене хеуристике укључују имитирање вршњака, једнакост (поделити ресурс подједнако) и мило за драго (прво буди добар, затим имитирај понашање свог партнера). Генерално, друштвене хеуристике појединаца или институција обликују њихову моралну структуру.
Морално задовољавање објашњава два феномена која представљају загонетку за теорије врлине и особина: моралну срећу и систематске недоследности, као када су тинејџери који су добровољно дали завет невиности имали исту вероватноћу да имају предбрачни секс као и њихови вршњаци који то нису учинили. Из еколошког гледишта на моралност, такве недоследности се очекују када се појединци премештају из једног окружења у друго.