мини|Графити о слободној љубави у Тел Авиву Слободна љубав је друштвени покрет који прихвата све облике љубави. Првобитни циљ покрета био је одвајање државе од сексуалних и романтичних питања као што су брак, контрола рађања и прељуба. Покрет је заступао став да се таква питања тичу искључиво укључених појединаца.McElroy, Wendy. The Free Love Movement and Radical Individualism. The Libertarian Enterprise .19 (1996): 1. Покрет је настао током 19. века, а унапредили су га хипици током 1960-их и раних 1970-их.
Покрет за слободну љубав промовисао је идеју да консензуални сексуални и емотивни односи између одраслих особа треба да буду ослобођени од државног и верског уплитања, наглашавајући личне слободе, сексуалну аутономију и права жена. Иако је био испреплетен са феминизмом и залагао се за радикалне друштвене промене, покретом су често доминирали мушки гласови и био је критикован због тога што није значајно променио главне родне норме.
Кроз историју, различити утопијски и радикални покрети прихватили су концепт слободне љубави као изазов конвенционалном браку и сексуалним нормама. Рани примери укључују адамитe и маздаките, који су одбацивали брак и промовисали заједничке или слободне сексуалне односе. У средњовековној Европи, секте попут катара и Браће слободног духа биле су прогањане због својих неортодоксних уверења, укључујући критику брака и залагање за целибат или слободну љубав. Мислиоци просветитељства, као што су Мери Вулстонкрафт и Вилијам Блејк, осуђивали су брак као опресиван, при чему је Вулстонкрафт приказивала женску сексуалну аутономију у својим романима и личном животу, док је Блејк критиковао верску чедност и заговарао страствену љубав неограничену законом. Романтичарски песници попут Персија Биша Шелија и Мери Шели такође су утеловили идеале слободне љубави у својим делима и везама. Ове идеје наставиле су се кроз утопијски социјализам мислилаца попут Шарла Фуријеа и Роберта Овена, који су сматрали да је сузбијање сексуалне слободе друштвено штетно. До 19. века, личности попут Херберта Спенсера залагале су се за слободан развод, одражавајући растућу повезаност између слободне љубави, феминизма и индивидуалне слободе.
Лето љубави 1967. године помогло је да идеали бит генерације постану мејнстрим, подстичући шири контракултурни и новолевичарски покрет који је заговарао слободну љубав, антиратни активизам и сексуалну револуцију.
Принципи Већи део традиције слободне љубави одражава либералну филозофију која тежи слободи од државне регулативе и уплитања цркве у личне односе. Према овом концепту, слободне заједнице одраслих или особа које су навршиле доб за пристанак на сексуалне односе представљају легитимне односе које би све треће стране требало да поштују, без обзира да ли су ти односи емоционалне или сексуалне природе. Поред тога, неки списи о слободној љубави тврдили су да и мушкарци и жене имају право на сексуално задовољство без друштвених или правних ограничења. У викторијанско доба, ово је била радикална идеја. Касније се развила нова тема, која је повезивала слободну љубав са радикалним друштвеним променама и приказивала је као весника новог антиауторитарног, антирепресивног сензибилитета.
Према модерном стереотипу, Американци из средње класе раније су желели да дом буде место стабилности у несигурном свету. Овом менталитету приписују се строго дефинисане родне улоге, што је довело до мањинске реакције у виду покрета за слободну љубав..
Иако се израз „слободна љубав” у популарној имагинацији често повезује са промискуитетом, посебно у контексту контракултуре , 1960-их и 1970-их, историјски гледано, покрет за слободну љубав није заговарао вишеструке сексуалне партнере или краткорочне сексуалне везе. Уместо тога, тврдио је да сексуални односи у које се слободно ступа не би требало да буду регулисани законом, и да их укључене стране могу започети или прекинути по сопственој вољи. Ипак, признато је да су многи мушкарци који су учествовали у покрету за слободну љубав видели слободну љубав и као начин да добију бесплатан секс.
Израз „сексуални радикал” често се користи као синоним за израз „заговорник слободне љубави”. Без обзира на назив, заговорници су имали два снажна уверења: противљење идеји присилног сексуалног односа у вези и залагање за то да жена користи своје тело на било који начин који она жели.. Закони од посебног значаја за покрете за слободну љубав укључивали су оне који спречавају невенчани пар да живи заједно, и оне који регулишу прељубу и развод, као и доб за пристанак, контролу рађања, хомосексуалност, абортус, а понекад и проституцију — иако се нису сви заговорници слободне љубави слагали по свим овим питањима. Укидање индивидуалних права у браку такође је брига — на пример, неке јурисдикције не признају силовање у браку, или га третирају мање озбиљно од силовања ван брака. Покрети за слободну љубав од 19. века такође су бранили право на јавно расправљање о сексуалности и борили су се против закона о опсцености.
Повезаност са феминизмом
Историја слободне љубави испреплетена је са историјом феминизма. Од касног 18. века, водеће феминисткиње, као што је Мери Вулстонкрафт, оспоравале су институцију брака, а многе су се залагале за његово укидање.
Према феминистичкој критици, удата жена била је искључиво супруга и мајка, што јој је ускраћивало могућност да се бави другим занимањима; понекад је то било и законски регулисано, као што су биле забране запошљавања удатих жена и мајки као учитељица. Године 1855, заговорница слободне љубави Мери Гоув Николс (1810—1884) описала је брак као „уништење жене”, објашњавајући да су жене сматране власништвом мушкараца у закону и јавном мњењу, што је омогућавало тиранским мушкарцима да својим женама одузму сваку слободу. Цео текст на Internet Archive archive.org.. Цитирано у На пример, закон је често дозвољавао мужу да туче своју жену. Заговорници слободне љубави тврдили су да се многа деца рађају у браковима без љубави из принуде, а да би уместо тога требало да буду резултат избора и наклоности — ипак, деца рођена ван брака нису имала иста права као деца са венчаним родитељима.
Године 1857, у часопису The Social Revolutionist, Минерва Путнам се пожалила да у расправи о слободној љубави „ниједна жена није покушала да изнесе своје ставове о тој теми” и изазвала је сваку читатељку да се „уздигне у достојанству своје природе и прогласи се слободном”. Водеће личности покрета за слободну љубав често су били мушкарци, како у водећим организацијама, тако и у доприносу његовој идеологији. Скоро све књиге које су подржавале слободну љубав 1850-их написали су мушкарци, осим аутобиографије Мери Гоув Николс из 1855. године. Ово је био први целовечерњи случај против брака који је написала једна жена. Од четири главна часописа о слободној љубави у доба реконструкције, половина је имала женске уреднице.
За поборнике слободне љубави, чин секса није био само репродукција. Приступ контроли рађања сматран је средством за независност жена, а водећи активисти за контролу рађања такође су прихватили слободну љубав. Сексуални радикали остали су усредсређени на своје покушаје да подрже право жене да контролише своје тело и да слободно расправља о питањима као што су контрацепција, брачно сексуално злостављање (емоционално и физичко) и сексуално образовање. Ови људи су веровали да ће, говорећи о женској сексуалности, помоћи у оснаживању жена. Да би постигли овај циљ, такви радикални мислиоци ослањали су се на писану реч — књиге, памфлете и часописе — и на тај начин је покрет одржаван више од педесет година, ширећи поруку слободне љубави широм Сједињених Држава. Међутим, многе феминисткиње би истакле да покрет за слободну љубав из 1960-их није значајно променио ставове о улози жена у мејнстрим Америци. Оснивач клинике Хејт-Ешбери, др Дејвид Смит, који је био истакнути учесник Лета љубави 1967. године, признао је 2007. како су многи мушкарци који су учествовали у догађају видели жене као „доступне”.
Историја
Рани претходници мини|Адамити су били секта која је одбацивала брак. На слици, окупљају их због њихових наводно јеретичких ставова.
Бројни утопијски друштвени покрети кроз историју делили су визију слободне љубави. Ранохришћанска секта позната као адамити постојала је у северној Африци у 2, 3. и 4. веку и одбацивала је брак. Практиковали су нудизам и веровали да су без првобитног греха. У 6. веку, присталице маздакизма у предисламској Персији очигледно су подржавале неку врсту слободне љубави уместо брака. Једна народна прича из тог периода која садржи помен заједнице слободне љубави и нудизма под морем је Прича о Абдулаху рибару и Абдулаху сирени из Књиге хиљаду и једне ноћи (око 10–12. века).
Карл Кауцки је, пишући 1895. године, приметио да су бројни комунистички покрети током средњег века такође одбацивали брак.. Типично за такве покрете, катари од 10. до 14. века у западној Европи ослобађали су следбенике свих моралних забрана и верских обавеза, али су поштовали оне који су живели једноставно, избегавали одузимање људског или животињског живота и били у целибату. Жене су имале неуобичајену једнакост и аутономију, чак и као верске вође. Катари и сличне групе — валдензи, Апостолска браћа, бегарди и бегине, лоларди и хусити — били су означени као јеретици од стране Римокатоличке цркве и потиснути. Други покрети делили су њихову критику брака, али су заговарали слободне сексуалне односе уместо целибата, као што су Браћа слободног духа, таборити и пикарди. Слободна љубав била је елемент радикалног размишљања током Енглеске револуције 1640–1660, најснажније повезана са рантерима. Унутар ових радикалних покрета постојале су и проницљиве критике, као што је критика Џерарда Винстенлија: Мајка и дете зачети на овај начин вероватно ће проћи најгоре, јер ће мушкарац отићи и оставити их... након што је задовољио своје задовољство. ... Тражећи сопствену слободу, они поробљавају друге.
Мисао просветитељства мини|лево|Насловна страна књиге Одбрана права жене (1792), ауторке Мери Вулстонкрафт, ране феминисткиње и заговорнице слободне љубави.
Идеали слободне љубави нашли су свог заговорника у једној од најранијих енглеских феминисткиња, Мери Вулстонкрафт. У својим списима, Вулстонкрафт је оспоравала институцију брака и залагала се за његово укидање. Њени романи критиковали су друштвену конструкцију брака и његове последице по жене. У њеном првом роману, Мери: Фикција (1788), јунакиња је приморана на брак без љубави из економских разлога. Она проналази љубав у односима са другим мушкарцем и женом. Роман, Марија: или, неправде према жени, који никада није завршен, али је објављен 1798, врти се око приче о жени коју је њен муж затворио у лудницу. Марија проналази испуњење изван брака, у афери са другим затвореником. Вулстонкрафт јасно ставља до знања да жене имају снажне сексуалне жеље и да је деградирајуће и неморално претварати се другачије.
Вулстонкрафт је сматрала да жене не би требало да се одрекну слободе и контроле над својом сексуалношћу, те се није удала за свог партнера, Гилберта Имлеја, упркос томе што су заједно зачели и добили дете усред владавине терора Француске револуције. Иако се веза лоше завршила, делом због открића Имлејове неверности, а не мање важно и зато што ју је Имлеј заувек напустио, вера Вулстонкрафтове у слободну љубав је преживела. Касније је развила везу са анархистом Вилијамом Годвином, који је делио њене идеале слободне љубави и објављивао на ту тему током целог живота. Ипак, њих двоје су одлучили да се венчају, само неколико месеци пре њене смрти од компликација при порођају.
мини|десно|Фронтиспис Визија кћери Албионових Вилијама Блејка (1793), који садржи Блејкову критику хришћанских вредности брака. Утун (у средини) и Бромион (лево) везани су заједно, пошто је Бромион силовао Утун и она сада носи његово дете. Тетормон (десно) и Утун су заљубљени, али Тетормон не може да делује, сматрајући је „загађеном”, и везује се у чворове неодлучности.