Вилијам Јованович (Луисвил, 1920 — Сан Дијего, 4. децембар 2001) био је амерички издавач, аутор и бизнисмен.
Рођен је у породици српског порекла. Био је директор издавачке куће Харкорт, Брејс и свет од 1954. до 1991. године, која је 1970. године преименована у Харкорт, Брејс, Јованович у његову част. Такође је био власник морских паркова SeaWorld. Написао је више књига.
Биографија Вилијам Јованович је рођен као Владимир Јовановић у Луисвилу, Колорадо, 1920. године. Био је најмлађе дете у породици рудара Илије, родом из Црне Горе. Његова мајка је била Пољакиња.
Основно образовање је стекао Денверу а студирао је на Универзитету у Колораду. Јованович је служио у Америчкој ратној морнарици током Другог светског рата.
Пошто није могао да заврши постдипломске студије након рата, придружио се издавачком предузећу Harcourt Brace and Company као продавац уџбеника за факултете. Брзо се пробио у руководство компаније. Он је 1953. постао је шеф одељења за школе у фирми, а следеће године (1954) постао је председник компаније, са пуне 34. године, само седам година након што је почео да ради као продавац уџбеника са платом од 50 долара недељно. У то време, компанија је имала 125 запослених и обрт од око 8 милиона долара. Када је отишао у пензијум 46 година касније, Harcourt Brace Jovanovich (HBJ) је запошљавала скоро 12.000 радника (6.300 у издаваштву, а остатак у забавном и другим одељењима) и остваривали су годишњу продају од преко 1,4 милијарде долара.
Издавач Током година, Јованович је предводио стално ширење предузећа, аквизицију других издавачких кућа као и куповину неколико тематских паркова за забаву.
Уз одобрење акционара компаније, фирма је 1970. променила име у Харкорт, Брејс, Јованович (HBJ).
Под Јовановичевим вођством, компанија је објавила неколико важних аутора, као што су Гинтер Грас, Умберто Еко и Итало Калвино. Јованович је директно сарађивао са бројним писцима укључујући: Хану Арент, Чарлса Линдберга, Милтона Фридмана и Мери Макарти. Јованович и Макарти су се први пут срели 1958. године, а њихов професионални однос је прерастао у блиски лични однос који је трајао до Макартијеве смрти 1989. године. Такође је био пријатељ са Јуџином и Мартом Истомин, Чарлсом Линдбергом и Ханом Арент.
Током његовог мандат на челу компаније, објављена су дела аутора: Силвије Бич, Артура Ч. Кларка, Едварда Далберга, Е. Е. Камингса, Т. С. Елиота, Е. М. Форстера, Хирама Хајдна, Хелен Хејз, Ирвинга Хауа, Јержија Косинског, Станислава Лема, Аните Пајкан Дениел Лос, Аните Пајкл Лос, Луиас Мамфорад, В. С. Причет, Ерих Марија Ремарк, Ричард Ровер, Карл Сендбург, Вилијам Саројана, Василиса Василкоса, Ендија Ворхола, Леонарда Вулфа, а промовисана су дела српског песника Матије Бећковића, српског дисамеричког професора Мајкла Боре Петровича, дисидента Милована Ђиласа, Михајло Михајлов, Владимира Дедијера и Светлане Алилујеве, која је позната као Стаљинова ћерка.
Компанија је под Јовановилем доживела запањујући раст и диверзификацију.
Током 1987, десет година након пресељења из Њујорка, компанија је била мета непријатељског покушаја преузимања, који је покушао британски привредник Роберта Максвел, човека кога Јованович није ни поштовао ни волео. Као одговор на непријатељски покушај преузимања, Вилијам Јованович је предузеоо стратегију отровне пилуле. Позајмио је скоро 3 милијарде долара како би исплатио огромну једнократну дивиденду акционарима. Овај потез је усрећио многе инвеститоре и, иако је Максвелов план преузимања на крају осујећен, спонтани потез је оставио компанију у значајним финансијским проблемима. Огроман дуг је приморао на многе промене, укључујући продају многе имовине. Си Ворлд је продат компанији Анхојзер Буш у септембру 1989. године, а унутар корпорације је дошло до озбиљних мера штедње и смањења буџета. Дошло је отпуштања, реструктурирања и замрзавања плата, због чега је део запослених био огорчен. Међутим, интегритет компаније је сачуван.
Убрзо је постало очигледно да би било најбоље ублажити финансијске проблеме продајом читаве компаније. Као резултат одлуке управног одбора, Вилијам Јованович је поднео оставку на место председника у марту 1988. године, на место главног извршног директора у децембру 1988. године, а затим је поднео оставку на место председника управног одбора и пензионисао се у мају 1990. године. Његов син Петар Јованович га је наследио на месту председника и генералног директора. ХБЈ је потом, у јануару 1991. године, продат компанији General Cinema Corporation (GC). Убрзо након што је General Cinema преузео фирму, настали су проблеми између нових власника и Питера Јовановича. Оне је прилично нагло напустио ХБЈ и почео је да ради за другу издавачку компанију, а нови власници су поново променили име у Harcourt Brace, потпуно бришући „Јованович“ као део имена фирме.
Јованович је умро 2001. године у 81. години у Сан Дијегу, у Калифорнији, након дуге болести.
Лични живот Оженио се Мартом Евелин Дејвис 1943. Имали су троје деце. Већина његових блиских пријатеља били су успешни бизнисмени , укључујући и Вилијама Г. Салатича.
Дела Писао је есеје за часопис Serb World USA.
Поред руковођења издавачком кућом, Јовановић је написао и неколико књига:
Now, Barabas Serbdom The Money Trail The Slow Suicide Madmen Must The Temper of the West: A Memoir The World's Last Night
Референце
Категорија:Срби у Сједињеним Америчким Државама Категорија:Амерички издавачи Категорија:Умрли 2001. Категорија:Рођени 1920. Категорија:Амерички аутори