Либанска кухиња обухвата кулинарске традиције и праксе које потичу из Либана. Укључује обиље интегралних житарица, воћа, поврћа, свеже рибе и морских плодова. Живина се једе чешће од црвеног меса, а када се једе црвено месо, то је обично јагњетина и козје месо. Јела садрже обилне количине белог лука и маслиновог уља, а често су зачињена сољу и лимуновим соком. Сланутак и першун су такође основне намирнице либанске исхране.

Позната јела укључују баба гануј, табуле, сфиху, фалафел и шаварма. Важна компонента многих либанских оброка је хумус, пире од леблебија, а многа јела се једу са лепињом. На столу се увек служи тањир поврћа, укључујући парадајз, краставац, менту, маслине и киселе краставчиће, а на крају оброка тањир воћа уз либанску кафу. Познати десерти укључују баклаву, сфуф и ка'ак. Неки десерти се посебно припремају у посебним приликама; на пример, мегли (десерт од пиринчаног пудинга, зачињен анисом, кимом и циметом) служи се у част новорођенчета у породици.

Арак је ликер са укусом аниса и либанско национално пиће које се обично служи уз традиционални либански оброк. Још једно историјско и традиционално пиће је либанско вино.

Историја мини|Либан (црвеном бојом) се налази на раскрсници медитеранског басена и арапског залеђа, Западне Азије Либанска кухиња има древне корене и део је кулинарске традиције источног Медитерана. Многа јела у либанској кухињи могу се пратити хиљадама година уназад, до епоха феничанске, персијске, египатске, неовавилонске, римске, грчке, византијске, арапске и османске владавине. У последњих 500 година, на либанску кухињу су утицале различите стране цивилизације које су биле на власти. Од 1516. до 1918. године, османски Турци су контролисали Либан и увели разноврсну храну која је постала основна у либанској исхрани, као што је кување јагњетине. Након што су Османлије поражене у Првом светском рату (1914–1918), Француска је преузела контролу над Либаном до 1943. године, када је земља стекла независност. Французи су увели храну као што су флан, карамел крем, еклери, помфрит и кроасани.

Либанска дијаспора која живи широм света увела је нове састојке, зачине и кулинарске праксе у либанску кухињу, одржавајући је иновативном и познатом и ван и унутар својих граница. Куварица и списатељица Тара Хатар описује свој стил кувања као „прогресивну либанску кухињу“.

мини|Халаб баклава се производи у Либану Либанска кухиња је постала основна у многим културама, као што су Аустралија и Бразил. Такође је служила као извор идентитета и прихода за дијаспору широм света, и као инвестициона прилика за појединце и корпорације које желе да се прошире и постану глобалне.

Преглед Најчешће се храна пече на роштиљу, пече у пећи или лагано кува на маслиновом уљу ; путер или павлака се ретко користе осим у неколико десерта. Поврће се често једе сирово, кисело или кувано. Као и у већини медитеранских земаља, велики део онога што Либанци једу диктира годишња доба и оно што је доступно. Либанска кухиња се такође разликује по региону. Јужни Либан је познат по својим кибама, долина Бека по својим месним пецивима (као што је сфиха), а северни Либан и Саида (Сидон) по својим слаткишима.

У Либану се пића веома ретко служе без хране. Слично тапасу у Шпанији, мезелурију у Румунији и аперитиву у Италији, мезе је низ малих јела која се постављају пред госте, стварајући низ боја, укуса, текстура и мириса. Овај стил сервирања хране је мање део породичног живота него што је део забаве и кафића.

Мезе може бити једноставно као сирово или кисело поврће, хумус, баба гануј и хлеб, или може постати цео оброк који се састоји од грилованих маринираних морских плодова, меса на ражњићима и разних куваних и сирових салата и аранжмана десерта. Разноврсна јела која чине мезе се обично конзумирају у малим залогајима користећи парче хлеба.

Типична мезе састоји се од разрађеног избора од око 30 топлих и хладних јела, која могу укључивати:

Салате као што су табуле и фатуш Умаци попут хумуса, баба гануша и мутабала Ћебе, кафта и фалафел (пржене куглице од леблебија) Неке пљескавице као што је самбусак Пуњени листови винове лозе и кисели краставчићи Печени ораси, маслине и поврће Зачини попут тума и таратура, идеални за намазивање на сфиху

Када се руча са породицом, мезе се обично састоји од три или четири јела, али када се служи у ресторану, мезе може да садржи од 20 до 60 јела, која се служе у 2 категорије: обични мезе или мезе са морским плодовима, са бројним варијацијама и јелима. Породична кухиња такође нуди низ јела, као што су чорбе (јахне) које се могу кувати у многим облицима у зависности од коришћених састојака, обично се праве са месом или пилетином и служе са пиринчем.

Иако се једноставно свеже воће често служи пред крај либанског оброка, ту је и десерт, као што су баклава и кафа. Када слаткиши нису доступни, воће се обично једе после оброка, укључујући смокве, поморанџе и друго цитрусно воће, јабуке, грожђе, трешње и зелене шљиве (јанарек). Иако је баклава најпознатији десерт на међународном нивоу, постоји велики избор либанских десерта.

Јела и састојци Либанска кухиња комбинује турске, арапске и француске стилове кувања. Карактеристике укључују употребу јагњетине (коју су увели Османлије), обилну употребу орашастих плодова (посебно бадема и пињола) и преливе од лимуновог сока.

Хлеб Либанци користе хлеб, обично лепињу, као саставни део оброка и храна се углавном не служи без њега. мини|Варијанте манаиша и других врста хлеба представљене у либанском ресторану

Пита хлеб са џепом, познат као хубз араби (арапски хлеб), је веома популаран и може се сећи или цепати за умакање у разна јела или се пунити као сендвич или тортиља са састојцима као што су фалафел или шаварма. Табун хлеб се традиционално пече у табун пећи или тануру и сличан је разним тандур хлебовима који се налазе у многим деловима Азије. Маркук се припрема много тање, готово танко као папир, и кува се на металном сају или тигању. Ка'ак је уобичајени либански улични хлеб који се обично једе као ужина. Постоје многе варијације ка'ака, од посипања традиционалним сусамом до пуњеног сиром и за'атаром. Манаиш (мини-пица) се традиционално украшава сиром (кашк, у либанској верзији), заатаром, љутим сецканим парадајзом и може се јести за доручак. Прави се у много варијанти у бројним локалним пекарама или пекарама. Неке пекаре дозвољавају купцима да понесу своје додатке како би направили свој прилагођени манаиш за доручак, ручак и вечеру. Варијанте укључују манакуше заатар (пица са тимијаном) и манакуше џебнех који има само сир. Тесто за манаиш се такође може јести са млевеним месом и црним луком, што се назива лам би 'аџин. Мини верзије се називају сфиха. Од истог теста може се направити троугласта пита названа фатајер, пуњена спанаћем, црним луком и сумаком.

Млечни производи Сир, као и јогурт и јаја, користе се у либанској кухињи. Једно од препознатљивијих јела у Либану је лабне. За разлику од обичног јогурта, лабне се процеђује како би се уклонила воденаста сурутка, остављајући гушћу, кремастију конзистенцију. Може се мазати и украшавати маслиновим уљем и морском сољу. То је изузетно свестрано јело које се може послужити у мезе тањиру за доручак или вечеру. Варијанта се меша са белим луком. Еџех је традиционални омлет Либана. Прави се од јаја, сецканог першуна и младог лука. У Либану људи праве овај омлет са различитим зачинским биљем које се узгаја у њиховом селу.

Сиреви

Акави је слани бели сир направљен од пастеризованог крављег млека, али се може правити и са козјим или овчијим млеком. Сир Балади има благ, али богат укус. Назива се „сиром са планина“ јер га праве локални пастири у високим планинама у Либану. Фета се користи у салатама и другим јелима, мада неки кувари користе блажи сир који се зове џибне баида (једноставно „бели сир“). Халум је полутврди, незрели сир, савршен за роштиљање и пржење. Заједно са акавијем, традиционално се чува у саламури, што му даје јак, слан укус (мада су модерне методе омогућиле свеже сорте са мање соли). Кашкавал је сир популаран у многим источноевропским земљама који је пронашао свој пут и до либанске кухиње. Врло брзо се топи и практичан је за тестенине, пицу и сендвиче. Набулси је сличан халумију, прави се кувањем свежег акави сира у мешавини зачина и семенки које се затим прже, грилују или једу и користе у популарном десерту кнафе, сирном пециву натопљеном сирупом на бази шећера. Шанклиш се прави од крављег млека, посољеног, ферментисаног и зачињеног тимијаном и бибером, обликованог у куглице од сира обложене пахуљицама црвене паприке и чилија. Дарфије сир, козји сир који зри у сланој козјој кожи или „Дарф“. То је сезонски деликатесни сир, пореклом из планинских села Ехден и Бшаре на северу Либана. Не треба га мешати са сиром Балади.

Гулаши Либански чорбе, често служене са пиринчем или лепињама, праве се од састојака који се налазе локално. мини|Либански гулаш мулухија са пилетином, сервиран са пиринчем, сирћетом, луком и препеченим пита хлебом

Бамие би-зеит (гулаш од бамије и парадајза) је један од најпопуларнијих гулаша. Традиционално се служи са пиринчем и основном салатом зачињеном лимуновим соком и маслиновим уљем, са свежим топлим хлебом. Овај гулаш комбинује препознатљив укус бамије са укусним парадајз сосом. Бамиа бел лахмех (гулаш од бамије и јагњетине) додаје мале динстане комаде филета јагњетине. Абу шуше је чорба од тароа и сочива. Иакхнет сабаникх је чорба од спанаћа. Фасоулиа хаманиех је чорба од пасуља. Махлута се прави од разних врста пасуља, пшенице и махунарки и популарна је у граду Баскинта. Мулухија је чорба са листовима слеза, пилетином, говедином преливеном сировим сецканим луком и сирћетом. Мјадрат фасуља, чорба од пасуља и сочива, популарна у Рашаји. Млухије бзеит је јело у северном Либану које се прави од свежег лишћа и изданака биљке јуте Налта, кувано са маслиновим уљем, црним луком, белим луком, парадајзом и чили папричицама. То је популаран летњи прилог, посебно у окрузима Миније-Даније и Акар. Мфаракет куса (љути чорба од тиквица) је један од најлакших и најједноставнијих начина да се искористе обилне летње тиквице. Дауд бача је гулаш на бази меса, који се састоји од ћуфти од говедине (такође и јагњетине) са циметом, першуном, пуњених пињолима у парадајз сосу.

Вегетаријанско Вегетаријанска кухиња игра важну улогу у кухињи Либана. Смештена у Леванту, поврће и биље (дивље или гајено) обилују у плодном пределу и служе као главна основа кухиње. За либанске хришћане, укључујући католике (мароните и мелките) и православце, пост од меса се практикује током Великог поста (од поноћи до поднева) за време Ускрса. Тамо где се примећује уздржавање од меса, храна се назива акл аатех (што значи храна „искључена“ из исхране, као што је месо или одсутна из меса). Конкретна храна која се „искључује“ варира у зависности од традиције.

Салате мини|Састојци за либанску салату табулех укључују першун, булгур, маслиново уље, менту, лимун, парадајз, со, бибер, сумак и млади лук.

Фатуш (такође назван „сељачка салата“) се прави од пите, краставаца, парадајза, мишјачице и менте. Табуле је салата од сецканог першуна са булгуром, парадајзом и наном, која се служи са зеленом салатом. Једе се у оквиру мезеа или као самостално јело као претеча главном јелу. Салата од јогурта и сира састоји се од куглица од шанклиша (јогурт сир, фета сир, чили прах, тимијан, ким, со и бибер) које се додају свеже припремљеној салати. Препознатљиво је либанска и савршен је додатак за мезе, уз арапска и либанска вина.

Пуњена јела

Вара' енаб је јело које се обично служи као мезе (предјело), пуњено пиринчем и месом или само пиринчем. Куса махши се састоји од разних врста бундева или тиквица пуњених пиринчем, а понекад и месом, и куваних на шпорету или у рерни.

Јела на бази леблебија мини|Либански фатех бхумус мини|Мутабел је изгњечио куване патлиџане и тахини

Фалафел је јело од пржених куглица или пљескавица направљених од јако зачињеног млевеног сланутка, мада неке варијанте садрже боб или пасуљ.