Краљевска палата у Лакену (, ), позната и као дворац Лакен (или палата Лакен), је резиденција краља и краљице Белгијанаца и белгијске краљевске породице (, ). Налази се у северном делу Брисела, у градској четврти Лакен (, ). Краљевски дворац окружен је парком од 120 хектара, у којем се налазе и Краљевска стаклена башта. Званично, то је краљева летња резиденција, али у пракси, сви белгијски монарси (осим Алберта II), учинили су је својом главном резиденцијом. Палата је у државном власништву, али велики део околног имања, парка и Краљевске стаклене баште припадају Белгијском краљевском фонду (, ). Палата је изграђена између 1782. и 1784. године за гувернере Аустријске Низоземске, по пројекту Шарла де Вајија () и првобитно је носила назив палта Шоненберг (, ). Њен положај је био у близини замка Кунсбург (), који је укључен у Краљевски посед у Лакену (, ), а који је краљ Леополд II срушио (око 1875. године), проширивши имање, које је назвао Шоненберг. Зграда палте Шоненберг (данас позната као палата Лакен), је делимично уништена у пожару 1890. године након чега је обновљена и проширена. Значајне модификације су изведене и почетком 20. века током владавине краља Леополда II. У близини се налазе и краљевске резиденције: Стајвенберг (, ) и Белведере (, ), као и Црква Госпе у Лакену, где је сахрањена краљевска породица. Међутим, потребно је разликовати Краљевску палату у Лакену од Краљевске палате у Бриселу, која се налази у самом центру Брисела и представља званично седиште двора, односно радну палату. Историја На простору данашњег Краљевског поседа у Лакену, постојао је важан феудални посед Гротхоф (, ), са здањем из 17. века које је имало типичне елементе одбрамбено-стамбене архитектуре. Четвороугаони скуп зграда око унутрашњег дворишта са кружном и правоугаоном кулом, сувим или воденим рововима и прилазним мостом (са пет лукова), што је у 19. веку срушено. Такође на овом простору је у ранијем периоду стајао и замак Кунсбург. Географски положај ових имања, на левој обали потока Моленбек (, ), у близини старих пашњака, чинио је простор погодним за трансформацију у летњу резиденцију. Простор је довољно близу Брисела, али даље од урбаног језгра и градских гужви, са могућношћу уређења пејзажног парка. Поступно припајање суседних њива и ливада подстакнуто је потребом формације једног континуираног парка за будућу луксузну летњу резиденцију. Историјска ниша која повезује замак Кунсбург са Шоненбергом састоји се у томе што се стари замак појављује у локалним евиденцијама до почетка 19. века, након чега је уклоњен (приближно до 1810. године), или модификован у мању сеоску кућу која је у низу реконструкција и изградњи служила као пролазна инфраструктура до већих интервенција Леополда II (око 1875. године) као одраз промена у власничким и урбанистичким односима. Неке касније реконструкције су биле праћене уклањањем мањих објеката у корист великих монументалних решења Алфонса Бала () и Шарл Жироа (), чиме је трајно промењен изглед и организација терена. Хабзбуршки период и настанак замка Шоненберг (1780 — 1784) мини|350п|Палта Шоненберг у 18. веку (рад непознатог аутора) Након смрти гувернера Низоземске Карла Александра од Лотарингије 1780. године, царска кућа Хабзбурга именовала је за нове гувернере: Алберта Казимира, војводу од Тешина и његову супругу Марију Кристину Тешинску, ћерку царице Марије Терезије. Нови гувернери желели су резиденцију у непосредној близини Брисела, која би одговарала њиховом рангу и истовремено била погодна за летњи боравак, као и за приказ моћи. Зато су 1781. године откупили имање Шоненберг као локацију за будућу летњу палату. У међувремену, због неких непотпуних радова и недовршености појединих дворских објеката у овом округу, гувернери су боравили у постојећим грађевинама на поседу Гротхоф док су се припремали планови и обједињавало земљиште за нови објекат. Истовремено, у периоду од 1781. до 1784. године, консолидовано је имање куповином суседних парцела на локацијама Донгелберг (), Винкеландт () и Савел (), заједничких ливада подручја Лакен, у близини реке Сен (, ), чиме је формиран контуинални парк од око 55 — 70 хектара. Палата је подигнута према идејним скицама и у архитектонском духу, који је (у европском контексту позног 18. века), представљао реакцију на декоративну раскош и експресивност барока, усмеравајући се на повратак класичним узорима: неокласицизму и традицији италијанског архитекте Андреа Паладија (стилски правац паладијанизам). Архитектонски концепт заснива се на пројектима француског архитекте Шарла де Вајија, док је реализација и надзор над радовима поверен Лују Монтојеу (). Постављање камена темељца изведено је14. децембрабра 1781. године, а основни корпус здања завршен је 1784. године (део који данас представља централно језгро палате). Архитектонско решење, са наглашеним средишњим делом грађевине који обухвата: портик, колонаду, фронтон и куполу указује на јасан утицај Паладијевог класицизма, док унутрашња декорација и орнаментални радови одражавају стил белгијског сликара и природњака Антоана-Жозефа Пајена (; 1792 — 1853), који је учествовао у уређењу ентеријера од 1783. до 1784. године. Према савременим изворима, поједине стилске одлуке и идејна решења потекле су од самог Карла Александра од Лотарингије, који је давао сопствене скице и предлоге за архитектонске нацрте (чије су резиденције иначе биле познате по класичној и барокној архитектури). Оваква сарадња наручиоца и архитекте резултирала је специфичним спојем личних концепција и професионалне интерпретације. Партерно уређење и обликовање парка представљали су значајан аспект укупног репрезентативног карактера комплекса. Гувернер Карл Александар је, у складу са тенденцијама тог доба, тежио реализацији у духу Енглеског парка. По препоруци државног саветника и великог управник округа Дендермонде, виконта Адријен Анже де Валкије де Троншјена (; 1721 — 1799), ангажован је енглески пејзажни архитекта Ланселот Браун, чије су идеје о: природно моделираним токовима воде, благо таласастом терену и органском распореду дрвореда у то време биле веома утицајне у европском простору. Поток Моленбек трансформисана је у широки, вијугави канал са острвом, док је природни пад терена од палате ка воденој површини дефинисао централну видну осу парка. У оквиру пејзажног концепта изграђена су и два павиљона: Храм пријатељства () и Павиљон Сунца (), као и низ декоративних структура које су доприносиле сценографском карактеру простора. Скулптуре, међу којима се истичу радови белгијског вајара Жила-Ламберта Годешарла (; 1750 — 1835), као и касније интервенције у духу оријентализма (пагода, Јапанска кула и Кинески павиљон), обогатиле су просторну композицију током 19. века и допринеле постепеном формирању вишеслојног пејзажно-архитектонског амбијента. Револуције, француски режим и Наполеоново раздобље (1789 — 1815) Брабантска револуција 1789. године разбуктала је народне страсти и привремено протерала аустријске представнике, међутим аустријска власт је ипак успела накратко да се врати 1791. године. Али бура европских ратова била је немилосрдна па су, од 1794. до 1795. године, француске трупе заузеле територију имања у Лакену, које је делимично конфисковано. Замак, некада симбол моћи и престижа, остао је запуштен, полако се распадајући под теретом бурних догађаја. Најзначајнији акт поновног обнављања долази у првој деценији миленијума 19. века (1803 — 1804). Локална управа поново откупљује имање по налогу Наполеона Бонапарта са захтевом за реконструкцију белгијском: архитекти, дизајнеру башта и стручњаку за топијарство Гислен-Жозеф Хенрију (; 1754 — 1820), уз координацију са париским архитектама: Шарл Персијеом и Пјер-Франсоа-Леонар Фонтеном (; 1762 — 1853). Наполеон је боравио у палати неколико пута приликом својих путовања, а намера му је била да палату поклони супрузи Жозефини, међутим поклон је остао само идеја и никада није реализован. Ова фаза сведочи о улози палате као важног представничког и привременог империјалног седишта у контексту европских ратова и њихових политичких рефлексија. Период намесништва у Низоземској и обликовање модерне монархије (1815 — 1830) мини|350п|Палата у Лакену 1827. године, гравура Пјер-Жак Гетхебуера (; 1788 — 1866), професора архитектуре у Генту Након битке код Ватерлоа (1815.) и решења Бечког конгреса, подручје данашње Белгије укључено је у Уједињено Краљевство Низоземске. У тим околностима Шоненберг постаје један од краљевских поседа Вилем I од Холандије, који наређује опсежније санације и проширења, укључујући подизање нове оранжерије и позоришта у североисточном делу палате, по налогу архитекте Гислен Хенрија, елемент који ће касније бити инкорпорирано у ширу леву анфиладу. Лево крило палате откривало се у широку анфиладу просторија, где се свака следећа отварала иза претходне, водећи поглед кроз дугачку, светао и величанствену линију соба. Такође, по налогу Вилема I уклоњено је здање Гротхоф (1828. године), чиме сe још једном трансформише парцела и функцијски карактер имања. Независна Белгија, Леополд I и формализација краљевског имања (1830 — 1865) После Белгијске револуције 1830. и проглашења независности, имање постаје државно власништво и служи као резиденција краља Леополда I, који улази у посед 19. јула 1831. године и задржава уређење палате и парка у духу претходних адаптација, али и врши неколико додатних куповина парцела (приближно десетак хектара). На тим додатним парцелама формирају се нови елементи попут Јапанске куле () и Кинеског павиљона () који ће током 19. и 20. века бити дорађени и добити свој данашњи облик. Леополд I такође задржава велики део организације палате у духу рестаурација које су обављене у наполеоново време. Велика трансформација, Леополд II, стакленици и експанзија (1865 — 1909) мини|350п|Палата у Лакену 1880. године, гравура из часописа Националне илустрације () мини|350п|Пожар у палати Лакен 1890. године, гравура из лондонског часописа Графика: Илустроване недељне новине (), рад илустратора Т. Грифитса () Приликом ступања на престо 1865. године, Леополд II наследио је имање који је тада имало око 80 хектара. За време његове владавине догодиле су се две кључне фазе трансформације:
Подизање обимног комплекса стакленика, као један од најрадикалнијих уметничко-архитектонских подухвата, по пројекту архитекте Алфонса Бала. Радови су започети око 1874. године и настављени (на деловима комплекса), до раних година 20. века (1874 — 1905). Бала је конципирао велику Зимску башту са монументалном металном конструкцијом ротонде и решењима која су омогућила узгој егзотичних биљака (познато је да су у Зимској башти биле високе палме из конгоанских колонија). Овај комплекс представља важан пример примене ливеног гвожђа и челика у декоративним, али и технички сложеним конструкцијама са великим стакленим површинама. Монументално проширење палате које наручује краљ 1902. године а дизајнира француски архитекта Шарл Жиро, са два велика крила која образују облик слова П. Крила су наменска предвиђена за краљевски апартман и за пријемне (гостинске) салоне. Поред њих ту је и дуга галерија повезана са малом железничком станицом, која је омогућавала директну железничку везу са главним линијама. Пројекат је био амбициозан, али радови су неколико пута прекидани. Томе је прво допринео велики пожара 1. јануара 1890. године, који је оштетио крило и апартмане краљице, па је уследила обнова од стране Бала и других сарадника. Затим је настављен рад на крилима под надзором Шарла Жироа а који је био је делимично заустављен смрћу Леополда II (1909. године). Изграђене крила и даље представљају структурну основу данашњег изгледа палате. Под Леополдом II, имање је достигло око 186 хектара, а спој декоративне архитектуре (стакленици, торњеви, павиљони), инфраструктурних иновација (везе између галерија, железничка станица) и политичких намера краља да приближи двор јавности, претворио је Лакен у простор где се приватна монархијска резиденција преплиће са јавном репрезентацијом краљевске власти. 20. век и савременог доба