мини|478x478п|Војни мученик из 14. века носи четири слоја, сва шарена и богато украшена: плашт са таблионом преко кратке далматике, још један слој и тунику. Византијска одећа се током хиљадугодишњег трајања Царства знатно мењала, али је у суштини остала конзервативна. Византинци су волели боје и шаре, производили су и извозили веома богато украшене тканине, нарочито византијску свилу, ткану и извезену за виши сталеж, а бојену у отпору и штампану за ниже слојеве. Различите ивице или украси око рубова били су врло уобичајени, а често су се појављивале и појединачне пруге низ тело или око горњег дела руке, које су најчешће означавале друштвени сталеж или чин. Укус припадника средњег и вишег сталежа следио је најновије модне токове царског двора.
Као и на Западу током средњег века, одећа је за сиромашне била веома скупа, па су они вероватно носили исту, већ похабану одећу готово све време.Payne, Blanche; Winakor, Geitel; Farrell-Beck Jane: , 2nd Edn, p128, HarperCollins, 1992. То је, између осталог, значило да је свака гардероба коју је већина жена поседовала морала да одговара током читаве трудноће. Чак и код имућнијих слојева, одећа се „носила до смрти, а потом поново употребљавала”, па је крој био широк да би то омогућио.
На телу У раним фазама Византијског царства традиционална римска тога се и даље користила као веома свечана или званична одећа. До Јустинијановог времена била је замењена туником (tunica) или дугим хитоном (chiton) за оба пола, преко којих је виши сталеж носио додатне хаљине као што је далматика (dalmatica), тежи и краћи тип тунике, коју су носили и мушкарци и жене, али углавном мушкарци. Рубови су често били закривљени и завршавали се у оштру тачку. Скарамангион (scaramangion) био је огртач за јахање персијског порекла, који се спреда отворао и обично допирао до средине бутина, мада се бележи да су га понекад носили и цареви, када би био знатно дужи. Уопштено, изузев војне и јахачке одеће, мушкарци вишег друштвеног статуса и све жене носили су хаљине које су досезале до чланака или готово до њих. Жене су често као горњи слој носиле столу (stola), израђену од броката код имућнијих. Сви ови одевни предмети, осим столе, могли су бити опасани или не. Термини за различите делове одеће често су нејасни, па је тешко поуздано утврдити како се поједини приказани комади називају или који дизајн одговара одређеним историјским изворима, нарочито ван царског двора. лево|мини|333x333п|Мозаик из базилике Светог Виталија у Равени. Мало који каснији цар би се облачио тако једноставно као у мозаику као Јустинијан I овде, иако је његова одећа далеко богатија у сваком погледу него одећа његових пратилаца. Хламис (chlamys), полуокругли плашт који се копчао на десном рамену, остао је у употреби током целог византијског периода. Његова дужина се разликовала, понекад је досезао до кукова, а понекад до чланака, знатно дуже него у античкој Грчкој. Дужа варијанта се назива и палудаментум (paludamentum). Поред дворјана, и сам цар Јустинијан I је на мозаику у Равени приказан у хламиди, украшеној великом фибулом. На свакој равној ивици мушкарци сенаторског ранга имали су таблион (tablion), ромбоидну шарену плочу преко груди или стомака (спреда), која је служила за означавање положаја и звања носиоца, зависно од боје, везова и драгог камења којима је била украшена (уп. Јустинијанове и дворске хламиде). Теодосије I и његови савладареви приказани су 388. године са таблионима у висини колена на Мисоријуму Теодосија I из 387, али се у наредним деценијама може видети да се таблион подиже више на хламиди, као што показују слоновачке резбарије из 413–414. године. Парагауда (paragauda) или обод од дебеле тканине, често са уметнутим златним нитима, такође је био показатељ друштвеног ранга. Понекад се носио и правоугаони плашт, нарочито у војсци и међу обичним народом. Није био прикладан за дворске прилике. Огртачи су се причвршћивали на десном рамену ради лакшег кретања и приступа мачу.
Хеланке и чарапе су се често носиле, али се ретко приказују на представама имућних, јер су биле повезиване са варварима, било европским било персијским. Чак и најосновнија одећа била је изненађујуће скупа за сиромашне. Неке ручне раднике, вероватно робове, приказивали су како и даље носе, бар током лета, основни римски одевни комад, једноставну хаљину сачињену од два правоугаоника ушивена на раменима и испод пазуха. Други су, током рада, представљани с туником подигнутом и причвршћеном у висини струка ради лакшег кретања.
Иконографска одећа мини|Мојсије има иконографску одећу, остали свакодневну савремену одећу, 10. век. Најчешћи сачувани прикази из византијског периода нису поуздани извори за проучавање стварне одеће ношене у то доба. Христос (често чак и као дете), апостоли, свети Јосиф, свети Јован Крститељ и неки други светитељи готово су увек представљени у формализованој „псеудобиблијској одећи”, која се састоји од великог химација (himation), широког правоугаоног огртача умотаног око тела (налик на тогу), ношеног преко хитона, односно дуге тунике широких рукава која досеже до чланака. На ногама су најчешће сандале. Такав тип одеће ретко се јавља у световним контекстима, што је вероватно намерно, како би се избегло мешање профаних и божанских приказа.
Богородица (Theotokos) је приказивана у мафориону (maphorion), огртачу обликованом са капуљачом и понекад отвором око врата. Овај одевни комад вероватно је верно одражавао уобичајену одећу удовица и удатих жена у јавности. Доња хаљина Богородице понекад је делимично видљива, нарочито у пределу рукава. За старозаветне пророке и друге библијске личности такође су постојале иконографске конвенције.
Изузев Христа и Богородице, већина иконографских одећа приказана је у белој или пригушеној боји, нарочито на зидним сликама (фрескама и мозаицима) и у рукописима, док су боје на иконама обично живље. Многе друге личности у библијским сценама, посебно оне без појединачне идентификације, приказане су у „савременој” византијској одећи.
Женска одећа Скромност је у византијском друштву била изузетно важна, па су жене најчешће приказиване готово потпуно покривене, у прилично безобличној одећи која је морала омогућити и потпуно напредну трудноћу. Основни одевни комад у раном царству допирао је до чланака, са високим округлим оковратником и уским рукавима који су се завршавали код зглобова. Рубови и манжетне често су били украшени везом, као и траком око горњег дела руке. У X и XI веку све је популарнија постајала хаљина са рашивеним рукавима, који су се касније знатно ширили при ручном зглобу, да би постепено нестали из употребе. Раднице су рукаве везивале у висини лаката ради лакшег кретања. Код дворских дама оваква одећа понекад је имала V-изрез на оковратнику. Појас се обично носио, вероватно са кукама које су придржавале доњи део хаљине. Чешће је био од тканине него од коже, а на неким приказима виде се украсне кићанке. Отвори на врату су, по свој прилици, често имали дугмад, мада то није лако уочљиво на уметничким приказима нити се спомиње у текстовима, али је било неопходно, макар ради дојења. Отвори су могли бити постављени вертикално, хоризонтално или дијагонално. Обична ланена поткошуља, до X века, није била намењена да буде видљива. Тада се појављује усправна крагна која вири изнад горње хаљине. мини|299x299п|Краљеви Грузије и краљице супруге у византијској одећи. Фреска из манастира Гелати. Коса је била покривана различитим марамама и велима, који су се, по свему судећи, у кући скидани. Понекад су испод вела ношене капе, а понекад је тканина била везивана у облику турбана. Такав начин покривања вероватно се користио током рада, на пример, бабице у сценама Христовог рођења на уметничким делима најчешће су приказане са оваквом капом. Раније мараме су биле омотаване у облику цифре осам, али се до XI века уобичајио кружни начин омотавања, понекад и ушивен у фиксни положај. У XI и XII веку мараме и велови постају све дужи.
Када је реч о обући, истраживачи располажу знатно сигурнијим подацима, захваљујући бројним археолошким налазима из сувљих области Царства. Пронађена је велика разноврсност модела, сандале, папуче и чизме до половине листа били су уобичајени, како у минијатурама тако и у археолошким примерцима, од којих су многи били украшени различитим мотивима. Боја црвена, која је код мушкараца била резервисана за царску употребу, била је далеко најчешћа боја женске обуће. Торбице су ретко видљиве на приказима и изгледа да су биле од тканине усклађене са хаљином или увучене у појас.
Плесачице су приказиване у посебној одећи, са кратким рукавима или без рукава, која је понекад имала лагани подрукав од доње кошуље. Носиле су широке, чврсте појасеве, а сукње су имале рашивене, у другим бојама украшене делове, вероватно намењене да се подижу током окрета у плесу. Занимљив коментар Ане Комнине о њеној мајци сугерише да је непоказивање руке изнад зглоба представљало посебан израз византијске скромности.
Иако се понекад тврди да су Византинци „измислили” вео за лице, византијска уметност не приказује жене с покривеним лицем, већ искључиво са покривеном косом. Сматра се да су византијске жене ван дворских кругова у јавности биле потпуно умотане и да су имале ограничену слободу кретања, у уметности су ретко представљане. Литерарни извори нису довољно јасни да би се направила разлика између покривача за главу и вела за лице. Уз то, ранохришћански писац Тертулијан у свом делу О покривању девица (17. поглавље) из III века описује паганске Арапкиње које су покривале читаво лице осим очију, на начин сличан никабу. Ово сведочи да су неке жене на Блиском истоку покривале лице знатно пре појаве ислама.
Боје мини|249x249п|Два везена рондела са египатске тунике из 7. века Као и у грчко-римском периоду, пурпурна боја била је резервисана искључиво за царску породицу. Друге боје, у различитим контекстима, означавале су друштвени сталеж, као и црквени или државни чин. Припадници нижих слојева носили су једноставне тунике, али су, као и сви Византинци, показивали склоност ка живим бојама.
На хиподрому су се трке одржавале између четири тима: црвених, белих, плавих и зелених. Њихови присталице временом су прерасле у политичке фракције које су заузимале стране у великим теолошким, а самим тим и политичким расправама, аријанству, несторијанству и монофизитству, као и у подршци различитим царским претендентима. Огромни немири, који су често доводили до хиљада жртава, избијали су између ових група током IV–VI века, нарочито у Константинопољу, а њихови учесници су, природно, носили боје својих фракција. Сличне политичке групе које су се препознавале по бојама постојале су и у средњовековној Француској, где су биле познате као шапрони (chaperons).
Пример мини|350x350п|Богородица и Свети Јосиф се региструју за попис пред гувернером Квиринијем, мозаик у цркви Христа Спаситеља у Пољу (1315-20).