thumb|right|262px|Велшки колачићи
Велшка кухиња обухвата стилове кувања, традицију и рецепте повезане са Велсом. Иако постоје многа јела која се могу сматрати велшким због својих састојака и/или историје, јела попут , велшког раребита, лавербреда, велшких колачића, и гламорганске кобасице сматрају се симболима велшке хране. Постоје одређене варијације у јелима широм земље, са значајним разликама на полуострву Гауер, историјски изолованом руралном подручју које је развило самоодрживост у производњи хране (видети Кухиња Гауера).
Иако су неке кулинарске праксе и јела увезени из других делова Британије, јединствена велшка кухиња развила се првенствено из живота велшких радника, углавном као резултат њихове изолације од спољних кулинарских утицаја и потребе да производе храну на основу ограничених састојака које су могли да произведу или приуште. Овчарство се у Велсу широко практикује, а јагњетина и овчетина су меса која се традиционално највише повезују са овом земљом. Говеда и музне краве се такође масовно узгајају, а постоји и снажна риболовна култура. Рибарство и комерцијални риболов су уобичајени, а морски плодови су широко заступљени у велшкој кухињи.
Поврће, осим купуса и празилука, историјски је било реткост. Празилук је национални симбол Велса најмање 400 година, а Шекспир помиње велшки обичај ношења празилука у делу Хенри V.
Од 1970-их, број ресторана и гастропабова у Велсу значајно је порастао, а до 2024. године у земљи се налазило шест ресторана са Мишленовом звездом.
Историја
Постоји мало писаних записа о традиционалној велшкој храни; рецепти су се чували унутар породица и преносили усмено међу женама. Недостатак записа истакла је Мати Томас 1928. године, која је направила јединствену збирку „Велшких кулинарских рецепата” из 18. века као награђени рад на Ајстедводу.
Они са вештинама и склоношћу да пишу велшке рецепте, припадници виших класа, прилагођавали су се енглеским стиловима и стога не би водили своја домаћинства са традиционалном велшком кухињом. Традиционална кухиња Велса потиче из свакодневних оброка сељака, за разлику од других култура где су оброци често настајали у кухињама племства и потом били прилагођавани.
thumb|Страница из Закона Хивела Доброг Историјски, краљ велшког народа путовао би са својим двором у кругу, захтевајући данак у виду хране од заједница које су посећивали. Данак је био кодификован у Законима Хивела Доброг, што показује да су се људи хранили пивом, хлебом, месом и млечним производима, са мало поврћа осим купуса и празилука. Закони показују колико се вредновао сваки део велшког живота у то време, на пример, да се богатство мерило у стоци; такође показују да је двор укључивао ловце, којима је лов био ограничен на одређене сезоне.
Храна би се кувала у једном котлу изнад отворене ватре на поду; вероватно би се подгревала и допуњавала свежим састојцима током неколико дана. Нека јела могла су се припремати на каменој плочи, равном камену постављеном изнад ватре како би се равномерно загрејао.
Џералд од Велса, капелан Хенрија II, написао је након своје турнеје по Велсу 1188. године: „Целокупно становништво живи готово искључиво од овса и производа својих стада, млека, сира и путера. Немојте очекивати разноврсност јела из велшке кухиње, и нема јако зачињених залогаја који би вам отворили апетит.” Средњовековни Велшани користили су тимијан, чубар и нану у кухињи, али су се зачини углавном користили у медицинске, а не у кулинарске сврхе.
Пред крај 18. века, велшки земљопоседници су поделили земљу како би омогућили пољопривреду засновану на закупу. Свако мало имање имало би повртњаке, као и краву, свиње и неколико кокошака. Осамнаести и деветнаести век били су време немира за велшки народ. Нереди због хране у Велсу почели су 1740. године, када су рудари за недостатак хране кривили проблеме у снабдевању, и наставили су се широм Велса. Најгори нереди догодили су се 1790-их након несташице жита, што се поклопило са политичким превратима у виду присилне војне службе и високих пореза на путеве, што је онемогућило пољопривредницима да остваре профит. Као резултат нереда рудара средином 1790-их, магистрати у Гламоргану продавали су побуњеницима жито по сниженој цени. Истовремено су затражили војну помоћ од владе како би зауставили даље нереде. Због чврсто повезане природе сиромашних заједница и нешто вишег статуса пољопривредника у односу на раднике, побуњеници су углавном кривили пољопривреднике и трговце житом, а не племство.
Већина нереда због хране окончана је до 1801. године, а у акцијама су постојале одређене политичке конотације, иако је недостатак вођства значио да се мало тога постигло. До 1870-их, 60% Велса било је у власништву 570 породица, од којих се већина није бавила пољопривредом. Уместо тога, запошљавали су раднике који су били присиљени да гласају за торијевце или би изгубили посао.
Крајем 19. века, пораст рударства угља и челичана широм Велса довео је до имиграције италијанских радника. Радници су доводили породице које су своју културу интегрисале у велшко друштво, доносећи са собом италијански сладолед и италијанске кафее, који су данас саставни део велшког друштва.
Шездесетих година 20. века, изоловане заједнице нису имале приступ производима које је већина Британије имала, као што су паприка или плави патлиџан. Занатски велшки производи били су ограничени или непостојећи, фарме су ретко правиле сопствени сир, а велшко вино је било лошег квалитета. До 1990-их, историјска велшка храна доживљавала је препород. Пијаце су постале популарније, а велшко органско поврће и сиреви са фарми почели су да се појављују у супермаркетима. Друге модерне велшке карактеристике су суптилније, попут супермаркета који нуде слане путере и лавербред или месара које говеђу потрбушину означавају као „месо за каул”.
Ресторани промовишу квалитет велшких састојака, подстичући људе да купују велшке производе и стварајући нова јела од њих. То је омогућило да велшки производи пронађу пут до скупљих деликатесних радњи у Лондону или Северној Америци. Међутим, на редовну исхрану Велшана више су утицале Индија, Кина и Америка. Најпопуларније јело је пилетина тика масала, а следе бургери или чау мејн.
Регионалне варијације
Постоје одређене варијације у храни која се једе у различитим деловима Велса. Ове варијације воде порекло из средњовековне кухиње. Састојци су историјски били ограничени оним што се могло узгајати; влажнија клима у брдским пределима значила је да су усеви били ограничени на овас, док су плоднија низијска подручја омогућавала узгој јечма или пшенице. Становници приобаља чешће су у своје оброке укључивали морске плодове или морске алге, док су они који су живели у унутрашњости допуњавали своје узгајане житарице семењем дивљих биљака како би осигурали довољно хране.
Инвазије Римљана и Нормана такође су утицале на освојена плодна подручја. Тамошњи људи су научили „софистицираније навике у исхрани”. Насупрот томе, они који су остали у дивљим пределима задржали су традиционалне приступе кувању; алати попут носача за котао наставили су да се користе чак и у 20. веку.
Једини регион који се значајно разликује од остатка Велса је полуострво Гауер, чији га је недостатак копнених транспортних веза оставио изолованим. Уместо тога, на њега су снажно утицали Самерсет и Девон са друге стране Бристолског залива. Јела попут -а и састојци попут бундеве, ретки другде у Велсу, постали су уобичајени на Гауеру.
Намирнице
Велшка храна се боље може пратити кроз историју њених намирница него кроз јела.
Месо и риба thumb|Велшки рибари у кораклима, 1972. године Постоји неколико локалних велшких раса говеда, укључујући велшко црно говече, расу која датира барем из 1874. године. Говедарство чини већину пољопривредне производње у Велсу. Године 1998, производња говедине доприносила је са 23% велшке пољопривредне производње. Године 2002, 25% пољопривредне производње отпадало је на млечне производе. Велшка говедина регистрована је као Ознака географског порекла (PGI) према законима Уједињеног Краљевства и ЕУ. Може се продавати под овим именом само ако је у потпуности узгојена и заклана у Велсу.
Свиње су биле примарно месо које су јели рани Велшани, а које се лако могло конзервирати сољењем. До 1700. године постојало је неколико различитих велшких раса свиња, са дугим њушкама и танким леђима, углавном светле боје, али неке су биле тамне или пегаве. Данас се свиње у Велсу узгајају или интензивно, користећи белу велшку свињу или ландрас, или екстензивно, где се узгајају британски седлбек, велшка свиња или укрштене расе.
Велшки брдски предели били су најпогоднији за пашњачке животиње попут оваца и коза, па су те животиње постале повезане са Велсом. Овчарство у великом обиму увели су цистерцити, углавном због вуне, али и због меса. До почетка 16. века велшка овчетина била је популарна у остатку Уједињеног Краљевства. Када су модерна синтетичка влакна постала популарнија од вуне, велшке овце су се узгајале готово искључиво за месо. Пред крај 20. века, у Велсу је било више од 11 милиона оваца. Најпопуларнија раса оваца је велшка планинска овца, која је знатно мања од других раса, али боље прилагођена велшком пејзажу и гаји само једно јагње, за разлику од низијских раса које гаје два или више; сматра се да планинске овце имају месо бољег укуса. Велшки фармери су почели да користе научне методе, као што су вештачко осемењавање или ултразвук за скенирање дебљине масти код оваца, како би побољшали квалитет меса. Јагњетина са сланих мочвара Гауера регистрована је као Заштићена ознака порекла (PDO) према закону Уједињеног Краљевства 2021. и (упркос противљењу Француске) према закону ЕУ 2023. године.
Приобална подручја Велса, као и она у близини река, производе много различитих врста рибе и шкољки. Традиционалне методе риболова, попут лова на лососа мрежама потегачама, задржале су се 2000 година. Велшки коракли, једноставни чамци направљени од врбовог оквира прекривеног животињском кожом, забележили су Римљани и још увек су се користили у 20. веку. Након улова, риба би се обично сушила на ветру и димила, или конзервирала сољу.
Харинга, риба која се добро соли, постала је устаљен улов; најпрометнија лука била је Аберистуит, која је наводно уловила до 1000 барела харинге у једној ноћи 1724. године. Многа друга села такође су ловила харингу, углавном између краја августа и децембра. Харинга, заједно са скушом, пастрмком, лососом и морском пастрмком, биле су главне рибе у велшкој кухињи. Лососа је било у изобиљу и стога је био основна храна за сиромашне. Пастрмка, која би се брзо исушила приликом кувања, умотавала би се у листове празилука или прекривала сланином или овсеном кашом. Многе рибе су се служиле са морачем, који је обилно растао у дивљини у Велсу.
Лов на јастоге обављао се у малом обиму, посебно у Кардиганском заливу, али је био резервисан готово искључиво за извоз. Велшки рибари су чешће јели мање профитабилне крабе. Срчанке се сакупљају још од римских времена и још увек се беру на традиционалан начин, ручним грабуљама и стругачем. Сакупљање срчанки и даље се одвија на полуострву Гауер, али због потешкоћа у добијању дозвола и смањеног приноса, села у близини Карматенског залива их више не сакупљају.
Млечни производи thumb|left|Керфили сир Како су говеда била основа келтског богатства, путер и сир су се углавном правили од крављег млека. Келти су били међу најранијим произвођачима путера у Британији, и стотинама година након одласка Римљана, путер је био главни медијум за кување и основа за сосове. Со је била важан састојак у велшком путеру, али и у раним велшким сиревима, који би током производње стајали у сланом раствору.
Велшани су такође рано усвојили печење сира. Рана верзија велшког раребита правила се у средњем веку, а до средине 15. века раребит се сматрао националним јелом. Кисело тло Велса значило је да је млеко њихових крава давало мекан сир, који није био толико добар за печење, па су Велшани трговали за тврђе сиреве попут чедара.