мини|„Употреба јаја, меса и вина је овде строго забрањена.” Џајсалмер, Раџастан, Индија, 1993.|249x249пПоједине особе не конзумирају одређене врсте намирница и пића у складу са различитим верским, културним, правним или другим друштвеним забранама. Многе од тих забрана представљају табуе. Велики број табуа у погледу исхране и других забрана односи се на месо одређених животиња, укључујући сисаре (као што су глодари), гмизавце, водоземце, рибе, мекушце, ракове и инсекте. Ово може бити повезано са чињеницом да се реакција гађења чешће јавља према месу него према намирницама биљног порекла.Paul Rozin, "Social and Moral Aspects of Food and Eating", In: Rock, I. (ed.), . Chapter 6. Поједине забране односе се само на одређени део или излучевине животиње, док друге подразумевају избегавање одређених врста биљака или гљива.

Неки облици забрана у исхрани могу се дефинисати као правила, кодификована религијом или на други начин, која утврђују које намирнице, или комбинације намирница, није дозвољено јести, као и на који начин животиње треба да буду заклане или припремљене. Порекло ових забрана је разновrsно. У појединим случајевима претпоставља се да су настале као последица здравствених разлога или других практичних потреба.Harris, Marvin, Good to Eat, У другим случајевима повезане су са симболичким системима људи.Douglas, Mary, Purity and Danger,

Одређене намирнице могу бити забрањене током одређених дана у недељи (нпр. недеља), током одређених верских периода (нпр. Велики пост), у појединим фазама живота (нпр. трудноћа), или одређеним категоријама људи (нпр. свештеницима), чак и ако су те намирнице иначе дозвољене. У упоредном смислу, оно што се за једну групу сматра неприкладним може бити потпуно прихватљиво за другу групу, било у оквиру исте културе или у различитим културама.

Табуи у исхрани обично делују као средство заштите појединца од штете, духовне или физичке, али унутар различитих култура постоји мноштво других разлога наведених за њихово постојање. У многим забранама уочљива је еколошка или медицинска позадина, укључујући и оне које се сматрају верског или духовног порекла. Табуи у исхрани могу допринети рационалном коришћењу ресурса, али када се примењују само на одређени део заједнице, могу довести до монополизације неке намирнице од стране оних који су изузети од забране.

Табу у исхрани који је прихваћен одређеном групом или племеном као део њихових обичаја доприноси кохезији групе, помаже да се она истакне и одржи свој идентитет у односу на друге, те ствара осећај „припадности”.

Узроци Различите религије забрањују конзумирање одређених врста хране. На пример, јудаизам прописује строг скуп правила, познат као кашрут, којим се одређује шта се сме, а шта се не сме јести, уз посебну забрану мешања меса са млечним производима. Ислам има слична правила, која деле намирнице на харам (забрањено) и халал (дозвољено). Џаини често следе верске прописе који налажу вегетаријанску исхрану. Поједини хиндуси не једу говедину, а неки хиндуси, нарочито они из виших касти, сматрају вегетаријанство идеалом и практикују различите облике вегетаријанске исхране.Institutions and ideologies: a SOAS South Asia reader - 1993

У појединим случајевима, под надзором се не налази сама храна, већ начин њене припреме. Тако су, у раном средњем веку, поједине сирове намирнице имале недовољно јасан статус: у једном покајничком правилу приписаном Беди прописивана је (блага) епитимија за оне који су јели сирову храну, а Свети Бонифације је писао папи Захарију (у писму очуваном у кореспонденцији Бонифација, бр. 87) питајући га колико дуго сланина мора бити сољена/сушена да би била прикладна за конзумацију. Систем капу коришћен је на Хавајима све до 1819. године.

Поред формалних правила, постоје и културни табуи који забрањују конзумирање појединих животиња. У оквиру одређеног друштва, неке врсте меса сматрају се неподобним за исхрану иако не спадају изван уобичајене дефиниције хране. Нове врсте меса, тј. намирнице животињског порекла које нису познате појединцу или култури, често изазивају реакцију гађења, која може бити изражена као културни табу. . PhD thesis, University of London На пример, иако се у одређеним околностима псеће месо једе у Кореји, Вијетнаму и Кини, у готово свим западним земљама сматра се неприхватљивим. Слично томе, коњско месо се ретко конзумира у англофоном свету, иако је саставни део националних кухиња у земљама као што су Казахстан, Јапан, Италија и Француска.

Понекад забране у исхрани постају део националних или локалних закона, као што је случај са забраном клања говеда у већем делу Индије или забраном клања коња у Сједињеним Америчким Државама. Чак и након повратка под кинеску управу, Хонгконг није укинуо забрану продаје меса паса и мачака, која је уведена током британске владавине.

Еколошки покрети, покрети за етичку потрошњу и друге активистичке иницијативе доводе до појаве нових забрана и смерница у исхрани. Релативно нов допринос културним забранама у исхрани представљају месо и јаја угрожених врста или животиња које су на други начин заштићене законом или међународним уговорима. Примери таквих заштићених врста укључују поједине врсте китова, морске корњаче и птице селице. Слично томе, листе препоручене одрживе морске хране и системи сертификације обесхрабрују конзумирање одређених морских врста због неодрживог риболова.

Органска сертификација забрањује употребу одређених синтетичких хемијских средстава у процесу производње хране, као и генетички модификоване организме, зрачење и употребу муља из канализације. Покрет поштене трговине и његова сертификација обесхрабрују конзумирање хране и друге робе произведене у експлоататорским радним условима.

Други друштвени покрети који стварају нове табуе укључују покрет локалне хране и дијету од 100 миља, који подстичу уздржавање од намирница које нису локално произведене, као и веганство, чији присталице настоје да не користе и не конзумирају никакве производе животињског порекла.

Забрањене намирнице

Водоземци мини|333x333п|Кеса жабљих батака из Вијетнама. Јудаизам строго забрањује конзумирање водоземаца, као што су жабе. Ова забрана описана је у Књизи Левитској 11:29–30 и 42–43. Хемијски деривати добијени од водоземаца, као и од других забрањених животиња, такође се морају избегавати.

У другим културама, намирнице као што су жабљи батак сматрају се цењеним деликатесима, а животиње се у појединим околностима могу и комерцијално узгајати. Ипак, забринутост за очување животне средине, у вези са угроженошћу жаба и чак могућим гурањем ових врста ка изумирању услед прекомерне конзумације, довела је до правних мера у државама као што је Француска, са циљем да се ограничи њихова употреба у исхрани. Француско Министарство пољопривреде почело је да предузима мере за заштиту аутохтоних врста жаба 1976. године, а напори су настављени и касније. Масовни комерцијални лов и сакупљање ових животиња забрањени су 1980. године, иако су међународни увоз, као и приватни, појединачни лов и припрема жаба и даље дозвољени у многим областима.

Слепи мишеви У јудаизму, Деутерономски законик и Свештенички законик изричито забрањују слепог миша као храну. Месо слепог миша, као и месо свих предаторских копнених животиња, у исламу је харам (забрањено).

Птице Тора (Левитска 11:13) изричито наводи да се орао, лешинар и орао рибар не смеју јести. Птица која се данас у неким подручјима често узгаја због меса, ној, изричито је забрањен као храна у појединим тумачењима Левитске 11:16. Рабини су често закључивали да традиције које изричито забрањују птице грабљивице и природне чистаче стварају разлику у односу на друге врсте птица. Стога је једење пилића (кокошака), патака, гусака и ћурака дозвољено.

Супротно томе, исламска правила исхране дозвољавају конзумирање ноја, док су птице грабљивице (које се посебно дефинишу као птице које лове канџама) забрањене, као и у јудаизму.

Чистачи и стрвождери, као што су лешинари и вране, избегавају се као храна у многим културама, јер се доживљавају као преносиоци болести и „нечисте” животиње, и повезују се са смрћу. Изузетак је грачка, која је била препозната сеоска посластица, а у новије време служена је и у једном шкотском ресторану у Лондону. У савременим западним културама већина људи птице певачице доживљава као дивље животиње у дворишту, а не као храну.

Балут је развијајући ембрион птице (обично патке или кокошке) који се кува и једе директно из љуске. Део Курана подразумева разумевање и поштовање правила да се производи животињског порекла не смеју јести ако животиња није прописно заклана, што такву животињу или производ чини „мејта” (maytah, мртва животиња). Пошто је балут јаје које садржи делимично развијен ембрион, муслимани верују да је такав производ харам, односно забрањен.

Виноградска стрнадица развила се као новији табу у исхрани међу француским гурманима. Ове мале птице хватане су живе, затим насилно товљене и на крају удављене у армањаку; потом су се пекле целе и тако јеле, заједно са костима, док би онај ко једе стављао ланену салвету преко главе како би сачувао драгоцену арому и, како се понекад верује, „сакрио се од Бога”.

Камиле мини|307x307п|Камила дромедар Једење камила строго је забрањено у Тори, у Поновљеном закону 14:7 и Левитској 11:4. Тора сматра камилу нечистом животињом, иако она прежива, као и говеда, овце, козе, јелени, антилопе и жирафе (све врсте које су кошер), зато што не испуњава услов раздвоjених папака. Као и ове животиње, камиле (и ламе) су преживари са вишекоморним желуцем. Камиле су копитари са парним бројем прстију, при чему су им стопала подељена на два дела. Међутим, камилина стопала чине меке јастучасте површине, а не тврди папци.

У исламу је једење камила дозвољено, и заправо је традиционално у исламском средишту, у Саудијској Арабији и на Арабијском полуострву.

Говеда (краве и бикови) Говеда имају традиционални статус објеката поштовања у земљама као што је Индија. Неки хиндуси, нарочито брамани, практикују вегетаријанство и строго се уздржавају од једења меса. Сви они који једу месо, међутим, уздржавају се од конзумирања говедине, зато што крава има свети статус у хиндуизму. На пример, традиција наводи да се богиња Камадхену јавља у облику божанске краве која испуњава жеље, а такве приче преносе се кроз генерације.

За разлику од клања крава, конзумирање млечних производа, као што су млеко, јогурт и нарочито гхи (облик пречишћеног маслаца), веома је раширено у Индији. Производи од крављег млека имају значајну улогу у хиндуизму, при чему се млеко посебно високо вреднује и често користи у верским обредима.

Бикови и волови били су примарни извор пољопривредне снаге и средстава за превоз у ранијим временима, а како је Индија усвојила пољопривредни начин живота, крава се показала као изузетно корисна животиња. Ово поштовање, настало из потребе, довело је до уздржавања од убијања крава ради хране; на пример, ако село погођено глађу закоље и поједе своје волове, они неће бити доступни да вуку плуг и кола када дође следећа сетва. Међутим, пронађено је мало доказа који би поткрепили ову претпоставку. Подручја погођена глађу могу се, у настојању да преживе до следеће сезоне, ипак окренути конзумирању говеда.

Према индијском законодавству, клање женских грла говеда забрањено је у скоро свим индијским државама, осим у Керали, Западном Бенгалу и седам североисточних држава. Особа која учествује у клању крава или њиховом незаконитом транспорту може у многим државама бити осуђена на затворску казну. Клање крава за многе хиндусе представља изузетно провокативно питање.

Неки кинески будисти обесхрабрују конзумирање говедине, иако се она строго не сматра табуом. Међутим, за сингалешке будисте говедина јесте табу и сматра се неблагодарним убијати животињу чије млеко и рад обезбеђују егзистенцију бројним сингалешким људима.

Бурмански будисти такође имају табу против једења говедине, јер крава сматрају животињом која дели пољски рад са људима. Међутим, у градовима као што су Мандалеј и Рангун, овај табу се не сматра строго обавезујућим.