Леон Жил Леотје (; јануар 1874, Маноск — убијен 22. октобра 1894. у казненој колонији на Острвима спаса) био је обућар, активиста и анархистички терориста у Француској. Анархиста од младости, најпознатији је по нападу ножем на српског дипломату Михаила Ђорђевића усред Ере атентата (1892–1894), 13. новембра 1893. године. Овај напад није био циљан; Леотје га је изабрао као симбол освете целокупној буржоазији, коју је препознао у њему. Десивши се само шест дана након бомбашког напада у позоришту Лисеу, Леотјеов чин постао је један од првих аката неселективног тероризма у историји, чинећи га једним од зачетника модерног тероризма.

Леотје се након тога добровољно предао полицији пре него што је осуђен на доживотну робију у казненој колонији. Депортован на Острва спаса, убијен је од стране полицијских снага као део завере коју су оркестрирале власти, што је резултирало масакром анархиста у казненој колонији.

Биографија

Рођење и младост Леон Жил Леотје рођен је у Маноску 5. јануара 1874. године. Његова мајка, Мари-Жили Рен, имала је 29 година у време његовог рођења и није имала занимање, док је његов отац, Жозеф Пјер Леотје, био радник у пивари. Мајка му је умрла док је био млад, а отац се поново оженио. Његова породица није била ни сиромашна ни богата. Леон Леотје, који је имао најмање једну сестру, прво је учио у католичкој школи пре него што је послат у јавни интернат у Марсељу.

Тамо се заљубио у младу жену по имену Мари, која је радила као служавка код генералног викара оближње надбискупије. Често ју је посећивао, представљајући се као њен вереник. Такође се упуштао у филозофске и политичке расправе са викаром, где су њих двојица дебатовали и „растајали се као добри пријатељи, али неубеђени”, један бранећи свој атеизам, а други своју веру у Бога. Током овог периода, Леотје је писао и поезију, која није била револуционарне природе, већ фокусирана на „Медитеран, птице, цвеће” — романтична књижевна продукција вероватно намењена Марији. Упркос овој вези, на крају се вратио у Маноск, где је започео шегртовање.

Истовремено, најкасније до своје шеснаесте године постао је анархистички активиста, присуствујући свим конференцијама које је држао Себастјен Фор у Мазаргу. Младић је био страствени читалац неколико анархистичких новина, укључујући Le Père peinard Емила Пужеа, Le Révolté и La Revue Anarchiste. Историчар Вивијен Буеј описује га као искусног активисту са интелектуалним образовањем. Током Ере атентата (1892–1894), како се државна репресија против анархиста појачавала, чини се да је Леотје био под утицајем идеологије Емила Анрија, још једног анархистичког милитанта.

Напад 13. новембра 1893.

thumb|334x334px|Приказ напада од 13. новембра у листу Le Petit Journal (2. децембар 1893)

Преселио се из Маноска у Париз, где је успео да добије посао као обућар — само да би био отпуштен крајем септембра 1893. године. Током тог периода, један од његових анархистичких другова, Плум, ухапшен је од стране полиције. Након више од месец дана незапослености, током којих је успевао да ради као обућар ту и тамо како би преживео, одлучио је да предузме акцију. Леотје је покушао да се састане са Себастјеном Фором, чије је конференције посећивао од детињства, током једног од његових говора почетком новембра 1893. године. Међутим, мимоишао се с њим и одлучио да му пише 12. новембра 1893. У овом писму, које је касније коришћено током његовог суђења, изразио је своје мотиве и идеологију која је стајала иза напада који је намеравао да изврши:

Следеће вечери отишао је на вечеру у ресторан „Бујон Дувал” (), који се налазио у Авенији опере бр. 31. Тамо је остао да седи око четрдесет пет минута након што је завршио оброк, зурећи у празно. Затим је, око 20.30 часова, устао и убо једног буржуја у груди док је човек излазио, не знајући ништа о његовом идентитету. Зарио му је сечиво у груди и побегао, јурнувши на улицу.

Жртва, српски дипломата по имену Михаило Кр. Ђорђевић, брзо је извукао бодеж из груди и био запањен што га је напао Леотје, кога није познавао, узвикнувши:

Српски дипломата се срушио убрзо након тога, али није умро; на крају је преживео напад. Убрзо након тога, Леотје се предао у полицијској станици 11. арондисмана Париза.

Овај напад има кључну важност у историји тероризма. Уз бомбашки напад у Лисеуу, који се догодио неколико дана раније, и бомбашки напад у кафеу Терминус, то је био један од првих случајева неселективног тероризма у историји. Жил Фераги описао је Леотјеову акцију на следећи начин:

Суђење Леотјеово суђење је захтевало време да се организује; заправо, одржано је након суђења Огисту Вајанту, који је активирао бомбу у Народној скупштини. Одлагање је настало јер су власти чекале да утврде да ли ће Ђорђевић преживети — ако би преживео, Леотје би вероватно избегао смртну казну.

Његово суђење почело је 24. фебруара 1894. и трајало је само један дан. Тужилац задужен за случај био је Леон Било, који је такође водио аферу Клиши, догађај који је делимично покренуо Еру атентата и учинио га метом Равашола у бомбашком нападу у Клишију. Са стране одбране, Леотјеа је заступао Луј Лагас, који је бранио оптужене у афери Клиши, а касније и Равашола.

На отварању суђења, Било је затражио смртну казну. Леотје је, са своје стране, преузео пуну одговорност за чин, али је тврдио да није намеравао да убије Ђорђевића. Изјавио је да је намерно ударио мањом снагом него што је могао, тврдећи да би у супротном Ђорђевић био мртав. Тужилац је прочитао писмо које је Леотје написао Себастјену Фору, тврдећи да оно показује његову јасну намеру да убије своју мету.

Леотјеова централна одбрана, која му је на крају спасила живот и поколебала мишљење пороте, била је изражавање његових мотива, праћено поетским и лирским описом његове беде, која га је натерала на тај чин:

Леотје је такође имао феминистичке интервенције, критикујући буржоаску контролу над женским телима кроз проституцију. Иако његове тачне изјаве о овој теми нису сачуване, чини се да је тема комодификације тела била честа у његовим аргументима.

На крају, по завршетку суђења, осуђен је на доживотну робију у казненој колонији.

Депортација и убиство

thumb|300x300px|Затворски досије Леона Леотјеа, осуђеног на депортацију у казнену колонију (bagne) 1894. године. Леотје је обријан, обучен у „одећу срама” и укрцан на брод Вил де Сен Назер () заједно са другим анархистима осуђеним током овог периода. Били су смештени у кавезе који су примали педесет људи и морали су да преживе путовање у тим условима, што је било посебно тешко за Леотјеа, који је био озбиљно болестан. У једном тренутку током путовања, стражари су убили анархисту по имену Гаује, што је изазвало снажне протесте анархиста у потпалубљу брода. Према званичном извештају, анархисти су се тада побунили и напали стражаре, што је довело до насиља на броду. Међутим, Ив Фремјон је довео у питање поузданост ове верзије, тврдећи да су је француске власти вероватно измислиле како би оправдале масакр анархиста у казненој колонији неколико месеци касније.

Присуство анархиста у казненој колонији изазивало је дубоко негодовање колонијалне и затворске управе, која је веровала да су француске судије биле превише благе према њима и да је неопходно „искоренити тај олош”. Власти су осмислиле план за елиминацију затворених анархиста и послале затвореника по имену Плиста да се инфилтрира међу њих. Иако сам није био револуционар, Плиста је представио план бекства који су неки анархисти у почетку подржали. Колонијална управа је била свесна овог плана и извршила је припреме да га угуши, користећи га као изговор за оправдање погубљења анархиста.

Међутим, анархисти су на крају схватили замку и повукли се из плана бекства пре него што је могао да почне. Два стражара, Моска и Креталаз, који су цео дан чекали побуну са трупама спремним да интервенишу, постали су нестрпљиви. Ушли су у прву бараку коју су нашли и пуцали у два осуђеника. Уместо да остану пасивни, око петнаест анархиста, укључујући Леотјеа и Шарла Симона (Званог „Бисквит”), одлучило је да пружи отпор и напало стражаре. То је довело до насилног сукоба и избијања побуне — двојица стражара су убијена иако су једини имали ватрено оружје.

Војска, већ спремна за интервенцију, упала је у колонију и следећег дана кренула у велику потеру за бегунцима. Војници су пронашли Леотјеа и двојицу његових другова, Максима Лебоа и Масервена, у близини стеновите обале. Ниједан од њих тројице није био наоружан, али изгледа да су схватили да ће бити погубљени на лицу места. Тако су се, чим су угледали војнике, загрлили, поцепали своју одећу и чекали да буду стрељани — погубљење које се догодило неколико тренутака касније. Непосредно пре него што су убијени на обали, сва тројица су узвикнула: „Живела анархија!”, баш као што је то учинио Симон пре своје смрти.

Види још Михаило Кр. Ђорђевић Анархизам

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1874. Категорија:Умрли 1894. Категорија:Француски анархисти Категорија:Затвореници Ђавољег острва