Роке Хосе Антонио дел Саградо Корасон де Хесус Саенс-Пења (19. март 1851 – 9. август 1914) био је аргентински политичар и адвокат који је обављао функцију председника Аргентине од 12. октобра 1910. до своје смрти на функцији 9. августа 1914. Био је син бившег председника Луиса Саенса-Пење.https://www.britannica.com/biography/Roque-Saenz-Pena Био је кандидат за унутрашњу, модернистичку линију унутар Националне аутономистичке странке. https://www.todo-argentina.net/historia-argentina/generarion_80/carlos_pellegrini/luis-saenz-pena.php?idpagina=1118
Био је одговоран за усвајање Закона 8871, познатог као „Закон Саенс-Пења“, који је у великој мери реформисао аргентински изборни систем, чинећи гласање тајним, универзалним и обавезним за мушкарце старије од 18 година. Ово је ефикасно окончало владавину конзервативне аргентинске олигархије, Генерације '80, изборном преваром, и отворило пут успону Радикалне грађанске уније на првим слободним изборима у земљи.
Рани живот Роке Саенс-Пења је био син Луиса Саенса-Пење и Сипријане ду Кос де Ла Ит. Потицао је из породице која је пристајала Росасу: његови баба и деда по оцу и мајци, Роке Хулијан Саенс-Пења и Едуардо ду Кос де Ла Ит, били су посланици Законодавног тела током његове владе. Након пораза Росаса у бици код Касероса, федерална традиција бабе и деде и оца, који нису променили своја уверења, држала их је подаље од јавне службе. Завршио је средње студије на Националној школи у Буенос Ајресу, под руководством Амадеа Жака. Године 1875. дипломирао је као доктор права, са тезом на тему „Правни статус нахође деце“. Током Револуције 1874. године бранио је власти нације као капетан пука, под командом Луиса Марије Кампоса. Након револуције, унапређен је у другог команданта Националне гарде, али је тражио да буде разрешен из чинова. Противник Бартоломеа Митреа, био је члан Аутономистичке странке коју је предводио Адолфо Алсина, а 1876. године изабран је за посланичког места у Законодавној скупштини провинције Буенос Ајрес. Дошао је на дужност председника тела са 26 година, чиме је постао један од најмлађих председника Дома. Године 1877. Oсновао је Републиканску странку, заједно са Леандром Алемом, Аристобулом дел Ваљеом, Иполитом Иригојеном, Лусијем Висентеом Лопезом, Педром Гојеном, Хосеом Мануелом Естрадом и Франсиском Урибуруом. Године 1878, као резултат дисидента насталих унутар аутономизма услед политике помирења коју је покренуо председник Николас Авељанеда, а којој се Саенс-Пења противио, поднео је оставку на своју функцију и на крају привремено напустио политику.
Дана 4. фебруара 1887. Oженио се Розом Исидором Гонзалез, ћерком мендозиног политичара Лукаса Гонзалеза и Розе Делгадо, у базилици Госпе од Пилара (Буенос Ајрес). Пацифички рат мини|лево|Саенз-Пена у војној униформи. Пацифички рат (La Guerra del Pacífico) суочио је Чиле са савезничким Боливијом и Перуом. Касније се Аргентина тајно придружила савезу.https://www.britannica.com/event/War-of-the-Pacific Спор се водио око територије на пацифичкој обали који никада није био решен, тачније око контроле над делом пустиње Атакама. Подручје је садржало велике количине натријум нитрата, који је вредан минерални ресурс.
Током рата, Саенс-Пења је напустио Аргентину да би се борио са перуанском војском. Његова главна мотивација није била патриотска или да покаже солидарност, већ да побегне из Буенос Ајреса због неузвраћене љубавне везе. Након што су му претпостављени официри погинули у бици код Арике, преузео је њихове улоге и командовао веома слабом перуанском дивизијом. Саенс Пења је заробљен након пораза Перуанаца у бици и накратко су га затворили Чилеанци.
Долазак на власт Када се Саенс Пења вратио у Буенос Ајрес, именован је за подсекретара Министарства спољних послова под министром спољних послова Бернардом де Иригојеном 1880. године. Убрзо је напустио политику, да би се вратио 1887. године када је прихватио министарску позицију у Уругвају. Представљао је Аргентину на Конгресу у Монтевидеу 1888. године. Саенс Пења се чврсто држао својих правних и политичких доктрина и дефинитивно је изјавио да је Аргентина имуна на било какву акцију коју предузме скупштина.
Заједно са Мануелом Кинтанаом, Саенс Пења је представљао Аргентину на првој Панамеричкој конференцији 1889. године. Два делегата су путовала 40 дана у Њујорк, а затим четвородневно у Вашингтон на састанак који се одржавао у згради Стејт департмента. Аргентинска делегација је бојкотовала почетни састанак због, како су то видели, кршења дипломатског обичаја. Обичај захтева да делегат из позване земље председава конференцијом, али је амерички државни секретар изабран за сталног председника конференције. Делегати су присуствовали другој седници. Током целе конференције Саенс Пења се залагао против америчке зоне слободне трговине. Ипак, Сједињене Државе и дванаест земаља гласале су за „препоруку за рад на међуамеричким споразумима о реципроцитету“. Само су Аргентина, Чиле и Боливија гласале против тога.
Током свог мандата као министра спољних послова, Саенс Пења је путовао светом и ефикасно се залагао за политике које су користиле Аргентини. Такође је обављао традиционалне церемонијалне дужности, као што је био случај 1906. године када је присуствовао венчању шпанског краља Алфонса XIII. Сарађивао је са италијанском владом на повећању трговине, док им је достављао званичне телеграме из Аргентине у којима се говори о економском развоју у земљи. Дистрибуирао је ове телеграме и другим европским владама и пословним људима. Пре свог председништва, Саенс Пења је био амбасадор у Шпанији (1906–1907) и Италији (1907–1910). Председништво мини|лево|Саенз Пења са председничким појасом Изборни чин који је довео Рокеа Саенса Пењу до председника Аргентине одржан је 13. марта 1910. године, са великим бројем неправилности уобичајених у то време. Нови председник није чак ни учествовао у изборној кампањи: био је аргентински амбасадор у Италији. На изборима је учествовала само једна листа кандидата, од којих десет - од 273 - није гласало за Саенса Пењу.
Неколико дана пре него што је преузео председничку дужност, Саенс Пења се састао са председником Фигуероом Алкортом и са лидером опозиције, Иполитом Иригојеном . У овом последњем интервјуу, радикални лидер је обећао да ће напустити револуционарни пут, а Саенс Пења да ће донети изборни закон који би модернизовао изборе и спречио изборне преваре. Иригојен је затражио интервенцију покрајина како би се спречило мешање њихових гувернера у тај процес, Саенс Пења је то одбио, али је дозволио да радикализам буде део владе. Управљање мини|десно|Портрет Саенза Пење након преузимања председника Дана 12. октобра 1910. године, Роке Саенс Пења је преузео председништво Аргентине.https://www.biografiasyvidas.com/biografia/s/saenz_pena.htm У свом првом инаугурационом говору изјавио је: „Моја међународна политика вам је позната. То ће бити пријатељство за Европу и братство за Америку.“ Дошао је на власт без подршке сопствене странке, као и његов отац. Саенс Пења је изабран док су тензије биле велике 1910. године, обећавајући изборну реформу како би се обуздала моћ олигархије и спречила револуција.
Године 1912. - на иницијативу министра пољопривреде, Езекијела Рамоса Мекије - донет је Закон 5.599 о унапређењу националних територија. Већина националних територија имала је велику већину становништва концентрисану на својој морској или речној обали; Из тог разлога, закон је предвидео - и у великој мери успео - изградњу великог броја железничких огранака, што би омогућило насељавање становништва ка унутрашњости. Огранци су изграђени на националним територијама Чако , Формоза , Рио Негро , Чубут и Санта Круз ; а железнички огранак је чак стигао до Посадаса , главног града Мисионеса .
Дана 10. августа 1912. године, потписао је декрет о оснивању Војне авијацијске школе (ЕМА), заједно са Г. Велезом, према званичном билтену 692-2 део). У истом је утврђено да у међувремену неће бити војног особља обученог за аеростацију и авијацију, да ће Техничка дирекција бити задужена за Аргентински аероклуб, а Војна дирекција задужена за Начелника аргентинске војске са титулом Директора Школе војног авијације.
Алкортин плач мини|лево|Председник Роке Саенц Пења долази у Конгрес 1912 У јуну 1912. године избио је велики протестни покрет међу закупцима земљишта против погоршања услова њихових уговора са власницима поља која су обрађивали, познат као Grito de Alcorta . Проширио се по целом региону Пампаса и завршио се масовним падом закупнина. Означио је упад дела сеоске средње класе, коју су чинили пољопривредници, у националну политику 20. века. Али истовремено, почео је постепени тренд ка сопственом управљању пољима од стране власника, који су почели да сматрају присуство закупаца опасним. Закон Саенза Пење мини|десно|Председник Роке Саенз Пења са гувернером Хосеом Аријасом, 1912. Саенс Пења је био убеђени демократа; сматрао је да ће, ослобођен професионалних политичара, народ изабрати најбоље за своју владу. Такође је био забринут због социјалног питања, односно због могућности да се - осим политике - радници придржавају анархизма или социјализма . Коначно, бојао се да би огроман део страног становништва, које ни на који начин није учествовало у политици, могло да заузме максималистичке позиције или да остане страно тело у друштву. Из свих ових разлога подржавао је политичке реформе засноване на универзалном и слободном гласању. мини|лево|Председник Роке Саенз Пења са супругом С обзиром на историју притиска на бираче - који су гласали наглас - једина могућност изборне слободе било је тајно право гласа , путем гласачких листића исписаних у запечаћеним ковертама. А како би се осигурало да нико не буде спречен да гласа, учинио га је и универзалним и обавезним . Војни регистар би се користио као бирачки списак. С друге стране, учешће становништва на изборима било је веома ниско, једва прелазећи 20% потенцијалних бирача.
Саенс Пења је представио пројекат у Конгресу овим речима: „Рекао сам својој земљи све своје мисли, своја уверења и своје наде. Нека моја земља послуша реч и савет свог првог председника, нека народ гласа.“ мини|десно|Роке Саенс Пења и његова жена излазе из кочије Особа задужена за осмишљавање пројекта и његову одбрану у Конгресу био је министар унутрашњих послова, католик Индалесио Гомез . Морао се суочити са жестоким отпором конзервативних посланика, чије су привилегије очигледно биле угрожене реформом и који нису познавали други начин вођења политике. Стога, многи законодавци из конзервативних сектора, још увек се не противећи отворено реформи, опструирају је. Након месец дана расправе у Представничком дому и недељу дана у Сенату, закон Саенс Пења је одобрен и објављен 13. фебруара 1912. године.
Закон је био велики напредак у своје време јер је омогућио великим масама становништва да учествују у изборном чину, иако је још увек био далеко од потпуно универзалног: жене и странци - који су у то време чинили велики део друштва - још увек нису имали право гласа. Иако нису гласали, уместо тога су узети у обзир приликом одређивања броја становника округа и броја посланика које је сваки од њих могао да изабере.
Први тест примене Закона био је на покрајинским изборима: у провинцији Санта Фе интервенисала је влада, која је наредила одржавање гувернерских избора у складу са Законом Саенз Пења; УЦР је одустао од апстиненцијализма и учествовао, остваривши победу. Убрзо након тога, остварио је нову победу на посланичким изборима у граду Буенос Ајресу , на изборима на којима је учешће становника износило 62,85% бирачког списка; Социјалистичка партија је такође остварила значајан раст на њима. Смрт мини|лево|Сахрана Рокеа Саенса Пење