Џошуа Ледерберг (; Монтклер, Њу Џерзи 23. мај 1925 — Њујорк, 2. фебруар 2008) био је амерички молекуларни биолог познат по свом раду у области микробне генетике, вештачке интелигенције и свемирског програма Сједињених Држава. Имао је 33 године када је 1958. године освојио Нобелову награду за физиологију или медицину за откриће да се бактерије могу парити и размењивати гене (бактеријска конјугација ). Награду је поделио са Едвардом Тејтумом и Џорџом Бидлом, који су је освојили за свој рад у области генетике.. Biography,

Поред доприноса биологији, Ледерберг је спровео опсежна истраживања у области вештачке интелигенције . То је укључивало рад у експерименталним програмима НАСА-е који траже живот на Марсу и експертском систему за хемију Дендрал .

Рани живот и образовање Ледерберг је рођен у Монтклеру, Њу Џерзи , у јеврејској породици, као син Естер Голденбаум Шулман Ледерберг и рабина Звија Хирша Ледерберга, 1925. године, и преселио се у Вашингтон Хајтс, Менхетн, као беба.. Accessed October 29, 2018. "Dr. Lederberg was born May 23, 1925, in Montclair, N.J., to Zvi Hirsch Lederberg, a rabbi, and the former Esther Goldenbaum, who had emigrated from what is now Israel two years earlier. His family moved to the Washington Heights section of Manhattan when he was 6 months old." Имао је два млађа брата. Ледерберг је завршио средњу школу Стајвесант у Њујорку са 15 година 1941. године. Након дипломирања, добио је лабораторијски простор као део Научне лабораторије Америчког института, претече Вестингхаусове потраге за научним талентима. Уписао се на Универзитет Колумбија 1941. године, са смером зоологија. Под менторством Франсиса Џ. Рајана, спровео је биохемијске и генетске студије о плесни хлеба Neurospora crassa. Намеравајући да стекне звање доктора медицине и испуни своје војне обавезе, Ледерберг је током 1943. године радио као болничар у клиничкој патологијској лабораторији у Поморској болници Сент Олбанс, где је прегледао узорке крви и столице морнара на маларију. Наставио је да студира 1944. године.

Бактеријска генетика

мини|десно|Ледерберг заједно са својом супругом, цењеном микробиологињом и феминистичком фигуром, Естер Ледерберг и њиховим пријатељима Гинтером Стентом и Сиднејем Бренером 1965. године

Џошуа Ледерберг је започео студије медицине на Колеџу лекара и хирурга Колумбијског универзитета, док је настављао да изводи експерименте. Инспирисан открићем Освалда Ејверија о важности ДНК, Ледерберг је почео да истражује своју хипотезу да, супротно преовлађујућем мишљењу, бактерије не преносе једноставно тачне копије генетских информација, чинећи све ћелије у једној лози у суштини клоновима . Након што је постигао мали напредак на Колумбији, Ледерберг је писао Едварду Тејтуму , Рајановом постдокторском ментору, предлажући сарадњу. Године 1946. и 1947. Ледерберг је узео одсуство да би студирао под Тејтумовим менторством на Универзитету Јејл . Ледерберг и Тејтум су показали да је бактерија Escherichia coli ушла у сексуалну фазу током које је могла да дели генетске информације путем бактеријске конјугације.. Са овим открићем и неким мапирањем хромозома E. Ледерберг је могао да стекне докторат са Универзитета Јејл 1947. Џошуа се оженио Естер Миријам Зимер (која је и сама била студенткиња Едварда Тејтума) 13. децембра 1946. године.

Уместо да се врати на Колумбију како би завршио студије медицине, Ледерберг је одлучио да прихвати понуду за место асистента професора генетике на Универзитету Висконсин-Медисон. Његова супруга Естер Ледерберг отишла је са њим у Висконсин. Тамо је докторирала 1950. године.

Џошуа Ледерберг и Нортон Зиндер су 1951. године показали да се генетски материјал може пренети из једног соја бактерије Salmonella typhimurium у други користећи вирусни материјал као посредни корак. Овај процес се назива трансдукција. Године 1956, М. Лоранс Морс, Естер Ледерберг и Џошуа Ледерберг су такође открили специјализовану трансдукцију. Истраживање специјализоване трансдукције фокусирало се на инфекцију E. coli ламбда фагом. Трансдукција и специјализована трансдукција објасниле су како бактерије различитих врста могу веома брзо да стекну отпорност на исти антибиотик.

Током свог времена у лабораторији Џошуе Ледерберга, Естер Ледерберг је такође открила фактор плодности F, касније објављујући радове са Џошуом Ледербергом и Луиђијем Луком Кавали-Сфорцом . Године 1956, Друштво бактериолога Илиноиса истовремено је доделило Џошуи Ледербергу и Естер Ледерберг Пастерову медаљу за „њихов изузетан допринос областима микробиологије и генетике“.

Године 1957, Џошуа Ледерберг је основао Одељење за медицинску генетику на Универзитету Висконсин-Медисон . Био је гостујући професор бактериологије на Универзитету Калифорније у Берклију лета 1950. и на Универзитету у Мелбурну (1957). Такође 1957. године изабран је у Националну академију наука.

Сер Густав Носал сматра Ледерберга својим ментором, описујући га као „муњевито брзог“ и „оног који воли снажну дебату“.

Ледерберг се оженио колегиницом научницом Естер Миријам Зимер 1946. године; развели су се 1966. године. Оженио се психијатром Маргерит Штајн Кирш 1968. године. Иза њега су остали Маргерит, њихова ћерка Ан Ледерберг и његов пасторак Дејвид Кирш.

Истраживање након Нобелове награде

мини|десно|Ледерберг 1958. године

Године 1958, Џошуа Ледерберг је добио Нобелову награду и преселио се на Универзитет Станфорд , где је био оснивач и шеф Одељења за генетику. Сарађивао је са Френком Макфарланом Бернетом на проучавању вирусних антитела.

Са лансирањем Спутњика 1957. године, Ледерберг је постао забринут због биолошког утицаја истраживања свемира. У писму Националним академијама наука, изнео је своју забринутост да би ванземаљски микроби могли да уђу на Земљу свемирским летелицама, узрокујући катастрофалне болести. Такође је тврдио да, с друге стране, микробна контаминација вештачких сателита и сонди може да замагли потрагу за ванземаљским животом. Саветовао је карантин за повратак астронаута и опреме и стерилизацију опреме пре лансирања. Удруживши се са Карлом Саганом , његово јавно залагање за оно што је назвао егзобиологијом помогло је да се прошири улога биологије у НАСА-и.

Ледерберг је изабран у Америчку академију уметности и наука 1959. године и у Америчко филозофско друштво 1960. године.

Шездесетих година прошлог века сарађивао је са Едвардом Фајгенбаумом на одељењу за рачунарске науке на Станфорду како би развили DENDRAL.

Године 1978. постао је председник Универзитета Рокфелер , све док се није повукао 1990. и постао професор емеритус молекуларне генетике и информатике на Универзитету Рокфелер, што одражава његово опсежно истраживање и публикације у овим дисциплинама. мини|десно|Ледерберг (десно) прима Националну медаљу за науку од Џорџа Х. В. Буша .

Током целе своје каријере, Ледерберг је био активан као научни саветник владе САД. Почев од 1950. године, био је члан разних панела Председничког саветодавног комитета за науку. Године 1979. постао је члан Одбора за одбрамбену науку САД и председник Председничког панела за рак председника Џимија Картера. Године 1989. добио је Националну медаљу за науку за свој допринос научном свету. Године 1994. водио је Радну групу Министарства одбране за здравствене ефекте рата у Персијском заливу, која је истраживала синдром Заливског рата.

Током мисије за утврђивање чињеница 1986. године о епидемији антракса у Совјетском Савезу 1979. године, која је убила 66 људи у граду Свердловску (сада Јекатеринбург, Русија), Ледерберг је стао на страну Совјета да се епидемија антракса преносила са животиње на човека , наводећи: „Шире се дивље гласине о свакој епидемији.“ „Тренутни совјетски извештај је веома вероватно тачан.“ Након пада Совјетског Савеза и накнадних америчких истрага почетком 1990-их, тим научника је потврдио да је епидемија изазвана испуштањем аеросола патогена антракса из оближњег војног објекта, а цурење из лабораторије је једно од најсмртоноснијих икада документованих.

Политичка и друштвена мисао Еуфенике

Еуфеника , што дословно значи „добар изглед“ или „нормалан изглед“, је наука о прављењу фенотипских побољшања код људи након рођења, генерално да би се утицало на проблематично генетско стање. Ледерберг је сковао термин 1960-их како би разликовао ову праксу од еугенике , која је у то време била веома непопуларна и коју је он сматрао „перверзном да би се оправдала незамислива нечовечност“.Bud, Robert. The Uses of Life: A History of Biotechnology, . Khanna, Pragya. Essentials of Genetics, I. K. International Pvt Ltd, (198), (Неки коментатори ипак сматрају да је ово облик еугенике.) Нагласио је да је генетска манипулација коју је описао била намењена да делује на фенотип, а не на генотип; сматрао је да је изводљивије позитивно променити фенотип појединца кроз генске терапије или замену ензима него покушавати променити ток еволуције како је еугеника предлагала. Теодосије Добжански , отворени заговорник еуфенике, тврдио је да побољшањем генетских услова како би људи могли да живе нормалним, здравим животом, људи могу смањити утицај генетских услова, чиме се смањује будуће интересовање за еугенику или друге врсте генетске манипулације.Minkoff, Eli and Baker, Pamela. Biology Today: An Issues Approach, Taylor & Francis,

Седамдесетих година прошлог века, значајни напори су уложени у развој области еуфенике, јер се сматрала позитивним обликом генетског инжењеринга.Pai, Anna. Foundations of Genetics: A Science for Society, McGraw-Hill, Једна од првих објављених примена еуфенике била је употреба витамина који садрже фолну киселину током трудноће за борбу против недостатака неуралне цеви, као што је спина бифида, седамдесетих година прошлог века.Burdyuzha, Vladimir. The Future of the Universe and the Future of our Civilization, World Scientific, −263 Међутим, медицинска наука је користила еуфеничне стратегије годинама пре него што је сам термин скован.Guttman, Burton. Genetics: The Code of Life, Еуфеника се данас користи у медицинској заједници да би се општије односила на методе позитивног утицаја на генетско стање путем исхране, начина живота или окружења, као што је употреба инсулина за контролу дијабетеса или уградња пејсмејкера ​​за надокнаду срчане мане.Maxson, Linda and Daugherty, Charles. Genetics: A Human Perspective, W. C. Brown,

Награде и признања мини|десно|Ударни кратер Ледерберг у Ксанте Тери на Марсу Медаља Бенџамина Френклина за изузетна достигнућа у наукама Америчког филозофског друштва , 2002. Председничка медаља слободе , 2006. У Ледербергову част, велики ударни кратер пречника 87 км у Ксанте Тери на површини Марса добио је име 2012. године.

Референце

Категорија:Амерички биолози Категорија:Нобеловци за медицину