Паразитске осе представљају велику и разноврсну групу у реду опнокрилаца (лат. Hymenoptera), са већином врста смештених у подред Апоцрита (лат. Apocrita). Карактеристичне су по томе што одлажу јаја на тело или у тело других зглавкара, што на крају најчешће доводи до угинућа домаћина. Многе врсте су високо специјализоване и нападају домаћине из одређених група инсеката, најчешће лептира, али и тврдокрилаца, мува или риличара. Нападају различите фазе развоја домаћина, укључујући јаја, ларве, лутке или одрасле инсекте. У зависности од стратегије паразитизма, поједине осе се развијају унутар тела домаћина и омогућавају му да настави свој развој, док се друге развијају споља и одмах по полагању јаја паралишу домаћина.

Паразитоиди Паразитоидне врсте могу бити ендопаразитоиди, који се развијају унутар тела домаћина, или ектопаразитоиди, који се хране споља. Паразитоиди се могу разликовати и према томе како утичу на развој свог домаћина. Идиобионти, који паралишу домаћина и заустављају његов даљи развој, и коинобионти, који остављају домаћина виталним и омогућавају му да настави раст. Ектопаразитоидне осе су најчешће идиобионти, док се ендопаразитоидне врсте углавном понашају као коинобионти, што им омогућава да искористе домаћина док се развија и избегава предаторе.

Паразитске осе варирају у величини, од врло ситних врста до оних које достижу око 2,5 центиметра. Женке обично имају издужен и оштар овипозитор на крају абдомена, који углавном није модификован у убод, осим код групе Ацулеата (лат. Aculeata).

Домаћини Многе паразитске осе као домаћине користе ларве лептира, али поједине групе нападају различите развојне стадијуме готово свих осталих редова инсеката, укључујући јаја, ларве или нимфе, лутке и одрасле јединке. Посебно често паразитирају врсте из редова тврдокрилаца, мува, полукрилца и других опнокрилаца. Неке паразитске осе нападају и зглавкаре који нису инсекти; познат пример су осе из породице Помпилиде (лат. Pompilidae), које су специјализоване за лов паукова. Иако су пауци брзи, опасни и често приближно једнаки по величини самој оси, женка је обично још бржа и успева да их тренутно паралише убодом. Већина женка паразитских оса одлажу јаја у тело домаћина или у његова јаја, док се у ређим случајевима као домаћин користе биљне семенке, као код врсте Торимус друпарум (лат. Torymus druparum).

Животни циклус Ларва паразитске осе може се излећи на површини домаћина или унутар његовог тела, а код неких врста из једног јајета може настати више ларви, што је познато као полиeмбрионија. Јаја ендопаразитоидних оса способна су да апсорбују течности из тела домаћина и знатно увећају своју запремину пре излегања. Први развојни стадијум ларве је обично веома покретљив и има снажне вилице које користи у конкуренцији са другим ларвама, док каснији стадијуми попримају гусеничаст облик. Ларве у почетку имају непотпуно развијен варећи систем, што спречава контаминацију домаћина изметом. Хране се ткивом домаћина све до фазе када треба да се претворе у лутку, а у том тренутку домаћин је најчешће већ угинуо или је на ивици угинућа.

Одбрана домаћина Домаћини паразитских оса развили су читав низ одбрамбених механизама. Многи инсекти покушавају да избегну напад тако што се скривају у тешко доступним микростаништима. Поједине врсте уклањају свој измет и избегавају биљке на којима су се храниле, јер оба трага могу открити њихово присуство паразитоидима који активно трагају за домаћином. Код потенцијалних домаћина често су ојачане јајне опне и кутикула, како би се отежало пробијање овипозитора.

Уколико дође до сусрета са женком паразитске осе, домаћини се могу бранити низом понашајних реакција: наглим спуштањем са биљке, увијањем и бацакањем тела у покушају да отерају или повреде осу, као и избацивањем регургитације којом се оса може залепити. Овакво витлање тела понекад доводи до тога да оса промаши домaћина и одложи јаје у близини, уместо у њега. Лутке које се вире или грче могу због клизаве, тврде површине натерати осу да изгуби ослонац, а некада се оне могу и заплести у сопствене свилене нити. Поједине гусенице су чак у стању да угризу осу која им се превише приближи. Неке врсте домаћина луче токсичне материје које могу отерати или убити паразитоида. Поред тога, мрави који живе у симбиози са гусеницама, вашима или штитастим вашима често их активно бране од напада паразитских оса.

Биолошка заштита биљака Паразитске осе сматрају се корисним јер природно контролишу популације многих штетних инсеката. Комерцијално се широко користе у биолошкој заштити биљака, заједно са другим паразитоидима, као што су муве гусеничарке. Најзначајније групе су Ихнеумониде (лат. Ichneumonidae), које углавном нападају гусенице лептира и мољца, Бракониде (лат. Braconidae), које нападају гусенице и широк спектар других инсеката, укључујући Афидоидеjа (лат. Aphidoidea), и халцидске осе, које паразитирају јаја и ларве Афидоидеjа, великих купусара, белих мува и штитастих ваши.

Постоје два система узгоја паразитских оса: краткорочни сезонски циклуси и дугорочни целогодишњи циклуси. Краткорочни циклуси омогућавају високу дневну производњу, док дугорочни имају нижу дневну производњу, али се спроводе током целе године. Укупна недељна производња може да се креће од 4 милиона до 1000 милиона женки, у зависности од потреба усева.

Референце

Категорија:Инсекти Категорија:Паразити опнокрилаца Категорија:Паразити инсеката Категорија:Заштита биљака