Народна странка била је политичка странка у Краљевини Далмацији. Странка је основана 1861, а присталице су биле познате као народњаци или анексионисти.

Падом Баховом апсолутизма, у Далмацији су се развила два табора. С једне стране били су аутономаши, која се заузимала за самосталну Далмацију под аустријском управом. С друге стране били су народњаци, касније Народна странка, које се заузимала за уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом. Прваци народне стране уређивали су Народни лист, који се залагао за уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом и употребу хрватског језика. Народњаци су у јулу 1862. основали Матицу далматинску, која је дијелила исте идеје као и Народни лист.

Иако је већинско становништво било хрватско, под утицајем богатог италијанског грађанства у изборима за Далматински сабор на почетку су побјеђивали аутономаши, што је био и израз интереса бечког двора. Због бечког централизма и италијанског иредентизма, аутономаши и анексионисти удружили су се у Либерални савез 1862, али је био кратког вијека због превеликих разлика. Упркос притисцима и смицалицама повлашћених сталежа и државних власти, Народна странка је непрестано јачала, како у Сабору гдје коначно побјеђује 1870, тако и у општинама. Од градова Народна странка на власти 1865. долази у Книну, а 1873. у Шибенику, док су аутономаши и италијанаши коначно сконцентрисани у Задру, гдје су се најдуже задржали на власти.

Истакнуте вође Народне странке били су Миховил Павлиновић, Михо Клаић, Шиме Љубић, Јурај Бјанкини, Ловро Монти, Натко Нодило и Коста Војиновић. Међу њима био је и Гајо Булат који је 1882. предводио освајање власти у Сплиту, када је први народњачки градоначелник Сплита постао Дујам Рендић Миочевић (1882—1885), од којег је дужност преузети Булат (1885—1893).

Посљедње двије деценије 20. вијека Народна странка, из обзира према аутономашима, како их не би гурнула у наручје италијанским иредентистима, али и из обзира према Србима, није предузела конкретне кораке око сједињења са Хрватском и Славонијом. Тек крајем седамдесетих година ставови постају јаснији, што доводи 1879. до раскола и стварање Српске странке, која ће се непосредно проритиви уједињењу, а својим гласилима и публикацијама, нарочит у Српском листу отворено је исказивала симпатије према власти бана Кароља Хедерварија у Хрватској и Славонији, док су се негативно изражавали о бискупу Јосипу Штросмајеру и осталима хрватско-славонским народњацима и водили политику договора са аутономашима.

Значај Народне странке у Далмацији се нарочито исказује у развоју школства на народном језику, али и у општој организацији образовања, као и за увођење хрватског као службеног језика у Далмацији 1883. године. Поред тога, док се Народна странка у Хрватској и Славонији помирила са угарском превлашћу и постала „владина странка” којој је придаван и наслов мађарона, Народна странка у Далмацији подржала је побуну против бана Хедерварија, па су након гушења побуне по кућама у Далмацији вјешане црне заставе, по црквама су служене мисе задушнице, организовани су протести, слана новчана помоћ, а цару су упућивани протестни телеграми.

Ујединила се са Странком права у Хрватску странку 1905. године.

Знаменити чланови

Литература

Категорија:Бивше политичке странке у Хрватској Категорија:Политичке странке у Аустроугарској