Код мачке која се лопта () роман је француског аутора Онореа де Балзака. првобитно објављен 1830. године. Представља уводно дело у циклусу Слике из приватног живота, Балзакових сабраних дела Људске комедије. Радња романа делом је инспирисана галантеријском радњом Балзакове породице са мајчине стране, а дело је посвећено госпођици Мари де Монто.

Историјат текста Првобитно под насловом Gloire et malheur, ова дуга новела или кратки роман, написана 1829. године, објављена је тек 1830. године код издавача Мам Делоне и током времена доживела још четири издања и исто толико прерада, све до коначног издања код Фирна 1842. године, које је такође кориговано пре објављивања под данашњим насловом La Maison du chat-qui-pelote.

Ово дело отвара серију „студија обичаја“ и има уводну функцију јер најављује све главне балзаковске теме.Anne-Marie Baron, Flammarion GF, ..

Истовремено представља теоријски изазов, суптилан али импресиван, у погледу жанровских ограничења новеле и романа. Ова новела је такође и роман, са својом дужином, дубином, хоризонтом споредних ликова и успону-паду ритма који ће се касније појавити у великим делима као што је Цезар Биротео. Сиже Радња се одвија почетком 1811. године. Господин Гијом, трговац тканинама, наследник господина Шеврела и пријатељ Жан-Жеромa Кардоа, води, иако је имућан, строг живот са супругом, две ћерке, Вирџинијом и Огистином, и три службеника (ученика). Међутим, ову свакодневицу која се одвија искључиво у ритму послова, нарушава улазак Теодора де Сомервјеа, аристократе, сликара, љубитеља лепоте уопште, разиграног, али посвећеног свом уметничком делу.

На почетку приче, Теодор је одушевљен Огистином, која се управо појавила на прозору своје собе у старом кварту Париза. Чини се да не може да скрене поглед са овог живог портрета. Лудо заљубљен у Огистину, или у идеју коју је створио о њој, он слика њен портрет који стиче одређену популарност и признање. Теодор тражи њену руку и жени се са њом, упркос резервама господина Гијома, а још више његове супруге, која гледа с неповољним оком на овај „помак у друштвеном сталежу“ за своју ћерку.

С правом, јер након првих пожуда љубави, око две и по године, Теодор више не налази интерес у жени, која му се чини бледом и некултурном. Да би задовољио потребу за узбуђењем, он проводи време са војвоткињом од Кариглијана, лик који ће се поновити у више Балзакових дела у оквиру Људске комедије, особом окрутног карактера, од које Огистина на крају тражи помоћ. Уместо праве помоћи, војвоткиња јој даје савете о удварању. Међутим, савети војвоткиње, која јој враћа чувени портрет Огистине насликан од стране Теодора и који је она захтевала од свог љубавника, не дају резултат. То изазива жестоку реакцију сликара, а Огистина пропада и умире од туге.

Приказ Париза

Балзак са великом прецизношћу приказује кварт Париза који је добро познавао, јер је ту живео у време настанка својих првих дела. Познавао је живот становника, углавном трговаца.Доктор Вимон, Histoire de la rue Saint-Denis, предговор М. Дипон-Феријеа, Les Presses modernes, Париз, 1936, 3 тома, I, стр. 322. Улица Пети-Лион и кварт улице Сен-Дени били су центар занатских радњи за тканине и галантерију, што је била делатност Балзакових дедова, породице Саламбије.

Поред детаљног описа улице и куће са гредама од дрвета, чија су чак и прозорска окна имала археолошки карактер, Балзак нам открива и порекло наслова: кућа Код мачке која се лопта. Реч је о натпису сумњивог укуса који приказује мачку „која се лопта“, по тадашњем значењу – мачку која одбија лоптицу ракетом. Балзак истражује и праксе трговаца у привлачењу купаца, осврћући се на историју париске трговине:

Током XIX века, у крсташком походу уметника против пропадања Париза, Балзак се оригинално ангажовао у очувању најскромнијих археолошких сведочанстава, која су, по његовом мишљењу, била подједнако важна као велики споменици: уске куће, мале улице, скромни натписи, уметности и народне традиције које су у великој мери изложене у музеју Карнавале..

Балзак као социолог и моралист Морал овог дела може се сажети у поруци да постоје „средине“, различити светови који се не уклапају и да треба бити опрезан у љубавним браковима. Васпитање Огистине, ћерке трговца Гијома, колико год била лепа и љубазна, не одговара навикама уметника и аристократе Теодора де Сомервјеа. Разлика није само у пореклу или богатству, већ у начину живота, култури и разумевању света.

Огистина је изгубљена у свету који јој није својствен, али добра и вољна, и никада неће схватити да привлачење мушкарца зависи и од нечег више од лепоте и доброте. Она чак не разуме ни савете које добија од војвоткиње од Кариглијана. Она није глупа нити безосећајна, већ је једноставно ван света уметника који њен отац оштро оцењује.

Балзак у овом делу приказује паралелне, несагласне светове, које ће у свом циклусу Људска комедија неуморно истраживати. Код мачке која се лопта представља изврсну иницијацију у Балзаков универзум и често се користи као текст за праћено читање, како би читаоци открили и заволели Балзакова дела.

Адаптација Ово дело је 2009. године адаптирано за телевизију од стране Жан-Даниела Вергегa за France 2, у оквиру серијала Приче и новеле XIX века. Огистину Гијом тумачи Мелани Берније, а Теодора де Сомервјеа Рафaел Персонa. Војвоткињу од Кариглијана игра Ариел Домбасл, док господина Гијома, оца Огистине, тумачи Регис Ласпалес.

Напомене

Референце

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Оригинални текст La Maison du chat-qui-pelote nа француском

Категорија:Француски романи Категорија:Романи Људске комедије Категорија:Романи 1830.