Вера Павловић (Бијељина, 26. фебруар 1921 — Равензбрик, 29. април 1945) била је југословенска студенткиња, чланица СКОЈ-а и учесница Народноослободилачке борбе. Иако није формално проглашена за народног хероја, у Новом Саду има статус једне од најзначајнијих хероина антифашистичког отпора, где једна улица и месна заједница носе њено име.
Страдала је у концентрационом логору Равензбрик пред сам крај Другог светског рата, након вишегодишњег тамновања у затворима Хортијеве Мађарске.
Биографија
Рани живот и образовање Рођена је 26. фебруара 1921. године у Бијељини, у угледној грађанској породици. Њени родитељи су се већ наредне, 1922. године, преселили у Нови Сад, који постаје центар њеног одрастања и каснијег револуционарног рада.
Основну школу и гимназију завршила је у Новом Саду са одличним успехом. Због изузетних резултата током школовања, била је ослобођена полагања матурског испита, што је у тадашњем образовном систему Краљевине Југославије била привилегија резервисана само за најбоље ученике. Своју интелектуалну радозналост усмерила је ка природним наукама, уписавши студије математике, физике и хемије на Филозофском факултету у Београду.
Студентски активизам Долазак у Београд крајем тридесетих година 20. века био је пресудан за њено политичко формирање. Београдски универзитет је у том периоду био снажно упориште левичарске омладине и антифашистичког покрета. Вера се убрзо прикључила напредном студентском покрету.
Учествовала је у великим студентским демонстрацијама 14. децембра 1939. године, које су избиле као протест против социјалне неправде и растућег фашизма. Током ових демонстрација, полиција је употребила ватрено оружје, а Вера се истакла храброшћу помажући својој рањеној пријатељици Боси Милићевић, која је касније преминула од последица рањавања. Овај догађај је учврстио њена уверења и 1940. године је примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Рат и илегални рад Након Априлског рата 1941. године и окупације Краљевине Југославије, Нови Сад је анектирала Мађарска под управом регента Миклоша Хортија. Вера Павловић се враћа у Нови Сад и одмах укључује у организовање отпора.
Као члан КПЈ, постављена је за секретара Трећег рејонског комитета СКОЈ-а, који је био задужен за део града познат као Роткварија. Њена улога је подразумевала организацију санитетских курсева, где је заједно са групом омладинки завршила обуку прве помоћи у илегалној болници др Драгутина Карла Фишла, а потом стечена знања преносила новим групама, припремајући кадрове за будуће партизанске одреде. Поред тога, радила је у „техници”, организујући прикупљање санитетског материјала, одеће, обуће и новца („Црвена помоћ”) за илегалце и партизане, док су њен стан и мрежа коју је контролисала служили као сигурне куће за функционере Покрајинског комитета КПЈ.
Хапшење и робија Вера Павловић је ухапшена 6. септембра 1941. године, у великом таласу рација које је спровела мађарска окупациона полиција. Њено хапшење је повезано са провалом у организацију и хватањем истакнутог револуционара Павла Папа.
Затвор „Армија” Након хапшења, одведена је у злогласни истражни затвор познат као „Армија”. Овај затвор се налазио у згради Команде Прве армијске области. У „Армији” су спровођена зверска мучења над ухапшеницима. Иследници су покушавали да од Вере изнуде признање и имена других чланова организације. Према историјским изворима и сведочењима преживелих, Вера Павловић је издржала тортуру без одавања сарадника.
Мађарски краљевски војни суд у Новом Саду осудио ју је 13. октобра 1941. године на смрт вешањем. Међутим, само дан касније, начелник генералштаба је искористио посебна овлашћења и преиначио казну на 12 година тешке робије.
Пут кроз казамате Након пресуде, Вера је прошла кроз систем затвора и логора који је обухватао: Војни затвор „Конти” у Будимпешти. Женски затвор „Маријаностра” (бивши павлински манастир) близу словачке границе. Тврђаву у Комарну. Концентрациони логор Равензбрик.
У логор Равензбрик, највећи женски концентрациони логор у Трећем рајху, депортована је 1944. године. Услови у логору су били катастрофални. Према сведочењу суграђанке Јулије Баји, која је преживела логор, Вера је услед тортуре и лоших услова изгубила наочаре са великом диоптријом, што ју је учинило готово потпуно беспомоћном.
Преминула је у логорској болници („ревиру”) крајем априла 1945. године, непосредно пре ослобођења логора од стране Црвене армије. Њено тело је спаљено у крематоријуму.
Наслеђе Иако није добила звање народног хероја, сећање на Веру Павловић је дубоко укорењено у топонимији и култури сећања Новог Сада.
Улица Вере Павловић: Некадашња „Колодворска улица” (водила је ка старој железничкој станици на Лиману) преименована је у Улицу Вере Павловић. Спомен-обележје: Године 1976. у истоименој улици откривена је спомен-плоча посвећена њеном животу и страдању. Месна заједница: Једна од најгушће насељених месних заједница у Новом Саду носи њено име.
Месна заједница „Вера Павловић” Месна заједница „Вера Павловић” обухвата део Грбавице и представља једну од урбанистички најдинамичнијих целина Новог Сада, смештену између Булевара ослобођења, Булевара цара Лазара и Футошке улице. Овај простор је током транзиције доживео драстичну трансформацију из насеља ниских породичних кућа у густо насељену зону вишеспратница, што је довело до комуналних изазова на које су становници током 2020-их одговорили организованим грађанским активизмом и зборовима. У непосредној близини или оквиру месне заједнице налазе се значајни објекти попут Лиманске пијаце и културне станице „Еђшег”.
Види још Грбавица (Нови Сад) Жене у Народноослободилачкој борби Концентрациони логор Равензбрик Споменици Народноослободилачке борбе у Новом Саду
Референце
Литература
Спољашње везе Званична презентација Туристичке организације Новог Сада о Вери Павловић Чланак о логору Равензбрик на сајту BBC на српском
Категорија:Рођени 1921. Категорија:Умрли 1945. Категорија:Новосађани Категорија:Жене у Народноослободилачкој борби