Свети Афраат Персијски (око 270-345) - хришћански писац 4. века, персијски мудрац који је одиграо значајну улогу у развоју књижевности сиријске цркве. Афраат је светитељ Цркве Истока.
Биографија Речи мудраца које су преживеле до данас: „Ми смо ти који су оставили идоле и оно што су нам оставили очеви називамо лажом; И он нас је сачувао од пута пагана и Самарићана“ индиректно указују на то да потиче из зороастријске породице, међутим, постоје докази да је Афраат дошао из јеврејске породице.
Носио је црквено име Јаков и био епископ и игуман манастира Мар Матаја у околини Мосула.
Есеји Афраатови разговори преведени су са сиријског на јерменски пре 500. године под именом Јаков из Низибије; под овим именом Николај Антонели је 1756. објавио њихов јерменски текст, уз латинску парафразу. Професор Рајт је 1869. године у Лондону објавио 23 Афраатова писма-разговора, која су носили наслов: 1. О вери; 2. О љубави; 3. О посту; 4. О молитви; 5. О ратовима; 6. О синовима савеза; 7. О онима који се кају; 8. О васкрсењу мртвих; 9. О смирењу; 10. О пастирима. 11.О обрезивању; 12.О Ускрсу; 13.О суботи; 14. Окружна порука; 15. О дискриминацији хране; 16. О избору народа; 17. О Христу Сину Божијем; 18. О девичанству; 19. Да се Јевреји неће поново окупити; 20.О помоћи сиромашнима; 21. О прогону; 22. О смрти и последњим данима. Ово укључује и последњу, коначну Тахвита: 23. О грозду.
Крајем 19. - почетком 20. века, на страницама Енциклопедијског речника Брокхаус и Ефрон је наведено да су „цитати из Афраата из јеванђеља позајмљени из Татиановог „Диатесарона““. И сам Афраат је себе називао учеником Светог Писма.
Референце
Категорија:Хришћански апологети