Арбитража за Брчко представљала је правни и политички процес разграничења ентитета Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске на подручју предратне општине Брчко, који је требао бити спроведен у складу са Анексом 2, Дејтонског споразума. Међутим ова арбитража, окончана 1999, довела је 2000. до успостављања специфичног посебног статуса за општину Брчко, као Дисктрикт Брчко, формирањем јединице локалне самоуправе у оквиру Босне и Херцеговине, али изван ентитетске поделе. Изузети су делови предратне општине Брчко које су се након Дејтонског споразума налазили у оквиру Републике Српске (град Брчко и ближа околина) и делови који су се налазили у Федерацији БиХ (села јужно од града) те је целокупна територија проглашена Дистриктом Брчко. Спровођење успостављања дистрикта поверено је Међународном супервизору за Брчко, који је уједно и главни заменик Високог представника за Босну и Херцеговину. Иако је сматрано да је овакво решење стратешки штетно за Републику Српску (будући да је дистрикт дели на 2 дела), оно је прихваћено гласањем у Парламентарној скупштини БиХ 2009, за амандман којим је статус Дистрикта Брчко уведен у Устав БиХ. Што је уједно и једина промена Устава БиХ од 1995, који је утврђен у Дејтону.
Тумачење ове одлуке арбитраже се разликује од српског приступа да је у питању кондоминијум који припада оба ентитета, до бошњачког приступа да се ради о територији под директним суверенитетом Босне и Херцеговине, па до критичких правних оцена да је у питању de facto трећи ентитет (с обзиром на сопствене ингеренције које је временом добио), а што је потпуно у супротности са словом Дејтонског споразума.
Позадина У новембру 1991. Срби у Босни и Херцеговини су формирали САО Сјеверна Босна у оквиру које се налазило и Брчко. Формирањем Републике Српске 9.јануара 1992. и ова област се присајединила Републици српског народа у БиХ, како је био првобитни назив Републике Српске. Са самим почетком рата у БиХ, након Битке за Брчко 1992. сам град се налазио у рукама српских власти и представљао је тачку на успостављеном „српском коридору“ једном од стратешких циљева које је Скупштина Републике Српске поставила пред Војску Републике Српске(ВРС). Овај „српски коридор“ је повезивао источне делове Републике Српске са њеним западним областима -Крајином као и Републиком Српском Крајином (РСК). Цела област Посавине у Босни је била етнички доста хетерогена, стога је стратешки циљ непријатељских војски био пресецање овог коридора чиме би се прекинуло снабдевање, а самим тим и опстанак знатног дела РС и већинског дела РСК. Зато је током лета 1992. ХВО уз помоћ ХВ из суседне Републике Хрватске пресекла овај коридор на више места, али не и у Брчком. Стратешки најбитнијом операцијом Коридор 1992. током лета и јесени ВРС је успоставила контролу над овим коридором током целог рата. мини|Линија разграничење код Брчког након рата са приказом етничке структуре 1996.У време закључења примирја и отпочиња преговора у Дејтону 1995. коридор је био најужи управо у Брчком, где је његова ширина била око 5 км, укључујући сам град Брчко на реци Сави. Током мировних преговора у Дејтону једна од најбитнијих спорних тачака на којима је инсистирао Алија Изетбеговић, представник муслиманске (бошњачке) стране је да град Брчко мора припасти Федерацији БиХ, док је српска страна инсистирала на добијању територијалног проширења коридора код Брчког, с обзиром на ову стратешки важну тачку за опстанак западних делова Републике Српске. Како би приволео Изетбеговића да прихвати Дејтонски споразум и закључи мир у БиХ, Слободан Милошевић, предводник српске делегације прихватио је да се линија разграничења (енгл.Entity Boundary Line) у зони области Брчко договори накнадном арбитражом, како је прецизирано у Анексу 2, Дејтонског споразума. При том никакав специјални статус Брчког као посебне области није разматран, док је Дејтонски споразум је прецизирао будућу БиХ као заједницу 2 ентитета у јасном територијалном односу 49% (РС) 51% (ФБиХ), прецизирајући територије једног и другог ентитета, укључујући и линију тренутног војног разграничења у области Брчког.
Брчко је Дејтонским споразумом остало у саставу Републике Српске, с тим да је остављено да арбитража одреди прецизне линије разграничења.
Анекс 2 Дејтонског споразума Третира разграничење ентитета и јасно говори да граница између Федерације Босне и Херцеговине и Републике српске (Међуентитетска гранична линија) биће онаква каква је приказана на мапи у Додатку.
Члан 5 овог Анекса односи се на Арбитражу за Брчко: Стране се слажу са обавезујућом арбитражом спорног дела међуентитетске граничне линије у подручју Брчког, назначеног на мапи приложеној у Додатку. Најкасније шест месеци након ступања на снагу овог Споразума, Федерација ће именовати једног арбитра, а Република Српска ће именовати једног арбитра. Трећи арбитар ће бити изабран споразумом именованих Страна у року од тридесет дана након тога. Ако се не договоре, трећег арбитра ће именовати председник Међународног суда правде. Трећи арбитар ће служити као председавајући арбитражног трибунала. Осим ако се Стране не договоре другачије, поступак ће се водити у складу са правилима UNCITRAL-а. Арбитри ће примењивати релевантне правне и правичне принципе. Осим ако се другачије не договори, подручје наведено у ставу 1 изнад ће се наставити да се администрира као и до сада. Арбитри ће донети своју одлуку најкасније годину дана од ступања на снагу овог Споразума. Одлука ће бити коначна и обавезујућа, а Стране ће је спровести без одлагања.
На овим принципа је 1996. отпочела арбитража, која је до данас остала предмет правничких критика. Како наводи академик Витомир Поповић, декан Правног факултета у Бањалуци, који је био именовани члан Арбитражног трибунала испред Републике Српске „запело“ је одмах у старту, јер арбитри нису добили те мапе иако су оне саставни део Дејтонског споразума. Он напомиње да те мапе нису могле да се добију ни од америчке администрације ни од оних који су били директни потписници и учесници у креирању Дејтонског мировног споразума. Поповић објашњава да је тек неколико месеци касније америчка администрација арбитрима за Брчко ставила на располагање мапе на којима се није видео спорни део линије разграничења у области Брчког. То су биле уопштене мапе разграничења међу ентитетима које су само имале за циљ да се конституише арбитражно вијеће. Арбитри су требали да утврде спорни дио међуентитетске линије разграничења у области Брчког, али то је остало спорно све до краја, наводи проф. др. Поповић.
Арбитражни процес Арбитражни трибунал (пун назив енг: Arbitral tribunal for dispute over inter-entity Boundary in Brcko area) чинили су Витомир Поповић, арбитар испред Републике Српске, Ћазим Садиковић, арбитар испред Федерације БиХ и Робертс Б. Овен, председавајући арбитар именован испред Међународног суда правде.
Републику Српску су пред Трибуналом заступале две америчке адвокатске фирме и разне политичке личности из РС, укључујући министра Алексу Буху, док су Федерацију заступали правни заступници и политичка делегација предвођена Ејупом Ганићем.
Аргументи Федерације Су почивали на ставу, да су Срби извршили етничко чишћење у Брчком, те је Федерација БиХ образлагала, да уколико се дозволи Србима да задрже контролу над градом Брчко, стечену „звјерском снагом и страшним насиљем“, то би их наградило за њихово понашање вриједно пријекора, и ишло би против најфундаменталнијих људских вриједности.
Коначно, Федерација је захтевала од Трибунала да одвагне важност подручја Брчког за привредни развој Федерације, истичући, поред осталих фактора, да (1) Брчко представља једину везу Федерације са важним тржиштима и производима у Европи, и (2) Брчко има једини вишемодални (железнички, путни, пловни) саобраћајни центар са капацитетом да опслужује саобраћајне потребе индустријског и трговачког сектора Федерације.
На основу тога, Федерација је тврдила да би Трибунал требао померити међуентитеску линију разграничења северно према реци Сави тако да доведе Брчко град и велики део јужно од Брчко града у границе Федерације. У алтернативи, Федерација је изнела своју спремност да прихвати прелазно међународно присуство у подручју, признајући да међународно надгледање може бити једини начин да се грађани Федерације и Републике Српске увере да мултиетничка општина може постојати у миру и благостању.
Аргументи Републике Српске Према Републици Српској, Дејтонски споразум не само што је ратификовао контролу РС над подручјем Брчког и признао концепт континуитета територије, већ је такође признао право Републике Српске на суверенитет над 49% територије Босне и Херцеговине. Следи, по Републици Српској, да Трибунал мора да остави две половине територије Републике Српске повезане подручјем коридора и ако треба да се промени линија разграничења (IEBL-међуентитетска линија разграничења), може само да се помери на југ да би повећала територију Републике Српске. Република Српска даље тврди да је област Брчког критично потребна Републици Српској за премештање српских избеглица и расељених лица и за економско здравље Републике Српске.
Закључак и Одлука Трибунала 1997. Након правног разматрања аргументације за и против, вагајући шта би било правично, a полазећи од закључка да ниједна страна није 100% у праву или криву, Трибунал (а суштински само преседавајући арбитар) је закључио да је овлашћен да донесе решење које, по његовом мишљењу најбоље осликава и штити опште интересе страна и има највећу вероватноћу да унапреди дугорочно мировно решење.
Република Српска је оспорила ово широко схватање надлежности Трибунала и жестоко протестовала да све што би Трибунал могао да ради је да одреди крајњи положај ИЕБЛ (међуентитетске линије разграничења) у подручју Брчког, односно да је помери ка југу, како је РС схватила Анекс 2 Дејтонског споразума, или да је не помери, уколико би се арбитража завршила негативно по Српску.
Док је Федерација тумачила овлашћења Трибунала да може само да одлучује, да ли ће Брчко град припасти Федерацији, како су они тражили, или не. Дан пред истек рока за доношење одлуке Поповић и Садиковић, као арбитри Трибунала су одбили да потпишу одлуку, али је Трибунал закључио да то не спречава Арбитражни трибунал за међуентитеску линију раздвајања у области Брчког да донесе одлуку.
Те је 14.фебруара 1997. Трибунал утврдио: Прелазни међународни надзор над имплементацијом Дејтонског споразума у области Брчко. Којом се од Канцеларије Високог представника за БиХ (ОХР) очекује да што је пре могуће отвори канцеларију са особљем у Брчком под руководством заменика Високог представника, а који ће се називати Супервизор за Брчко са следећим функцијама: (а) надзор над имплементацијом Дејтонског споразума широм области Брчко у периоду од најмање годину дана, и (б) јачање локалних демократских институција у истом подручју. Узимајући у обзир деликатност овог питања, неопходно је да имплементација почне тек онда кад Супервизор за Брчко, у консултацији са Високим представником, управним одбором Савјета за имплементацију мира (PIC) и СФОР-ом утврди да су присутни кључни елементи за интегралну стратегију имплементације. Такође Трибунал је изразио очекивање да рад супервизора укључи следеће елементе:
Да доноси обавезујуће прописе и наредбе ради пружања подршке програму за имплементацију и за локалну демократизацију. Да размотри могућност оснивања Савјетодавног комитета у чији би састав улазили представници ОСЦЕ-а, УНХЦР-а, СФОР-а, Међународне банке за реконструкцију и развој (ИБРД), Међународног монетарног фонда (ИМФ), институције Босне и Херцеговине, локалних етничких група, као и других званичних и незваничних организација које, по мишљењу супервизора, могу давати савете и помоћ у имплементацији ове Одлуке. Да се помоћу уличних патрола и на други начин, обезбеди слобода кретања за сва возила и пешаке на свим важним путевима, мостовима и лучким објектима у дотичној области од (и укључујући) пута Доња Махала – Орашје (тзв. “Аризона пут”) на западу до источне границе предратне општине Брчко.