Похвала је облик друштвене интеракције који подразумева исказивање признања, охрабрења или дивљења. Изражава се вербално, али и говором тела (попут израза лица и гестова).
Вербална похвала подразумева позитивно вредновање особина или поступака друге особе, при чему онај ко упућује похвалу сматра да су стандарди на којима се та оцена заснива валидни.
Будући да представља вид друштвеног утицаја, похвала делује као награда и подстиче понашање путем условљавања. Њен утицај на појединца зависи од многих фактора, укључујући контекст, значење које похвала носи, као и карактеристике и тумачење особе која је прима. Иако похвала може имати сличне ефекте као и материјалне награде (било позитивне или негативне), она је обично мање упадљива и мање очекивана. Такође, похвала преноси више информација о компетентности и најчешће се упућује непосредно након пожељног понашања.
Похвала се разликује од простог признања или повратне информације (који су неутралнији облици препознавања), као и од охрабрења (које је експлицитно усмерено ка будућности).
Похвала се размењује на свим нивоима друштвене хијерархије, како унутар сопствене групе, тако и према припадницима других група. Она је важан елемент у регулисању друштвене хијерархије и одржавању кохезије групе, а утиче и на потенцијал за политичко деловање и друштвене промене. Када је упућује доминантна особа, похвала поприма облик признања и уверавања. Са друге стране, када подређени хвали доминантну особу, то поприма облик поштовања, дивљења, усхићења или деификације (уздизања међу божанства).
Похвала богова често је део религијских обреда и пракси (видети на пример молитву похвале). Самохвалисање се понекад сматра супротношћу скромности. , London, New York: Longman Group Ltd.
Као бихевиорално поткрепљење Концепт похвале као средства за појачавање понашања (бихевиорално поткрепљење) укорењен је у Скинеровом моделу оперантног условљавања (Б. Ф. Скинер). Из ове перспективе, похвала се посматра као средство позитивног поткрепљења: вероватноћа понављања одређеног понашања се повећава уколико након њега уследи похвала (условљена похвала).
Стотине студија показале су ефикасност похвале у подстицању позитивног понашања. Ово је посебно истраживано у контексту васпитања и образовања, где наставници и родитељи користе похвалу како би побољшали понашање и академски успех деце, али и у проучавању радног учинка запослених.
Такође, показано је да похвала може појачати позитивно понашање и код особа које нису директно похваљене (на пример, код школског друга похваљеног ученика) путем викаријског (заменског) поткрепљења.
Ефикасност похвале у промени понашања варира у зависности од њене форме, садржаја и начина на који је упућена. Да би похвала изазвала позитивну промену, она мора бити условљена понашањем (тј. мора уследити искључиво након што се циљано понашање изврши), мора прецизирати које се тачно понашање поткрепљује и мора бити изречена искрено и уверљиво.
Због свог ефекта као средства позитивног поткрепљења, похвала је укључена у протоколе бројних бихевиоралних и когнитивно-бихевиоралних интервенција. Стратешка употреба похвале призната је као пракса заснована на доказима у управљању одељењем, као и у програмима обуке родитеља, иако се у истраживањима често сврстава у ширу категорију позитивног поткрепљења заједно са стратешким усмеравањем пажње и материјалним наградама.
Ефекти изван промене понашања Док су се рана истраживања фокусирала углавном на промене у понашању, новије студије истичу важне импликације похвале и у другим доменима. Похвала може имати когнитивни утицај на појединца тако што скреће пажњу на њега или му преноси информације о вредностима и очекивањима особе која хвали.
Ефикасна похвала (она коју прималац доживљава као добродошлу или прихватљиву) може изазвати позитивне емоционалне ефекте, стварајући стања попут среће, радости и поноса. Такође, похвала шаље поруку да је појединац достигао или премашио одређени стандард, што код примаоца изазива осећај задовољства и побољшава слику о себи. Hасупрот томе, ако похвала делује неискрено или манипулативно, може изазвати негативне емоционалне реакције.
Постоје различита гледишта о утицају похвале на мотивацију. Једна група истраживача сматра да похвала може смањити интринзичну (унутрашњу) мотивацију јер повећава осећај спољашње контроле. Међутим, други тврде да похвала дефинише стандарде и очекивања, што може додатно мотивисати појединца да уложи напор како би те стандарде испунио.
Коначно, похвала игра важну улогу у међуљудским односима. Истраживања показују да постоји снажан социјални притисак да се на похвалу узврати. Сматра се да узајамна похвала повећава привлачност и јача међуљудске односе, што је механизам који се често користи у стратегијама улизивања (инграцијације).
Димензије похвале Личност и процес Током последњих неколико деценија, истраживачи праве разлику између похвале усмерене на опште способности и личне особине (нпр. „Ти тако лепо црташ") и похвале усмерене на сам процес рада или уложен труд (нпр. „Баш вредно радиш на том цртежу"). Ова дистинкција се понекад описује и као разлика између похвале способности и похвале труда, иако су то заправо поткатегорије шире поделе на похвалу личности и похвалу процеса.
Традиционално се веровало да похвала усмерена на личност (или особину) помаже детету да изгради уверење о сопственим капацитетима за успех, чиме се мотивише за учење. Међутим, новије социјално-когнитивне теорије сугеришу да овакав вид похвале може имати штетне последице по дечју перцепцију себе, мотивацију и учење. Наиме, када се деца хвале због личних особина уместо због конкретног учинка, она могу научити да своју глобалну вредност процењују кроз те похвале, што може поткопати њихову унутрашњу мотивацију.
У студији која је поредила ова два типа похвале, Каминс и Двек открили су да деца која примају похвале усмерене на личност, након неуспеха чешће испољавају реакције беспомоћности и самоокривљавања у поређењу са децом која су хваљена за процес рада. Хендерлонг и Лепер сугеришу да похвала личности може деловати слично као материјална награда — краткорочно производи жељени исход, али дугорочно може умањити унутрашњу мотивацију и истрајност. Са друге стране, Скипер и Даглас нашли су да, иако похвала личности предвиђа негативније реакције на први неуспех, након другог неуспеха све групе показују слично негативне одговоре, па су дугорочне последице и даље предмет истраживања.
Такође, врста похвале може подстаћи различите стилове атрибуције (тумачења узрока). Похвала личности може навести појединца да успех или неуспех приписује својим фиксним способностима, што пред препрекама води ка осећају беспомоћности. Насупрот томе, похвала процеса подстиче приписивање резултата уложеном труду или стратегији, што је адаптивнији приступ.
Милер и Двек су експериментално потврдили да је похвала интелигенције (личности) штетнија за мотивацију ученика петог разреда него похвала труда. Након неуспеха, ученици хваљени за интелигенцију показивали су мању истрајност, мање уживање и лошији учинак. Ови налази су у складу са теоријама о мотивацији за постигнућем, према којима се учинак побољшава када се неуспех припише недостатку труда, а погоршава када се припише недостатку способности.
Ипак, похвала процеса није увек супериорна. На пример, похвала труда може бити контрапродуктивна ако се даје за изузетно лаке задатке. Ово је посебно видљиво код старије деце која труд и способност виде као обрнуто повезане (ако мораш много да се трудиш, значи да ниси довољно способан), па претерано наглашавање труда може сугерисати да дете нема довољно капацитета.
Контрола и информисање Заговорници теорије когнитивне евалуације (Деси и Рајан) истичу два аспекта похвале која утичу на самоопредељење детета: информативни и контролишући. Информативни аспект подстиче осећај унутрашњег локуса контроле и тиме јача самоопредељење, док контролишући аспект подстиче спољашњи локус контроле, што води ка послушности или пркосу, али не и суштинској мотивацији. Ефекат похвале зависи од тога који је од ова два аспекта истакнутији.
Бројне студије подржавају тезу да информативна похвала боље утиче на самоопредељење. Мета-анализа коју су спровели Деси, Кестнер и Рајан (Deci, Koestner & Ryan) показала је да је похвала базирана на информацијама повезана са већом интринзичном мотивацијом, док је контролишућа похвала смањује. На пример, Питман и сарадници утврдили су да одрасли показују веће интересовање за задатак када добију информативну похвалу (нпр. „У поређењу са већином, теби иде стварно добро"), него када добију контролишућу (нпр. „Теби иде стварно добро, ако тако наставиш, моћи ћу да искористим твоје податке").
Ипак, разлика није увек једноставна. Тешко је предвидети нето ефекат у поређењу са ситуацијом без похвале, а често је и тешко разграничити у којој мери је нека похвала информативна, а у којој контролишућа.
Социјално поређење и овладавање вештином Социјално поређење је чест психолошки процес, нарочито у образовању. Фестингер је приметио да се људи пореде са другима како би проценили сопствене способности када немају објективна мерила. Постоји неслагање око тога да ли је похвала заснована на поређењу са другима (нпр. „Бољи си од већине") корисна за децу.
Неке студије су показале да таква похвала повећава мотивацију у односу на групе без похвале. Међутим, ова истраживања су критикована због методолошких недостатака (нпр. контролне групе су добијале имплицитно негативне поруке да су „само просечне"). Такође, већина студија није испитивала ефекте након каснијег неуспеха.
Главна критика похвале засноване на поређењу јесте то што учи децу да своју вредност мере у односу на друге, што их чини рањивим када их неко надмаши. Сматра се да оваква похвала може смањити унутрашњу мотивацију јер дете осећа спољашњу контролу. Насупрот томе, похвала усмерена на компетентност (овладавање вештином) сматра се бољом за дугорочну мотивацију.
Истраживања су показала и полне разлике. Код одраслих, жене су биле мотивисаније похвалом за овладавање вештином, док су мушкарци боље реаговали на социјално поређење. Код деце, похвала заснована на поређењу доводила је до пада мотивације након двосмислене повратне информације код свих испитаника, а код девојчица чак и након позитивне повратне информације.
Лепота и похвала Лепота се сматра вредном похвале "само ако је похвала усмерена на лепоту као такву, а не као личну заслугу онога ко је поседује".
Сер Кенет Довер () разјашњава везу између лепоте и похвале, анализирајући грчке термине за ове појмове:
Говорећи о грчком језику, Довер наводи да реч која се преводи као похвала, када се примени на особу, уједно значи и „леп", „сладак", „згодан", „атрактиван", а њен антоним је aischros, „ружан". Ови изрази се такође примењују на предмете, призоре, звуке и све о чему се може размишљати, попут институција, достигнућа или неуспеха, врлинских или порочних радњи; kalos изражава позитивну реакцију („дивљења вредан", „кредибилан", „частан"), a aischros негативну („срамотан", „одбојан", „презира вредан").
Довер наглашава разлику између естетског и моралног значења: „Мора се истаћи да Грци нису називали особу 'лепом' на основу њеног морала, интелигенције, способности или темперамента, већ искључиво на основу облика, боје, текстуре и покрета".
Фактори који утичу на деловање похвале Узраст Утицај похвале на учинак и мотивацију мења се са узрастом детета. Студије показују да похвала личности (за разлику од похвале процеса) негативно утиче на мотивацију старијих девојчица (4. и 5. разред), док код деце предшколског узраста та разлика није уочена — сви облици похвале су повећавали мотивацију у поређењу са неутралном ситуацијом.