Закон о облигационим односима () је најважнији формални извор облигационог права у Републици Србији. Овај закон на свеобухватан и систематичан начин уређује облигационе односе који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница.

Иако је првобитно донет као савезни пропис бивше Југославије, закон је надживео државу у којој је настао и данас се у Србији примењује као републички пропис. Има статус lex generalis, што значи да се његове одредбе примењују на сва питања која нису посебно уређена другим, специјалним законима.

Историјат и доношење

Правни партикуларизам и правна празнина У периоду између два светска рата (1918–1941), на простору Југославије владао је правни партикуларизам са шест различитих правних подручја. У Србији се примењивао Српски грађански законик (СГЗ) из 1844. године. Покушаји унификације кроз Предоснову грађанског законика (1934) нису успели.

Након Другог светског рата, Законом о неважности правних прописа (1946) укинути су сви затечени прописи, чиме је створена правна празнина. Судови су попуњавали ову празнину применом правних правила из предратних законика, под условом да нису била у супротности са новим уставним поретком. Ова ситуација је омогућила судовима да модернизацију права врше кроз судску праксу, ослобођени стега старих кодекса.

Рад на кодификацији и скица Темељ Закона о облигационим односима чини Скица за законик о облигацијама и уговорима коју је 1969. године објавио професор Михаило Константиновић. Иако скица никада није постала формални извор права, она је служила као идејно извориште, а њена систематика, терминологија и решења уграђени су у ЗОО.

На израду Скице, а касније и ЗОО, утицали су бројни узори:

Француски грађански законик (Code Civil); Немачки грађански законик (BGB); Швајцарски законик о облигацијама; Италијански грађански законик; Хашке конвенције о међународној продаји; Домаћа судска пракса и Опште узансе за промет робом из 1954. године.

Усвајање закона ЗОО је усвојен 30. марта 1978. године, а ступио је на снагу 1. октобра 1978. године. У односу на Константиновићеву Скицу, финални текст закона је претрпео измене услед уставних промена из 1974. године (подела надлежности између федерације и република) и усклађивања са тадашњом идеологијом самоуправног социјализма и Законом о удруженом раду. Такође, закон је прихватио одређена теоријска схватања, попут субјективне концепције неимовинске штете коју је заступао професор Обрен Станковић.

Структура и садржина Закон садржи 1009 чланова и подељен је на два главна дела:

Општи део - Уређује основе облигационих односа. Обухвата основна начела, настанак обавеза (уговор, штета, итд.), дејство и престанак обавеза, врсте обавеза и промену субјеката у облигационом односу. Посебни део - Регулише појединачне именоване уговоре као што су продаја, размена, зајам, закуп, дело, грађење, превоз, лиценца, остава, налог, осигурање, јемство и други.

Због уставне поделе надлежности у време доношења, ЗОО није регулисао све облигационе односе. Изван његовог домета остали су уговори попут поклона и послуге, који се и даље регулишу примањем правних правила предратних законика.

Закон је писан јасним и прецизним језиком, са тежњом да сваки став садржи само једну реченицу која изражава једну мисао, избегавајући упућујуће норме. Јединствено регулише облигационе односе и за физичка лица и за привреду (начело јединственог регулисања).

Основна начела ЗОО почива на неколико темељних начела која представљају филозофију закона и служе као водич за тумачење правних норми. Најважнија начела су:

Аутономија воље - Стране су слободне да своје односе уреде по својој вољи, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја. Начело савесности и поштења - Ово начело обавезује стране и приликом заснивања и приликом остваривања права и обавеза. Равноправност страна - Стране у облигационом односу су равноправне. Забрана злоупотребе права - Забрањено је вршење права противно циљу због кога је оно законом установљено. Начело једнаке вредности давања - У двостраним уговорима се полази од еквиваленције узајамних давања. Дужност испуњења обавеза - Стране су дужне да изврше своју обавезу (pacta sunt servanda).

Правни статус и измене Након распада СФРЈ, ЗОО је преузет у правне системе новонасталих држава (Србија, БиХ), док су друге државе (Словенија, Хрватска, Црна Гора, Македонија) донеле нове законе који су се ипак у великој мери ослањали на југословенски ЗОО.

У Србији, закон је претрпео следеће промене:

1993. година: Извршено је чишћење закона од идеолошких натруха социјализма (уклоњени су појмови попут друштвених средстава, самоуправних споразума и сл.). 2020. година: Једина измена након 2003. године, која се тиче форме пуномоћја за послове који захтевају облик јавнобележничког записа.

Од 2006. године, након иступања Црне Горе из државне заједнице, ЗОО важи као закон самосталне Републике Србије.

Однос према другим изворима права Закон о облигационим односима поставља специфичну хијерархију норми:

Принудне законске норме (Ius cogens) – имају највећу снагу. Уговорна погодба – аутономија воље странака. Диспозитивне законске норме – примењују се ако странке нису другачије уговориле. Правни обичаји – налазе се на зачељу.

Пре доношења ЗОО, Опште узансе за промет робом (1954) примењивале су се по аутоматизму ако нису искључене. ЗОО је укинуо ту претпоставку. Данас се узансе примењују само ако су странке изричито уговориле њихову примену. Међутим, закон налаже странкама да поступају у складу са „добрим пословним обичајима“.

Референце

Спољашње везе Закон о облигационим односима

Категорија:Закони у Србији Категорија:Облигационо право