Вагабонд (јап. バガボンド) је чувена јапанска манга коју потписује мајстор илустрације Такехико Иноуе. Реч је о фикционализованој биографији најпознатијег јапанског мачеваоца, Мусашија Мијамотоа, инспирисаној култним романом Мусаши писца Еиђија Јошикаве. Издаваштво куће „Коданша” почело је са објављивањем ове приче у часопису Morning још септембра 1998. године, а до лета 2014. прича је заокружена у 37 појединачних томова. Иако је кућа Viz Media успешно издала све томове на енглеском језику, аутор је од маја 2015. године серијал ставио на паузу која и даље траје.

Са преко 82 милиона продатих примерака, Вагабонд се с правом убраја међу најтиражније манге у историји. Квалитет овог дела потврђују и престижна признања: 24. Коданшина награда за мангу (2000. године), као и главна награда на шестом Културном фестивалу „Тезука Осаму” две године касније.

Кратак преглед радње Прича нас враћа у 1600. годину, непосредно након сурове и преломне битке код Секигахаре. Два седамнаестогодишњака која су се борила на пораженој страни, Такезо Шинмен и Матахачи Хониден, леже рањени усред покоља, покушавајући да избегну ловице на преживеле. Успевају да извуку живу главу и тада се заклињу да ће постати „непобедиви под небеским сводом” (Tenka Musō). Ипак, путеви им се убрзо разилазе: Такезо бира суров живот луталице, путујући светом и изазивајући најјаче борце, док Матахачи бира лакши пут, препуштајући се пороцима и женском друштву.

Када се Такезо врати у своје родно село Мијамото како би јавио Матахачијевој мајци, Осуги, да јој је син жив, наилази на нож. Сељани га презиру због његове насилне природе и дивљаштва, а породица Хониден га криви што је њихов наследник нестао. Осуги га оптужује за злочин и организује потеру. Из ове смртоносне замке избавља га будистички свештеник Такуан Сохо, који га кроз сурову лекцију тера да преиспита своју сврху. Такуан му даје нову шансу и ново име које ће ући у легенду: Мусаши Мијамото.

Четири године касније, Мусаши стиже у Кјото где изазива чувену школу мачевања Јошиока. Судбина жели да се баш ту нађе и Матахачи, који посматра борбу не препознајући свог старог пријатеља. Након хаотичног сукоба и пожара, Мусаши наставља свој пут праћен дечаком по имену Јотаро. Ређају се легендарни окршаји — од борбе против мајстора са копљима из храма Хозоин, преко сусрета са старешином Секишусаијем Јагјуом, па све до крвавог дуела са Баикеном Шишидом.

У једном тренутку, прича се враћа 17 година уназад и упознаје нас са Кођироом Сасакијем. Иако глувонем, Кођиро одраста у генијалног борца под окриљем Јисаија Канемакија. Његов пут је другачији, али подједнако суров. Након што се њихове судбине накратко укрсте на пољу Секигахаре, прича се враћа у садашњост. Мусаши и Кођиро се поново срећу у готово надреалној сцени са снежним фигурама, што наговештава њихов будући судбински сукоб.

Кулминација Мусашијевог пута долази када потпуно сам изађе на црту седморици десетина ратника школе Јошиока. Иако излази као победник, из ове кланице излази трајно обележен тешком раном. Након смрти Матахачијеве мајке, причу наставља сам Матахачи, док Мусаши, уморан од мача, проналази мир подижући сироче по имену Иори и помажући сељацима да укроте посну земљу.

Процес стварања Након што је завршио своју чувену кошаркашку сагу Slam Dunk, Такехико Иноуе је осетио потребу да нацрта нешто далеко реалније. Занимљиво је да он није видео превелику разлику између кошаркаша и самураја – како сам каже, и једни и други једноставно мрзе да губе. Гледајући уназад, Иноуе је сматрао да је прелазак на озбиљније теме био његова обавеза, верујући да аутор стрипа увек мора да поставља себи нове изазове. За њега је Вагабонд био својеврсни експеримент у комплексном приповедању.

Идеја за мангу родила се док је читао роман Мусаши – запитао се какав је тај човек заиста био. Желео је да се одмакне од спорта и посвети темељним појмовима попут „живота, смрти и људске природе”. Уместо да прикаже већ толико пута описаног Мусашија као просвећеног мудраца у позним годинама, Иноуе се фокусирао на мање познату фазу: на младића који је из дивљачког, готово животињског стања, полако кренуо ка том просвећењу.

Године 2009. Иноуе је открио да недељне рокове успева да испоштује само зато што је фокусиран искључиво на ликове, док његових пет асистената црта позадине. Притом, он свесно избегава типичне ефекте за приказ брзине (speed lines), ослањајући се на сопствено познавање људске анатомије како би покрет приказао кроз положај тела.

С обзиром на то да се о правом Мусашију не зна много, Иноуе је желео да понуди сопствену визију која је модернијих схватања у односу на ранија дела. Цртање Вагабонда за њега је био огроман изазов, потпуно другачији од рада на мангама Slam Dunk или Real. Аутор је нагласио да живот главног јунака чине и ствари ван борбе – када би Мусаши само ишао из окршаја у окршај, одавно би био мртав. Иноуе је уместо класичне приче желео да прикаже Мусашијев живот као својеврсну поезију.

Насупрот популарном веровању, његов Мусаши не прати слепо кодекс бушида, већ иде сопственим, врло реалистичним путем развоја. Иноуе га чак и не сматра самурајем, већ ронином (ратником без господара). Такође, извршио је промене и у карактеризацији споредних ликова у односу на оригинални роман. Признао је да му је посебно тешко пало цртање сцена у којима су ликови рањени, а нарочито борба против 70 чланова школе Јошиока. Та сцена, која у роману не изгледа тако, била је његова идеја јер је сматрао да је Мусашију потребан далеко већи изазов.

Судбина серијала је већ дуго неизвесна. Још 2009. Иноуе је наговестио да је крај близу, а 2010. је чак потврдио да ће манга бити готова до краја те године. Међутим, због здравствених проблема и губитка креативног заноса, завршетак је стално одлаган. Након једне паузе од 18 месеци, серијал се вратио 2012. године, али је 2015. поново заустављен. Од 21. маја 2015. године, након 327. поглавља под називом „Човек по имену Тадаоки”, Вагабонд се налази на неодређеној паузи, док фанови широм света и даље чекају Иноуеов повратак „ентузијазма”.

Објављивање и пут до читалаца Манга Вагабонд, коју потписује Такехико Иноуе, вуче корене из чувеног романа Мусаши Еиђија Јошикаве из 1935. године. Све је почело 3. септембра 1998. године у часопису Morning, под окриљем издавачке куће „Коданша”. Први појединачни том изашао је у пролеће 1999. године, а до лета 2014. објављено је укупно 37 томова.

Што се тиче западног тржишта, Viz Media је крајем 2001. године почела да издаје ману у формату америчког стрипа, да би убрзо прешли на стандардне графичке новеле. Посебну вредност њиховим издањима даје то што су задржали оригиналне колор-странице из часописа. Осим појединачних томова, 2008. године покренута су и „VizBig” издања која обједињују три тома у једну књигу. Најновија вест за колекционаре је најава „Дефинитивног издања” (Definitive Edition) у великом формату, чије је објављивање заказано за јануар 2025. године.

Поред саме манге, објављене су и две уметничке књиге (art books): Water, која садржи радове у боји, и Sumi, посвећена црно-белим илустрацијама и првим скицама.

Признања и одјек у јавности Са преко 82 милиона примерака у тиражу широм света, Вагабонд се сматра глобалним феноменом. Већ 2000. године, серијал је награђен главном наградом на Јапанском фестивалу медијских уметности. У образложењу је истакнуто како је Иноуе храбро изазвао национално књижевно благо Јошикаве, успевши да створи „новог Мусашија” – човека који се из „звери” претвара у луталицу тражећи свој мир.

Исте године стигла је и 24. Коданшина награда за мангу, а 2002. и престижна награда „Тезука Осаму”. Успех на америчком тржишту донео је Иноуеу и номинацију за награду „Ајзнер” (Eisner Award) 2003. године.

Реч критике Критичари су од самог почетка били фасцинирани Мусашијевом потрагом за снагом, иако су неки примећивали спорији темпо радње. Сајт MangaLife је похвалио како се кроз причу развија Мусашијев кодекс части и његово прихватање сопствених слабости. Рецензенти са портала ComicBookBin су били толико импресионирани реалистичним приказом насиља да су Вагабонд упоредили са култним стрипом Бетмен: Повратак Мрачног витеза. Посебно је похваљена Иноуеова способност да исприча причу са минимално дијалога, пуштајући цртеж да говори за себе.

Петер Фобијан са Crunchyroll-а повукао је занимљиву паралелу између Мусашија и Ханамичија Сакурагија (главног јунака манге Slam Dunk), називајући Мусашија „силом природе”. Japan Times је истакао врхунски изведен прелаз главног јунака из немилосрдног ратника у мудрог борца-монаха.

Чак су и стручњаци попут Вилијама Скота Вилсона, аутора Мусашијеве биографије, приметили да је манга мрачнија и зрелија од оригиналног романа. Los Angeles Times је дело назвао „самурајским ремек-делом”, хвалећи филозофски аспект снаге и непобедивости. Чак је и аутор манге One Piece, Еичиро Ода, изразио дивљење према дубини тема које Иноуе обрађује.

Референце

Категорија:Манга