Воденице у селу Поповић су имале важну улогу у свакодневном и културном животу становника од насељавања села , па све до половине 20.века.

Воденице у селу Поповић из друге половине 19. и прве половине 20.века Раније, а нарочито пре Првог светског рата, па и доцније, све до појаве праних млинова, мештани су млели житарице у воденицама поточарама.

Шест воденица у селу Поповић На Смрданском потоку, који извире у Смрану из такозваног Цојиног бунарчета, било је шест воденица поточара: једна у Смрдану, чији је власник био Жира Глишић; друга такође у Смрдану, чији је власник био Љубомир Глишић; трећа у Потоку, власника Благоја Живковића; четврта такође у Потоку, власника Живојина Глишића, сада на имању Недељка Живановића; пета у Потоку, а њен власник је Тома Павловић (она још постоји, али је неисправна за употребу); шеста воденица у Равану, чији је власник била Јелена Глишић. На реци Рачи налазила се воденица Николе Глишића.

Градња и организација воденице Воденице су грађене од брвана или другог слабог материјала. Имале су обично два одељка - једно за мељаву, а у другом се седело, па и ноћивало. Обично су имале један кош у који је сипана житарица за млевење. Зрневље из коша падало је између горњег и доњег камена. Окретањем горњег камена вршила се мељава. Да зрно пада помаже направа звана чекетало, Доњи камен се није окретао, па отуда она народна: „Вредан као доњи воденички камен". Вода потока је била једина снага која је покретала точак - вретено што је окретало горњи камен. Вода је на жито падала кроз букву (из ископаног јаза). Јаз је затваран у време када воденица не ради, да вода не би отицала, заправо да се у јазу што више накупи. Када није било воде, житељи су млели у воденицама на реци Рача или на Морави.

Значај воденица усвакодневном и културном животу Највише се млео кукуруз, пшеница је доношена у мањим завесцима. У току Другог светског рата млело се ноћу, кришом од окупатора. Воденице су служиле и за састајање људи. Обично су се препричавала збивања у селу, околини или причале народне приче, а у току рата говорило се о окупатору. Поред своје примарне улоге, воденице су биле и саставни део друштвеног живота, јер су се у њима мештани , углавном мушкарци често окупљали и разговарали о актуелним дешавањима у селу и околини, о интересантним догађајима и личностима из села. Све те приче детаљно је забележио у својој монографији Миленко Радовић „Поповић село код Раче Крагујевачке", објављене 1998.године .

Референце

Категорија:Грађевине у Рачи Категорија:Воденице у Србији