мини|Дрво живота Елија Контента у Јеврејском историјском музеју. Дрво живота, или Ец ха-Хајим () на хебрејском, мистични је симбол који се користи у Кабали езотеричног јудаизма да опише пут ка Хашему и начин на који је он створио свет (ни из чега).

(латински: „стварање ни из чега”) или нихилогонија је доктрина да материја није вечна, већ да је морала бити створена неким божанским стваралачким чином. То је теистички одговор на питање како је универзум настао. Супротна је појму creatio ex materia („стварање из материје”) и фундационализму (стварање из материје које произилази из логичке асеичности, познато и као Resultante ex Aseitate Logica, иако је савремени фундационализам космолошки са побољшањима гледишта из 17. века која су понекад уоквирена појмовима изреке ex nihilo nihil fit или „ништа не долази ни из чега”, што значи да су све ствари настале ex materia — то јест, од већ постојећих ствари).

Creatio ex materia

Creatio ex materia се односи на идеју да је материја одувек постојала и да је савремени космос преобликовање већ постојеће, примордијалне материје; понекад се артикулише филозофском изреком да ништа не може настати ни из чега.

У космологији древног Блиског истока, универзум је формиран ex materia од вечне безобличне материје, наиме тамног и мирног примордијалног океана хаоса. У сумерском миту, овај космички океан је персонификован као богиња Наму „која је родила небо и земљу” и постојала је одувек; у вавилонском епу о стварању Енума Елиш, прапостојећи хаос чине слатководни Апсу и слани Тијамат, а од Тијамат је бог Мардук створио Небо и Земљу; у египатским митовима о стварању, прапостојећи водени хаос персонификован као бог Нун, повезан са тамом, родио је исконско брдо (или у неким верзијама, исконски лотосов цвет, или у другима, небеску краву); а у грчким традицијама, крајње порекло универзума, у зависности од извора, понекад је Океан (река која окружује Земљу), Ноћ или вода.

Слично томе, библијски извештај о стварању почиње хебрејском фразом , која се може тумачити на најмање три начина: Као изјава да је космос имао апсолутни почетак (У почетку створи Бог небо и земљу). Као изјава која описује стање света када је Бог почео да ствара (Када је, у почетку, Бог створио небо и земљу, земља беше пуста и без обличја). Као позадинска информација (Када је, у почетку, Бог створио небо и земљу, земља будући пуста и без обличја, рече Бог: Нека буде светлост!).

Иако је опција 1 била историјски и преовлађујући став, од средњег века се сугерише да то не може бити преферирани превод на основу стриктно лингвистичких и егзегетских основа. Док наша савремена друштва виде порекло материје као питање од кључне важности, то можда није био случај за древне културе. Неки научници тврде да када су аутор(и) Постања писали извештај о стварању, били су више забринути за то како Бог доводи космос у функцију додељивањем улога и функција.

Creatio ex nihilo у религији Creatio ex nihilo је доктрина да је сву материју створио Бог ни из чега у иницијалном чину којим је космос настао. Оснивач неоплатонизма из трећег века, Плотин, тврдио је да је космос уместо тога еманација Бога. Еманационизам су одбацили јеврејски филозофи, као и црквени оци и муслимански филозофи који су уследили.

Афричке традиционалне религије Афричке традиционалне религије теже да фаворизују creatio ex materia у односу на creatio ex nihilo, а она је одсутна у Акан, Ачоли и Јоруба религијама. Гански филозоф Кваси Виреду тврдио је да неке религије, попут оних код народа Шона, Нуер и Бањарванда, „потврђују појам creatio ex nihilo”.

Стари Блиски исток Иако се космологија древног Блиског истока чита као призивање процеса creatio ex materia, повремено су изношени предлози да се creatio ex nihilo може пронаћи барем у неким текстовима, укључујући египатску Мемфиску теологију и хебрејски библијски извештај о стварању. Хилбер је одбацио ова тумачења, сматрајући оба конзистентним са creatio ex materia и уместо тога сугеришући да неки одломци у Књизи пророка Исаије, Причама Соломоновим и Псалмима указују на облик creatio ex nihilo. Космогонијске доксологије у Књизи пророка Амоса такође представљају поглед на стварање ex nihilo.

Духовност Баконго народа У религији Баконго, народ Баконго верује да је „свет у почетку био празан; био је mbûngi, празна ствар, шупљина, без видљивог живота”. Mbûngi (такође назван mwasi и mpampa) симболизован је као круг празнине. Бог творац Нзамби, заједно са својим женским парњаком званим Нзамбици, верује се да је створио искру ватре, звану калунга, и позвао је унутар mbûngi. Калунга је растао и постао велика сила енергије унутар mbûngi, стварајући масу фузије. Када је маса постала превише врућа, загрејана сила је проузроковала да се маса распадне и избаци пројектиле ван mbûngi. Ти пројектили су постали појединачне масе које су се распршиле, а када су се ватре охладиле, формирале су се планете и настао је живот. Баконго верују да је то био процес који је Нзамби користио да створи универзум, са сунцем, звездама, планетама итд. Баконго су овај процес називали luku lwalamba Nzambi, или „Бог је створио и скувао тесто”. Због тога се калунга види као порекло живота, или moyo wawo mu nza, и Баконго верују да живот захтева сталну промену и вечно кретање. Тако се Нзамби такође назива Калунга, бог промене. Проучаване су сличности између веровања Баконго о калунги и теорије Великог праска. За разлику од многих других традиционалних афричких духовности, веровања о стварању код Баконго народа су компатибилна са creatio ex nihilio.

Хришћанство

Никејске хришћанске теологије држе се стварања ex nihilo. Доктрина је брањена у хришћанским круговима од раног доба религије, добијајући своју прву експлицитну артикулацију код Теофила Антиохијског у делу To Autolycus. У поглављу под насловом „Апсурдна мишљења филозофа о Богу”, он пише:

Теофилова изјава је готово идентична посланици Римљанима 4:17:

Дакле, постоје докази да се о стварању ex nihilo расправљало у барем неким хришћанским теолошким круговима до 3. века. У касној антици, Јован Филопон био је њен најистакнутији бранилац.

Неки теолози су предложили алтернативе за creatio ex nihilo, попут идеје да Бог ствара универзум из самог Себе (ex ipse), што сугерише да је универзум сличан Богу. Други се залажу за стварање из већ постојеће материје (ex materia), имплицирајући да се свет не ослања на Бога за постојање. Појам creatio ex nihilo лежи у основи неких савремених аргумената за постојање Бога међу хришћанским и другим теистичким филозофима, посебно како је артикулисано у космолошком аргументу, као и у његовој специфичнијој манифестацији у Калам космолошком аргументу.

Августин Хипонски је потврдио алегоријско тумачење шестодневног извештаја о стварању у књизи Постања.Према De Genesi ad litteram, на пример, која се приписује Августину Хипонском, причу о стварању за шест дана треба схватити у алегоријском смислу. Бог није створио универзум за шест дана, већ у једном вечном тренутку изван времена, усађујући у ентитете разлоге њихове узрочности (зване rationes seminales) који су касније управљали њиховим развојем према божанском закону. Стварање треба тумачити у светлу према којој Бог ствара ствари са „редом, тежином и мером” (уп. Августин, De Genesi ad litteram 4,21,3. Он тврди да је број 7 значајан и служи као симбол савршенства Божијег стваралачког дела. Он сугерише да се прва три дана стварања не могу сматрати савршеним јер је Сунце створено четвртог дана. Поред тога, напомиње да се ноћ шестог дана не помиње у библијском извештају. Августин даље тврди да је појам да се Бог одмара седмог дана упитан, јер је Бог окарактерисан као онај који поседује све облике богатства и вечно је непроменљив; дакле, промена стања између шестог и седмог дана сматра се нелогичном. Он наглашава концепт божанске непроменљивости и тврди да се ништа не може додати божанској суштини ни у једном тренутку — у односу на јединство Тројединог Бога које се обожава у Никејском хришћанству — док препознаје различите особе унутар Тројства. Цитат: „И за јеврејску и за хришћанску егзегезу, седам дана стварања нису стварни дани, како учи Августин - и, према њему, Галилеј -, чак и ако неки модерни изгледа игноришу основна правила већ позната древној егзегези. ’Да ли је Бог могао да се одмара један дан?’ - тврди Августин. ’Не, то је очигледно немогуће и из тог разлога ти дани морају бити схваћени у не-буквалном смислу’.”

Према Амброзију Миланском, Божији одмор следи након стварања човечанства јер Бог почива у људском бићу, што омогућава успостављање односа љубави. У том контексту, Божији одмор се схвата као остварење љубави према његовим створењима, што је даље повезано са концептом искупљења у хришћанској теологији. Амброзије разликује везу између „одмора Божијег” и „одмора” Исуса на крсту.Hexameron, IX, 10. Цитат: „Господ је почивао у човековој најдубљој бити, почивао у његовом уму и мисли: јер је створио човека обдареног разумом, способног да га опонаша. [...] Читам да је створио човека и да је у том тренутку почивао, имавши биће коме ће опростити грехе. Или можда већ тада беше проречена тајна Господње будуће муке, којом је откривено да ће Христос почивати у човеку, он који је предодредио себи одмор у људском телу за човеково Искупљење.”

Црква Исуса Христа светаца последњих дана

Припадници Цркве Исуса Христа светаца последњих дана не верују, као Никејски хришћани, да је Бог створио универзум ex nihilo. Уместо тога, за Свеце последњих дана, Божији чин стварања је суштински организација већ постојеће материје, или creatio ex materia.

Хиндуизам Чандогја упанишада 6:2:1 изјављује да је пре него што се свет манифестовао, постојало само „постојање” (биће), једно и без премца (sat eva ekam eva advitīyam). Свами Локешварананда је коментарисао овај одломак, рекавши: „нешто из ничега је апсурдна идеја”.

Ислам

Већина учењака ислама, попут јудаизма и хришћанства, држи веровање да је Бог непокретни покретач и творац; он није створио свет из већ постојеће материје.Хусам Мухи Елдин ал- Алоуси The Problem of Creation in Islamic Thought, Qur'an, Hadith, Commentaries, and KalamNational Printing and Publishing, Bagdad, 1968 p. 29 and 96 Међутим, неки учењаци, придржавајући се стриктног буквалног тумачења Курана, као што је Ибн Тајмија, чије је писање постало темељ вехабизма и сродних деноминација, сматрају да је Бог обликовао свет од примордијалне материје.Хусам Мухи Елдин ал- Алоуси The Problem of Creation in Islamic Thought, Qur'an, Hadith, Commentaries, and KalamNational Printing and Publishing, Bagdad, 1968 p. 53

Јудаизам Једна од најранијих забележених артикулација концепта creatio ex nihilo налази се у неканонском јеврејском тексту Друга књига о Макабејцима. У 2. Макабејцима 7:28, аутор пише: Неки су аргументовали против тумачења 2. Макабејаца на овај начин, а ниједна од књига о Макабејцима није укључена у јеврејски канон.

У првом веку нове ере, Филон Александријски, хеленизовани Јеврејин, изнео је основну идеју стварања ex nihilo, иако недоследно. Филон је одбацио грчки појам вечног универзума, тврдећи да је Бог створио само време. На другим местима, тврдило се да је постулирао прапостојећу материју поред Бога. Каснији научници, као што је Хари Острин Волфсон, тумачили су Филонову космологију другачије, тврдећи да је прапостојећа материја заиста створена.

Садија Гаон, рабин, гаон, филозоф и егзегет из касног 9. и 10. века, формално је увео стварање ex nihilo у јеврејско тумачење Танаха са Књигом веровања и мишљења, првом систематском теологијом рабинског јудаизма. Данас, религиозни јудаизам тврди стварање ex nihilo, иако неки јеврејски научници тврде да Постање 1:1 дозвољава прапостојање материје којој Бог даје облик.

Хасидизам и Кабала

Јеврејски филозофи 9. и 10. века усвојили су концепт „yesh me-Ayin” (нешто из ничега), супротстављајући се грчким филозофима и аристотеловском ставу да је свет створен од примордијалне материје и/или да је био вечан.

Стоицизам