мини|Насловна страна првог кварта (1593).

Венера и Адонис () наративна је поема Вилијама Шекспира објављена 1593. године. Сматра се да је ово вероватно Шекспирово прво објављено дело.

Поема говори о Венери, богињи љубави, њеној неузвраћеној љубави и покушају завођења Адониса, изузетно лепог младића који би радије ишао у лов. Поема је пасторална, а на моменте еротска, комична и трагична. Садржи расправе о природи љубави и запажања о природи.

Написана је у строфама од по шест стихова у јампском пентаметру са римом ABABCC. Иако је ова форма стиха била позната и пре Шекспирове употребе, данас је уобичајено позната као „строфа Венере и Адониса”, управо по овој поеми. Ову форму су користили и Едмунд Спенсер и Томас Лоџ. Поема се састоји од 199 строфа или 1.194 стиха.

Првобитно је објављена као кварто памфлет и штампана са великом пажњом. Вероватно је штампана користећи Шекспиров чистопис. Штампар је био Ричард Филд, који је, као и Шекспир, био из Стратфорда. Поема Венера и Адонис се појавила у штампи пре него што је било која Шекспирова драма објављена, али не и пре него што су неке од његових драма изведене на позорници. Има одређене заједничке особине са делима Сан летње ноћи, Ромео и Јулија и Ненаграђени љубавни труд. Написана је у време када су лондонска позоришта била привремено затворена због куге.

Поема почиње кратком посветом Хенрију Ризлију, 3. грофу од Саутемптона, у којој песник описује поему као „првог наследника свог изума”.

Поема је инспирисана и заснована на причама из Метаморфоза, наративној поеми римског песника Овидија (43. п. н. е. – 17/18. н. е.). Овидијева много краћа верзија приче налази се у десетој књизи његових Метаморфоза. Она се у великој мери разликује од Шекспирове верзије. Овидијева Венера иде у лов са Адонисом да би му угодила, али иначе није заинтересована за боравак на отвореном. Она носи „подврнуте” хаљине, брине о свом тену и посебно мрзи опасне дивље животиње. Шекспирова Венера помало личи на дивљу животињу: она наизглед иде нага и није заинтересована за лов, већ само за вођење љубави са Адонисом, нудећи му своје тело на графички експлицитан начин. На крају, она инсистира да се вепрово убиство Адониса догодило случајно, јер га је животиња, импресионирана лепотом младог ловца, пробола покушавајући да га пољуби. Чини се да Венерино понашање одражава Шекспирова сопствена осећања емпатије према животињама: његова поема посвећује многе строфе описима осећања пастува док јури сексуално привлачну кобилу и осећањима зеца док га прогоне хртови, што је у супротности са Венериним захтевом да он лови само безопасне животиње попут зечева. Друге приче у Овидијевом делу се, у мањој мери, сматрају изворима: приче о Салмакиди и Хермафродиту, Нарцису и Пигмалиону.

Објављена је око пет година пре постхумно објављене поеме Херо и Леандар Кристофера Марлоа, која је такође наративна љубавна поема заснована на причи из Овидија.

Поема Венера и Адонис је била изузетно популарна чим је објављена, и прештампана је петнаест пута пре 1640. године. Необично је што је преживело тако мало оригиналних примерака (кварта).

Синопсис мини|300п|Никола Пусен, Венера и Адонис (око 1626); Музеј Фабр, Монпеље, Француска. Адонис је младић познат по својој невероватној лепоти. Међутим, он уопште није заинтересован за љубав; жели само да иде у лов. Венера је богиња љубави. Када угледа Адониса, заљубљује се у њега и силази на земљу, где га среће како креће у лов. Она жели да он сиђе са коња и разговара са њом. Адонис не жели да разговара ни са једном женом, чак ни са богињом. Зато га она присиљава, а затим леже поред њега, гледа га и говори о љубави. Она жуди за пољупцем; он жели да оде и лови. Успева да побегне и одлази по свог коња.

У том тренутку, његов коњ се заљубљује у једну кобилу, која се у почетку опире, али убрзо две животиње одјуре заједно, што спречава Адониса да оде у лов. Венера му прилази и наставља да му говори о љубави. Он је слуша неко време, а затим се презриво окреће. То је боли и она пада у несвест. Уплашен да ју је можда убио, Адонис клечи поред ње, милује је и љуби. Венера се опоравља и тражи још један последњи пољубац. Он невољно попушта.

Венера жели да га поново види; Адонис јој каже да сутра не може јер иде да лови дивљег вепра. Венера има визију и упозорава га да ће га, ако то учини, вепар убити. Затим се баца на њега, обарајући га на земљу. Он се ослобађа и држи јој предавање на тему пожуде насупрот љубави. Затим одлази; она плаче.

Следећег јутра Венера лута шумом тражећи Адониса. У даљини чује псе и ловце. Размишљајући о својој визији да ће га вепар убити, уплашена је и жури да сустигне ловце. Наилази на повређене ловачке псе. Затим проналази Адониса, кога је убио дивљи вепар. Венера је скрхана. Будући да се овај губитак догодио богињи љубави, она одређује да ће љубав убудуће бити помешана са сумњом, страхом и тугом и да ће љубав бити „нестална, лажна и пуна преваре”. Адонисово тело постало је хладно и бледо. Његова крв даје боју биљкама свуда око њега. Из земље испод њега расте цвет. Беле је и љубичасте боје, попут крви на Адонисовом телу. Венера, ожалошћена, одлази да се повуче у Пафос, на Кипру, где су је обожавали.

Адаптације Године 1992, тадашњи британски песник лауреат, Тед Хјуз, објавио је књигу Shakespeare and the Goddess of Complete Being (Faber and Faber у Великој Британији, Farrar Straus у САД) засновану на „шаманском” тумачењу Венере и Адониса као „кључа” за Шекспирове трагичне драме. Године 1996. позоришна компанија Theatreworks из Даблина поставила је хваљену адаптацију уметничког директора Мајкла Кавена (сада Баркер-Кавен). Године 2004. Краљевско шекспировско позориште (RSC) поставило је Венеру и Адониса са марионетама (режија Грегори Доран). Током сезоне 2010/11, Бостонска метро опера поставила је Венеру и Адониса, камерну оперу у једном чину (трајања око 40 минута). Либрето је Шекспирова поема (уредила Гречен Снедекер, америчка хорнисткиња и ванредни професор музике на Универзитету Колгејт у Хамилтону, Њујорк). Музику је компоновао амерички композитор Закари Водсворт. Оригиналну поему чита неколико британских глумаца (међу којима су Дејвид Берк, Ив Бест и Бенџамин Соумс) на Наксосовом аудио-књижном издању. Аудио-књига такође укључује поему Отмица Лукреције. Ричард Бартон је снимио албум говорне речи ове поеме за Caedmon Records. Наслов насловне песме за атракције Уклети замак () у Дизниленду, Свету Волта Дизнија и Дизниленду у Токију, Grim Grinning Ghosts, преузет је из стиха у Венери и Адонису:

Позоришна адаптација, Венера и Адонис Вилијама Шекспира (), са оригиналном музиком и песмама Кристофера Рајнера, изведена је од стране позоришне групе Zombie Joe's Underground Theatre Group у Северном Холивуду, Калифорнија, 2006. године.Рецензија Стефани Лисајт у листу LA Weekly, 31. 8. 2006. Године 2020. Венера и Адонис Родрига Руиза постао је први циклус песама за који се зна да га је написао мексички композитор, као и једини познати циклус песама који је у потпуности постављен на Шекспирове текстове. Ово дело је снимљено за Signum Records и објављено на истоименом албуму 27. септембра 2024. године.

Види још 1593. у књижевности Овидијеве Метаморфозе Шекспирови сонети

Референце

Литература

Спољашње везе

Аудио-књига Венера и Адонис на сајту LibriVox

Категорија:Поезија Категорија:Дела Виљема Шекспира