Гордон сетер је шкотска раса великих паса, члан породице сетера којој припадају и познатији ирски сетер и енглески сетер. Расе сетери су класификоване као чланови Спортинг или Гундог групе, у зависности од националног кинолошког клуба или савета.

Првобитна намена расе била је лов на дивље птице. Њихов плен у Шкотској може бити јаребица или тетреб, фазан, јаребица, црна дивљач, шљука или шумска шљука: док прекоморски пси за лов на птице раде са препелицама, тетребовима врбама, тетребовима пешчара, бисеркама, франколинима и било којој другој птици која ће пасти у близини пса - то јест, покушаће да избегне потенцијалног предатора скривањем, а не бекством на први знак опасности. Управо је та комбинација птице која ће брзо пасти испред пса и остати ту оно што омогућава рад паса за лов на птице.

Опис

Изглед Гордон сетери, познати и као „црно-жућкасти“, имају црну длаку са карактеристичним ознакама богате кестењасте или махагони боје на шапама и потколеницама, вентилима, грлу и њушци; по једна тачка изнад сваког ока; и две тачке на грудима. Мала количина беле боје је дозвољена на грудима. Иако ретко, црвени Гордон сетери се повремено рађају од родитеља нормалне боје, што је резултат експресије рецесивног црвеног гена. Претежно жућкасти, црвени или жућкасти пси нису подобни за изложбе. Длака Гордона је равна или благо таласаста (али не коврџава), дуга и свиленкаста, са перјем на грудима, стомаку, ушима, ногама и репу. Према стандарду расе AKC, „држање је интелигентно, племенито и достојанствено“. Они су најтежи од раса сетера, а мужјаци достижу 69 цм у гребену и тежину до 36 кг.

Темперамент АКЦ описује темперамент Гордон сетера као „будног, заинтересованог и самоувереног. Неустрашив је и вољан, интелигентан и способан. Лојалан је и привржен, и довољно снажног духа да издржи терете тренинга“. Гордон сетер је изузетно одан својим власницима; напредује у пажљивом, топлом окружењу; и добри су породични пси. Штенци и одрасли пси могу бити прилично бучни и, иако су по природи стрпљиви, можда нису погодни за домаћинства са веома малом децом. Гордон сетер је осетљив и емпатичан, жељан учења и потребно му је чврста, али нежна обука. Рана социјализација и тренинг послушности су важни. Ова раса је једна од најспорије сазревајућих, не достиже врхунац до три године или више, и показаће карактеристике штенаца и у старијим годинама.

Гордони су узгајани за трчање и захтевају 60 до 80 минута енергичне вежбе дневно. Младе псе не треба претерано вежбати или почети са тренингом агилности док не напуне најмање 18 месеци, како би се избегли проблеми са зглобовима касније у животу. Због својих ловачких инстинкта, Гордон сетерима не би требало дозволити да слободно лутају без надзора, јер су склони да залутају у потенцијално опасну саобраћајну ситуацију док прате мирис.

Здравље Студија из 2024. године у Великој Британији открила је да је животни век ове расе 12,4 године, у поређењу са просеком од 12,7 година за чистокрвне и 12 година за мешанце.

Иако нису толико склони дисплазији кукова као многе веће расе, Гордон сетери могу патити од овог стања. Други здравствени проблеми могу укључивати хипотиреозу, торзију желуца (надимање) и очне болести као што су прогресивна атрофија мрежњаче (PRA) и катаракта. Очекивани животни век за расу је генерално око 10 до 15 година.

Почетком 2009. године, свим клубовима раса у Великој Британији издат је извештај у вези са случајевима касне PRA код Гордон сетера.

14. марта 2011. године, Фонд за здравље животиња (AHT) је учинио доступним ДНК тест.[ Мутација се назива rcd4 (за дегенерацију штапића и конуса 4) како би се разликовала од других, раније описаних облика дегенерације штапића и конуса. Рецесивна је, и 19 од 21 Гордон сетера у њиховој студији који су имали клиничке знаке PRA били су хомозиготни за ову мутацију, што указује да је она главни узрок PRA код расе. Чак 50% Гордон сетера могу бити носиоци.

Порекло Многи ловачки пси које је описао Стоунхенџ више се не могу наћи у Уједињеном Краљевству или су апсорбовани у неку од других раса. Руски сетер, велшки сетер, северноирски водени шпанијел, јужноирски водени шпанијел и енглески водени шпанијел, шпански поинтер и португалски поинтер су сви нестали у последњих сто педесет година, а слике неких раса које су још увек са нама показују значајне разлике у односу на расу какву је данас видимо.

Едвард Лаверик је написао у делу „Сетер“, објављеном 1872. године: „сетер је само побољшани шпанијел“; док је свештеник Пирс у делу „Пас“, објављеном исте године, рекао: „он је директан потомак шпанијела: „шпанијел за сетовање“ био је први сетер“. Од тада је ово општеприхваћен закључак је да је сетер првенствено изведен из старог ланд шпанијела, названог тако да би се разликовао од воденог шпанијела. Међутим, вероватно је да су спољна укрштања са гоничима или поинтерима утицала на његов развој. Вилијам Таплин у делу „Кабинет спортисте“ (1803–04) тврдио је да је „првобитно настао мешањем шпанског поинтерa и веће расе енглеског шпанијела“.

Савремени Гордон сетер је претежно црни пас са богатим смеђим ознакама на њушци, ногама и грудима. Мало већи и тежи од ирског или енглеског, он ипак потиче из истог генетског мешања, које несумњиво вуче порекло међу оним шпанијелима за хватање које смо раније срели. Кинолошки клуб је 1924. године применио име „Гордон сетер“ на расу. Пре тога су били познати као црно-смеђи сетери и налазили су се у многим одгајивачницама поред оних Александра Гордона, 4. војводе од Гордона (1743–1827). Заиста, као што ћемо видети, постоји много доказа да је већина сетера у Гордон Каслу за време војводе била тробојна, а не чисто црно-жућкаста.

Расу су у Сједињене Државе донели Џорџ Блант и Данијел Вебстер 1842. године, куповином два пса по имену Рејк и Рејчел из војводиних одгајивачница. Амерички кинолошки клуб је званично признао расу 1892. године.

Развој расе Међу многим променама које су се догодиле у спорту и сеоским пословима током 20. века биле су оне које су се тицале начина гађања и последичне улоге ловачког пса. Ове промене су убрзане након Другог светског рата, пре којег је било много „пасних мочвара“ на северу Енглеске, а посебно у Шкотској. Ходање уз дивљач је у великој мери замењено вожњом, а пољско стрељаштво вештином гађања. Функција ловачког пса је због тога била ограничена на проналажење мртвих или рањених птица и — у доба специјализације — то је значило да је лабрадор ретривер дошао у први план, док је број радних птичара и сетера опадао из године у годину.

Поред модернизације стила гађања и рада потребног од ловачких паса, ситуација је промењена новим развојем који се догодио и у пољопривреди, што је допринело значајном смањењу популације јаребица. Фактори укључују увођење модернизације као што је рано кошење силаже, употреба брзе механичке опреме, паљење или орање стрништа убрзо након жетве, уништавање живица и употреба хемијских спрејева за уништавање корова. Живице су пружале склониште и места за гнежђење; коров и друго биље су обезбеђивали храну и заклон; док су стрништа била примарни извор зимске хране; тако да су јаребице биле лишене неких важних ресурса, док је широка употреба хемикалија на земљишту имала директан штетан ефекат. Ове промене су значајно утицале на статус сетера и поентера. Иако се често користио као ловачки пас опште намене, гордон сетер је био пас широког спектра коришћен у Шкотској за проналажење црвеног тетреба и јаребице на шкотским или северноенглеским мочварама и јаребица на стрништима јужне Енглеске. До касних 1930-их, већина гордон сетера је држана због тога.

Референце

Категорија:Пси седме ФЦИ групе