РМС Титаник () потонуо је 15. априла 1912. године у северном Атлантском океану. Као највећи прекоокеански брод у служби у то време, Титаник је био на свом четвртом дану првог путовања из Саутхемптона (Енглеска) за Њујорк (САД), са процењених 2.224 људи на броду, када је ударио у ледени брег у 23:40 (бродско време) дана 14. априла. Потонуо је два сата и четрдесет минута касније, у 02:20 по бродском времену (05:18 GMT) 15. априла, што је резултирало смрћу до 1.635 људи, чинећи ово једном од најсмртоноснијих мирнодопских поморских несрећа у историји.
Титаник је примио шест упозорења о морском леду 14. априла, али је путовао брзином од приближно када су његови извиђачи угледали ледени брег. У немогућности да се довољно брзо окрене, брод је претрпео ударац који је искривио челичне плоче које су покривале његову десну страну и отворио мору шест од његових шеснаест водонепропусних комора. Титаник је био дизајниран да остане на површини са поплављене највише четири предње коморе, а посада је користила сигналне ракете и радио (бежичне) поруке да привуче помоћ док су путници смештани у чамце за спасавање.
У складу са тадашњом праксом, систем чамаца за спасавање на Титанику био је дизајниран да превози путнике до оближњих спасилачких бродова, а не да одједном прими све људе на броду; стога, како је брод брзо тонуо, а помоћ је била удаљена сатима, за многе путнике и посаду није било сигурног уточишта, јер је брод био опремљен са само двадесет чамаца за спасавање, укључујући четири склопива чамца. Лоша припрема и управљање евакуацијом довели су до тога да су многи чамци поринути пре него што су били потпуно пуни.
Титаник је потонуо са преко хиљаду путника и чланова посаде који су још увек били на броду. Готово сви они који су завршили у води умрли су у року од неколико минута услед ефеката хладног шока. је стигла око сат и по након потонућа и спасила свих 710 преживелих до 09:15 часова 15. априла. Катастрофа је шокирала свет и изазвала широк бес због недостатка чамаца за спасавање, лабавих прописа и неједнаког третмана путника треће класе током евакуације. Накнадне истраге препоручиле су опсежне промене поморских прописа, што је довело до успостављања Међународне конвенције о заштити људских живота на мору (SOLAS) 1914. године, која и данас регулише поморску безбедност.
Позадина мини|Титаник на пробном путовању 2. априла 1912. У време свог уласка у службу 2. априла 1912. године, Титаник је био други од три прекоокеанска брода класе Олимпик, и био је највећи брод на свету. Он и ранији имали су готово један и по пут већу бруто регистарску тонажу од Кјунардових бродова и , претходних рекордера, и били су скоро дужи. Титаник је могао да превезе 3.547 људи у брзини и удобности, и био је изграђен у размерама без преседана. Његове клипне парне машине биле су највеће икада изграђене, високе и са цилиндрима пречника , захтевајући сагоревање угља дневно.
Смештај за путнике, посебно део прве класе, описиван је као „без премца у обиму и величанствености”, што су показивале и цене које је смештај прве класе захтевао. Луксузни апартмани (најскупљи и најлуксузнији апартмани на броду) са приватном палубом за шетњу коштали су преко 4.350 долара (еквивалентно вредности од данас) за једносмерни прелазак Атлантика. Чак је и трећа класа, иако знатно мање луксузна од друге и прве класе, била необично удобна према тадашњим стандардима и снабдевена обилним количинама добре хране, пружајући својим путницима боље услове него што су многи од њих имали код куће.
мини|СС Сити оф Њујорк током замало избегнутог судара са Титаником 10. априла 1912. Прво путовање Титаника почело је недуго после поднева 10. априла 1912. када је напустио Саутхемптон на првој етапи свог путовања ка Њујорку. Несрећа је једва избегнута само неколико минута касније, када је Титаник прошао поред усидрених бродова компаније Американ лајн и Океаник компаније Вајт стар лајн; овај други је требало да му буде партнер на линији из Саутхемптона. Његов огроман депласман изазвао је да оба мања брода буду подигнута таласом воде, а затим спуштена у корито таласа. Привезни каблови брода Сити оф Њујорк нису могли да издрже изненадни притисак и пукли су, закренувши га крмом према Титанику. Оближњи тегљач, Вулкан, притекао је у помоћ узевши Сити оф Њујорк у тегаљ, а 62-годишњи капетан Титаника Едвард Смит, најстарији капетан Вајт стар лајна, наредио је да се машине ставе „пуном паром крма” (у назад). Два брода су избегла судар за раздаљину од око . Инцидент, као и накнадно заустављање ради искрцавања неколико закаснелих путника путем тегљача, одложили су полазак Титаника за највише три четвртине сата, док је плутајући Сити оф Њујорк стављен под контролу.
Неколико сати касније, Титаник је пристао у луку Шербур у северозападној Француској, након путовања од , где је укрцао путнике. Његова следећа лука била је Квинстаун (данас Коб) у Ирској, до које је стигао око поднева 11. априла. Напустио ју је поподне након што је укрцао још путника и залиха.
У тренутку када је Титаник кренуо на запад преко Атлантика, превозио је 892 члана посаде и 1.320 путника. Ово је било само око половине његовог пуног капацитета од 2.435 путника, јер је била ниска сезона, а бродски саобраћај из Уједињеног Краљевства био је поремећен штрајком рудара. Његови путници били су пресек друштва Едвардијанске ере, од милионера као што су Џон Џејкоб Астор IV и Бенџамин Гугенхајм, до сиромашних емиграната из земаља различитих као што су Јерменија, Ирска, Италија, Шведска, Сирија и Русија, који су тражили нови живот у Сједињеним Државама.
мини|Маршрута Титаника преко северног Атлантика од светионика Фастнет у јужној Ирској до светионика Амброуз у њујоршком заливу Капетан Смит имао је четири деценије искуства на мору и служио је као капетан на Олимпику, са којег је премештен да командује Титаником. Огромна већина посаде која је служила под њим нису били обучени морнари, већ инжењери, ложачи или мазачи, одговорни за одржавање машина; или стјуарди и особље кухиње, одговорни за путнике. Шест официра страже и 39 кормилара чинили су само око пет процената посаде, при чему је већина ангажована у Саутхемптону, те због тога нису имали времена да се упознају са бродом.
Пожар је избио у једном од Титаникових бункера за угаљ отприлике 10 дана пре поласка брода и наставио да гори неколико дана током путовања, али је угашен 13. априла. Време се значајно побољшало током дана, од оштрих ветрова и умереног мора ујутру до кристално чистог и мирног времена до вечери, како је путања брода водила испод арктичког поља високог притиска.
14. април 1912. Упозорења о леду мини|Ледени брег за који се сматра да га је ударио Титаник, фотографисан ујутру 15. априла 1912. од стране главног стјуарда брода . Пријављено је да је брег имао траг црвене боје са бродског трупа дуж водене линије на једној страни.|alt=Црно-бела фотографија великог леденог брега са три врха.
Дана 14. априла 1912, Титаникови радио-оператери примили су шест порука са других бродова које су упозоравале на плутајући лед, који су путници на Титанику почели да примећују током поподнева. Ледени услови у северном Атлантику били су најгори у односу на било који април у претходних 50 година (што је био разлог зашто извиђачи нису били свесни да ће упловити у линију плутајућег леда широку неколико и дугачку много миља). Ови услови приписани су благој зими која је проузроковала померање великог броја ледених брегова са западне обале Гренланда. Радио-оператери нису пренели све ове поруке; у то време, сви бежични оператери на прекоокеанским бродовима били су запослени у Марконијевој компанији за бежичну телеграфију, а не чланови посаде брода. Као таквима, њихова примарна одговорност била је слање порука за путнике, док су временски извештаји били секундарна брига.
Прво упозорење стигло је у 09:00 са брода који је известио о „бреговима, гроулерима и пољима леда”. Капетан Смит је потврдио пријем поруке. У 13:42, је пренео извештај са грчког брода Атенија да је „пролазио поред ледених брегова и великих количина ледених поља”. Смит је такође потврдио овај извештај и показао га председнику Вајт стар лајна, Брусу Исмеју, који је био на Титанику током његовог првог путовања. Смит је наредио постављање новог курса који би одвео брод даље на југ.
У 13:45, немачки брод , који је био на краткој удаљености јужно, известио је да је „прошао два велика ледена брега”. Ова порука никада није стигла до капетана Смита или других официра на мосту Титаника. Разлог је нејасан, али можда није стигла до брода јер се Марконијева бежична опрема покварила и морала је бити поправљена преко ноћи од стране двојице оператера.
је известио о „три велика брега” у 19:30, поруку коју је потврдио млађи бежични оператер Харолд Брајд који ју је однео на мост. У 21:40, пароброд је известио: „Видео сам много тешког пакованог леда и велики број ледених брегова. Такође ледена поља.” Нејасно је да ли је ова порука напустила Титаникову радио-собу јер Џек Филипс, радио-оператер у то време, није преживео. Потврдио је поруку, према речима бежичног официра Месабе Стенлија Адамса, али преживели официри нису могли да се сете да су је касније видели.
Последња порука примљена је у 22:30 од оператера Сирила Еванса са Калифорнијана, који је сигнализирао да је брод стао због ноћи и да је окружен леденим пољем. Филипс га је прекинуо и сигнализирао Евансу да престане са емитовањем, јер је јачи сигнал брода ометао слабији сигнал са Кејп Рејса, Њуфаундленд. Био је заузет слањем порука за путнике преко релејне станице на Кејп Рејсу; како је радио уређај био покварен претходног дана, постојао је заостатак порука које је Филипс покушавао да очисти, а Евансова порука није послата са званичном ознаком „MSM” или са координатама.
Иако је посада била свесна леда у близини, нису смањили брзину брода и наставили су да плове брзином од , само мање од његове максималне брзине. Висока брзина Титаника у водама где је пријављен лед касније је критикована као непромишљена, али је одражавала стандардну поморску праксу тог времена. Према петом официру Харолду Лоуу, обичај је био „да се иде напред и ослања на извиђаче у извиђачком гнезду и стражу на мосту да уоче лед на време како би се избегао удар”.
Северноатлантски бродови давали су предност поштовању времена изнад свих других разматрања, строго се држећи распореда који би гарантовао њихов долазак у оглашено време. Често су вожени брзинама блиским њиховој пуној брзини, третирајући упозорења о опасностима као савете, а не као позиве на акцију. Широко се веровало да лед представља мали ризик; блиски сусрети нису били неуобичајени, па чак ни директни судари нису били катастрофални. Године 1907, , немачки брод, ударио је у ледени брег и претрпео згњечење прамца, али је ипак успео да заврши своје путовање. Исте године, будући капетан Титаника, Едвард Смит, изјавио је у интервјуу да не може „замислити било какво стање које би изазвало потонуће брода. Модерна бродоградња је превазишла то.”
Титаник улази у Алеју ледених брегова Како се Титаник приближавао свом фаталном судару, већина путника је отишла на спавање, а команда над мостом прешла је са другог официра Чарлса Лајтолера на првог официра Вилијама Мердока. Извиђачи Фредерик Флит и Реџиналд Ли били су у извиђачком гнезду, изнад палубе. Температура ваздуха пала је близу тачке смрзавања, а океан је био потпуно миран. Пуковник Арчибалд Грејси IV, један од преживелих у несрећи, касније је написао да је „море било попут стакла, толико глатко да су се звезде јасно одражавале.” Сада је познато да је тако изузетно мирна вода знак оближњег пакованог леда.