Питање ауторства над Шекспировим делима је аргумент да је неко други, а не Вилијам Шекспир из Стратфорда на Ејвону, написао дела која му се приписују. Антистратфордовци — заједнички назив за присталице различитих теорија алтернативног ауторства — верују да је Шекспир из Стратфорда био параван који је штитио идентитет правог аутора или аутора, који из неког разлога — обично друштвеног положаја, државне безбедности или пола — нису желели или нису могли да прихвате јавно признање.: „'Антистратфордовци' је заједнички назив за веровање да је неко други, а не човек из Стратфорда, написао драме које му се обично приписују.”; . Иако је ова идеја привукла велико интересовање јавности,. сви осим неколицине проучавалаца Шекспира и историчара књижевности сматрају је маргиналном теоријом и углавном је признају само да би оповргли или омаловажили тврдње.; ; : „Питати ме о проблему ауторства... је као да тражите од палеонтолога да расправља о креационистичком приказу фосилног записа.”; : „Не знам ни за једног професора од 1.300 чланова Америчког шекспиролошког удружења који доводи у питање идентитет Шекспира... антагонизам према расправи о ауторству унутар професије је толико велики да би било тешко за декларисаног оксфордијанца да уопште буде запослен, а камоли да добије стално запослење...”; : „Никада нисам срео некога на академској позицији попут моје, у естаблишменту, ко је гајио и најмању сумњу у Шекспирово ауторство општег корпуса драма које му се приписују.”; : „Шекспиролози понекад заузимају став да чак и упуштање у оксфордијанску хипотезу значи давање значаја који она не заслужује.”; : „Треба напоменути да нема академског шекспиролога од било каквог угледа који се слаже са оксфордијанском теоријом.”; : „...већина великих шекспиролога налази се у стратфордовском табору...”

Шекспирово ауторство први пут је доведено у питање средином 19. века,; ; ; ; . када је бардолатрија (обожавање Шекспира) као највећег писца свих времена постала широко распрострањена.: До 1840. године, дивљење према Шекспиру широм Европе постало је такво да је Томас Карлајл „могао рећи без хиперболе” да је „Шекспир начелник свих досадашњих песника; највећи интелект који је, у нашем забележеном свету, оставио запис о себи путем књижевности.” Неки аспекти Шекспировог живота, посебно његово скромно порекло и релативна анонимност док је био жив, чинили су се неспојивим са његовом песничком узвишеношћу и репутацијом генија.. То је изазвало сумњу да Шекспир можда није написао дела која му се приписују.. Контроверза је од тада изнедрила обимну литературу,. а предложено је више од 80 кандидата за ауторство,. од којих су најпопуларнији сер Франсис Бејкон; Едвард де Вир, 17. гроф од Оксфорда; Кристофер Марлоу; и Вилијам Стенли, 6. гроф од Дарбија.; .

Присталице алтернативних кандидата тврде да је њихов кандидат вероватнији аутор и да је Вилијаму Шекспиру недостајало образовање, аристократски сензибилитет или блискост са краљевским двором, што је, како кажу, очигледно у делима.. Они проучаваоци Шекспира који су одговорили на такве тврдње сматрају да су биографска тумачења књижевности непоуздана у приписивању ауторства; : „Више пута је тврђено да се комбинација 'биографског уклапања' и криптографских аргумената може користити за успостављање случаја за готово сваког појединца... Сама чињеница да је њихова примена произвела толико ривалских кандидата показује њихову непоузданост.” ; ; . и да је скуп документарних доказа који се користе за подршку Шекспировом ауторству — насловне стране, сведочења других савремених песника и историчара, као и званични записи — исти као и онај који се користи за све друге ауторске атрибуције његовог доба.; ; : „Осим Првог фолија, документарни докази за Вилијама Шекспира су исти као и за друге писце тог периода...” За било ког другог кандидата не постоје такви директни докази,; . а Шекспирово ауторство није довођено у питање ни током његовог живота, ни вековима након његове смрти.: „Нико за време Шекспировог живота или у првих двеста година након његове смрти није изразио ни најмању сумњу у његово ауторство.”; .

Упркос научном консензусу,; . мали: „Ипак, скептици који доводе у питање Шекспирово ауторство су релативно малобројни и не говоре у име већине академских и књижевних професионалаца.” али веома видљив и разнолик скуп присталица, укључујући истакнуте јавне личности,. довео је у питање конвенционалну атрибуцију.; . Они се залажу за признавање питања ауторства као легитимног поља научног истраживања и за прихватање једног или другог од различитих кандидата за ауторство.; .

Преглед Аргументи које износе антистратфордовци деле неколико карактеристика.; ; ; . Они покушавају да дисквалификују Вилијама Шекспира као аутора и обично нуде аргументе у прилог заменском кандидату. Често постулирају неку врсту завере која је штитила прави идентитет аутора,. што, како кажу, објашњава зашто не постоје документарни докази за њиховог кандидата и зашто историјски записи подржавају Шекспирово ауторство.; : „Већину посматрача, међутим, више је импресионирала упорна имуност антистратфордоваца на документарне доказе”; ; ; ; .

Већина антистратфордоваца сугерише да Шекспиров канон показује широко образовање, познавање страних језика и географије, као и блискост са елизабетанским и јаковљевским двором и политиком; стога, нико осим високо образованог појединца или дворјанина није могао да га напише.; . Осим књижевних референци, критичких коментара и глумачких белешки, доступни подаци о Шекспировом животу састоје се од свакодневних личних детаља као што су записи о крштењу, браку и смрти, порески записи, тужбе за повраћај дугова и трансакције некретнинама. Поред тога, ниједан документ не потврђује да је стекао образовање или поседовао књиге.: „Ни трага од његове библиотеке није пронађено. Нема књига, нема рукописа, нема писама, нема дневника.” Нису сачувана лична писма или књижевни рукописи за које се са сигурношћу може рећи да их је написао Шекспир из Стратфорда. Скептицима ове празнине у записима сугеришу профил особе која се изразито разликује од драмског писца и песника.; ; ; . Неке истакнуте јавне личности, укључујући Волта Витмана, Марка Твена, Хелен Келер, Хенрија Џејмса, Сигмунда Фројда, Џона Пола Стивенса, принца Филипа и Чарлија Чаплина, сматрале су аргументе против Шекспировог ауторства убедљивим, а њихова подршка је важан елемент у многим антистратфордовским аргументима.

У сржи аргумента је природа прихватљивих доказа који се користе за приписивање дела њиховим ауторима.; ; . Антистратфордовци се ослањају на оно што је названо „реториком акумулације”,. или оно што они означавају као посредне доказе: сличности између ликова и догађаја приказаних у делима и биографије њиховог преферираног кандидата; књижевне паралеле са познатим делима њиховог кандидата; и књижевне и скривене алузије и криптографске кодове у делима савременика и у самим Шекспировим делима.; .

Насупрот томе, академски шекспиролози и историчари књижевности ослањају се углавном на директне документарне доказе — у облику приписивања на насловним странама и владиних записа као што су Регистар штампара и Рачуни Канцеларије за забаве (Accounts of the Revels Office) — као и на савремена сведочења песника, историчара и оних глумаца и драмских писаца који су радили са ним, те на модерне стилометријске студије. Празнине у записима објашњавају се ниском стопом преживљавања докумената из овог периода.. Научници кажу да се сви ови докази подударају и потврђују ауторство Вилијама Шекспира.; . Ови критеријуми су исти као и они који се користе за приписивање дела другим ауторима и прихваћени су као стандардна методологија за атрибуцију ауторства.; ; .

Случај против Шекспировог ауторства Мало се зна о Шекспировом приватном животу, а неки антистратфордовци то узимају као посредан доказ против његовог ауторства.. Даље, недостатак биографских података понекад се тумачи као показатељ организованог покушаја владиних званичника да избришу све трагове о Шекспиру, укључујући можда и његове школске записе, како би се прикрио идентитет правог аутора...

Шекспирово порекло мини|лево|alt=Двоспратна кућа са зидовима од плетера и лепа, дрвеним оквиром и стрмим кровом|Кућа Џона Шекспира у Стратфорду на Ејвону сматра се Шекспировом родном кућом. Шекспир је рођен, одрастао и сахрањен у Стратфорду на Ејвону, где је одржавао домаћинство током трајања своје каријере у Лондону. Као трговачки град са око 1.500 становника, удаљен око северозападно од Лондона, Стратфорд је био центар за клање, продају и дистрибуцију оваца, као и за штављење коже и трговину вуном. Антистратфордовци често приказују град као културну забит којој недостаје окружење неопходно за неговање генија и описују Шекспира као неуког и неписменог.; ; ; ; .

Шекспиров отац, Џон Шекспир, био је рукавичар и градски званичник. Оженио се Мери Арден, чланицом породице Арден из Ворикшира, породице локалног племства. Обоје су се потписивали знаком, и не постоје други примери њиховог рукописа.. Ово се често користи као показатељ да је Шекспир одрастао у неписменом домаћинству. Такође нема доказа да су Шекспирове две ћерке биле писмене, осим два потписа Сузане која изгледају као да су „нацртана”, а не написана увежбаном руком. Његова друга ћерка, Џудит, потписала је правни документ знаком.. Антистратфордовци сматрају ове знакове и рудиментарни стил потписа доказом неписмености и сматрају Шекспирове драме, које „приказују жене широм друштвеног спектра како састављају, читају или испоручују писма”, доказом да је аутор потицао из образованије средине.

Антистратфордовци сматрају Шекспирово порекло неспојивим са оним које се може приписати аутору Шекспировог канона, који показује блискост са дворском политиком и културом, страним земљама и аристократским спортовима као што су лов, соколарство, тенис и боћање.; . Неки сматрају да дела показују мало симпатија према скоројевићима као што су Џон Шекспир и његов син, те да аутор појединачне обичне људе приказује комично, као предмете подсмеха. Обични људи у групама наводно су приказани типично као опасне руље..

Образовање и писменост

Недостатак документарног доказа о Шекспировом образовању често је део антистратфордовских аргумената. Бесплатна Краљева нова школа у Стратфорду, основана 1553. године, налазила се око пола миље (0,8 километара) од Шекспировог дома из детињства.. Граматичке школе су варирале у квалитету током елизабетанског доба, и не постоје документи који детаљно описују шта се предавало у школи у Стратфорду. Међутим, наставни програми граматичких школа били су углавном слични, а основни латински текст био је стандардизован краљевским декретом. Школа би пружала интензивно образовање из латинске граматике, класика и реторике без икаквих трошкова.; ; ; . Директор школе, Томас Џенкинс, и наставници били су дипломци Оксфорда.; ; . Нису сачувани регистри ученика из тог периода, тако да не постоји документација о похађању Шекспира или било ког другог ученика, нити је било ко ко је предавао или похађао школу икада забележио да му је био учитељ или школски друг. Овај недостатак документације многи антистратфордовци узимају као доказ да је Шекспир имао мало или нимало образовања..

Антистратфордовци такође постављају питање како је Шекспир, без записа о образовању и културној позадини приказаној у делима која носе његово име, могао да стекне обиман речник који се налази у драмама и песмама. Процењује се да је речник аутора између 17.500 и 29.000 речи.. Нису сачувана писма нити потписани рукописи које је написао Шекспир. Изглед Шекспирових шест преживелих аутентификованих. потписа, које карактеришу као „неписмену жврљотину”, тумачи се као показатељ да је био неписмен или једва писмен.. Сви су написани секретарским писмом, стилом рукописа уобичајеним за то доба,. посебно у писању драма, а три од њих користе скраћенице за презиме.

Име као псеудоним

мини|лево|upright|alt=Корице књиге са Шекспировим именом написаним Shake цртица speare|Шекспирово име било је написано са цртицом на корицама кварто издања Сонета из 1609. године.