Ихор (; ) је у грчкој митологији етерична течност која чини крв богова и/или бесмртника. Етимологија старогрчке речи није поуздана, а сугерисано је да се ради о страној речи, могуће из прегрчког супстрата.
У класичном миту Ихор потиче из грчке митологије, где представља „етеричну течност” која је крв грчких богова, за коју се понекад каже да задржава својства хране и пића бесмртника, амброзије и нектара. Ихор је описан као токсичан за људе, убијајући их тренутно ако дођу у контакт с њим. Велики хероји и полубогови повремено су нападали богове и пуштали им ихор, али богови су то ретко чинили једни другима у Хомеровом миту.
Према Џ. С. Кирку, израз се користи у значењу „божански еквивалент крви” само два пута, у Хомеровим одломцима Илијаде. Богиња Атина даје Диомеду способност да разликује богове од смртника и даје му посебну дозволу да рани Афродиту.:
пρυμνὸν ὕπερ θέναρος· ῥέε δ᾽ ἄμβροτον αἷμα θεοῖο ἰχώρ, οἷός πέρ τε ῥέει μακάρεσσι θεοῖσιν· οὐ γὰρ σῖτον ἔδουσ᾽, οὐ πίνουσ᾽ αἴθοπα οἶνον, τοὔνεκ᾽ ἀναίμονές εἰσι καὶ ἀθάνατοι καλέονται·
Илијада vv. 339–342: (само djvu)
[Његово копље... погоди Афродиту у корен длана,]Каупер наводи: „Ранио је... њен унутрашњи део зглоба, брзо крај ружичастог длана” у претходним редовима. Крв је , али бесмртна : ихор чисти, Какав тече у блаженим становницима неба, Јер богови не једу људску храну, Нити вино, бескрвни и лишени смрти . Засновано на преводу В. Каупера, осавремењен правопис.
мини|400п|Сцена из Илијаде на Сартијевој tabula iliaca. Подстакнут Атином (крајње лево), Диомед креће у напад нагоре. Енеја који држи мач скоро пада, а Афродита (крајње десно) жури да помогне свом сину. Сцена у којој је Диомед са копљем на ивици да се суочи са Афродитом и рани је, приказана је на Сартијевој tabula iliaca (упореди сл. десно).
У другом одломку, који се убрзо након тога појављује у Илијади, где се ихор поново помиње, Афродита (Диона) само брише ихор (, v. 416) обема рукама и није јој ништа. Дакле, упркос агонији коју је носила, рана коју је нанео смртник показала се као лака.
На древном Криту, традиција је говорила о Талу, дивовском човеку од бронзе и ихора. Аполодор објашњава да је Тал имао једну вену која је ишла од врата до глежња, причвршћену бронзаним клиновима. Тал је кружио око острва чувајући га, тако да када су Аргонаути стигли (пошто су већ узели Златно руно), Тал је бацао стене на њихов брод. Чаробница Медеја га је победила или тако што га је дрогама довела до лудила, или лажним обећањем да ће му дати бесмртност, извукавши клин (вероватно доњи на глежњу) чиме је исцурио сав његов ихор. У запису Аполонија са Родоса, Тал је закачио глежањ на стену и драгоцени ихор је шикљао као истопљено олово.
Прометеј је био Титан који је створио људе, украо ватру од богова и дао је смртницима, због чега га је Зевс казнио за сву вечност. Прометеј је био прикован за стену због свог греха, а орао му је свакодневно јео јетру. Његова јетра би поново нарасла, само да би је орао поново појео, што се понављало у вечност. Прометеј је крварио ихор, супстанцу сличну крви због које би изникла магична биљка када би додирнула тло (упореди везу са предањем о мандрагори):
Она [магична биљка] први пут се појавила у биљци која је изникла из ихора сличног крви Прометеја у његовим мукама, коју је орао месождер испустио на обронцима Кавказа.
Као алузија Пошто је Александар Велики себе представљао као сина божјег, једном када је задобио повреду која је изазвала крварење, рвач Диоксип рекао је краљу: „То је 'ихор', какав тече венама блажених богова”, према Аристобулу из Касандрије. Плутарх у делу Упоредни животописи наводи да сам краљ каже: „Ово је, видите, крв, а не 'ихор', итд.”.
У медицини У патологији, „ихор” је застарели израз за воденасти исцедак из ране или чира, непријатног или смрадног мириса.
Грчки хришћански писац Климент Александријски намерно је повезао ихор у његовом медицинском смислу као смрдљиви воденасти исцедак из ране или чира са његовим митолошким значењем као крв богова, у полемици против паганских грчких богова. Као део својих доказа да су они само смртни, он наводи неколико случајева у којима су богови физички рањени, а затим тврди да:
ако има рана, има и крви. Јер ихор песника је одвратнији од крви; јер се труљење крви назива ихор.
Види још Христова крв Ектоплазма Петрихор
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Грчка митологија Категорија:Митологија