Летећи аутомобил

Летећи аутомобил или друмски ваздухоплов је врста возила које може да функционише и као друмско возило и као ваздухоплов. Израз „летећи аутомобил” обухвата и возила која се класификују као мотоцикли када се користе на јавним путевима. Понекад се овај термин користи и за ховеркар (лебдећи аутомобил) и/или ВТОЛ личне летелице. Од раног 20. века конструисани су многи прототипови који користе различите технологије лета. Већина је дизајнирана да полеће и слеће конвенционално користећи писту. Иако се број пројеката са вертикалним полетањем и слетањем (ВТОЛ) повећава, ниједан још увек није произведен у значајним количинама.

Њихову појаву често предвиђају футуролози, а промовисани су и многи концептуални дизајни. Њихов неуспех да постану практична стварност довео је до фразе „Где је мој летећи аутомобил?”, као парадигме за неуспех предвиђених технологија да се остваре. Летећи аутомобили су такође популарна тема у фантастици и научнофантастичним причама.

Историја

Почетак 20. века Немачки имигрант у САД, Густав Вајтхед, тврдио је 1901. године да је летео моторним ваздухопловом, описаним као возило способно да се самостално креће путевима до места експеримента летења.. "[Whitehead] purportedly took aloft a flying car of his own design".. 12. 1981. pp. 68-76. "Beech described the plane as self-powered on the ground, like an automobile".. Clarion, 2015. . Chapter 2. "Despite controversy, the chronicle of Gustave Whitehead's flying automobile..." Консензус међу историчарима је да Вајтхедов број 21 није постигао одржив лет са сопственим погоном.

Конструктор авиона Глен Кертис направио је свој Аутоплејн 1917. године. Имао је потисну елису за лет, са уклоњивим летним површинама укључујући крила триплана, канард предњу површину и двоструки реп. Био је способан да „скакуће”, али не и да лети.

Године 1935. Константинос Влахос је направио прототип „трифибијског” возила са кружним крилом, али се оно запалило након што је мотор експлодирао док га је демонстрирао у Вашингтону. Влахос је био тешко повређен и провео је неколико месеци у болници. Машина је најпознатија по филмским новостима које су забележиле инцидент.

AC-35 компаније Аутожиро оф Америка био је прототип друмског аутожира, којим је 26. марта 1936. летео пробни пилот Џејмс Г. Реј. Потисак напред првобитно су обезбеђивале две контра-ротирајуће елисе, касније замењене једном елисом. Дана 26. октобра 1936. године, летелица је конвертована у друмску конфигурацију. Реј га је одвезао до главног улаза у зграду Министарства трговине у Вашингтону, где га је прихватио Џон Х. Гајс, шеф одељења за аеронаутику. Иако је успешно тестиран, није ушао у производњу.

Први друмски ваздухоплов са фиксним крилима који је летео направио је Валдо Вотермен. Вотермен је био сарадник Глена Кертиса током пионирских дана амфибијских авиона на Норт Ајланду у заливу Сан Дијего 1910-их. Дана 21. фебруара 1937. Вотерменов Ароубајл је први пут полетео. Ароубајл је био развој Вотерменове летелице без репа, назване Вотсит (енгл. Whatsit).. 1934, rare photos in article Имао је распон крила од и дужину од . На земљи и у ваздуху покретао га је мотор произвођача Студебејкер. Могао је да лети брзином од и вози брзином од .

Године 1942. британска војска је направила Хафнер ротабаги, експериментални друмски аутожир развијен са намером да се теренска возила избацују из ваздуха. У развијеном облику, Ротабаги је постигао брзину лета од . Међутим, увођење једрилица које су могле да носе возила (као што су Вако хадријан и Ерспид хорса) довело је до отказивања пројекта.

Касни 20. век Иако је неколико дизајна (као што је Конверкар) летело, ниједан није доживео комерцијални успех, а они који су летели нису широко познати широј јавности. Најуспешнији пример, у смислу да је произведено неколико комада и да један још увек лети, јесте Тејлор аерокар из 1949. године.

Године 1946. Фултон FA-2 ерфибијан био је летећи аутомобил америчке производње који је дизајнирао Роберт Едисон Фултон Млађи. Био је то аутомобил са алуминијумском каросеријом, независним вешањем, точковима величине авионских и шестоцилиндричним мотором од 165 KS. Платнена крила су се лако причвршћивала за труп, претварајући аутомобил у авион. Изграђена су четири прототипа. Чарлс Линдберг га је летео 1950. године и, иако није био комерцијални успех (финансијски трошкови сертификације пловидбености приморали су га да преда контролу над компанијом, која га даље није развијала), сада се налази у Смитсонијану.

мини|Аерокар из 1949. са склопљеним крилима, у ЕАА Ервенчер музеју Аерокар, који је дизајнирао и направио Молт Тејлор, успешно је полетео у децембру 1949. године, а наредних година верзије су прошле кроз низ друмских и летачких тестова. Чак Бери је представио овај концепт у својој песми „You Can't Catch Me” из 1956. године, а у децембру 1956. Управа за цивилно ваздухопловство одобрила је дизајн за масовну производњу. Међутим, упркос великом публицитету и побољшаној верзији произведеној 1989. године, Тејлор није успео да покрене производњу летећег аутомобила. Укупно је направљено шест Аерокара. Сматра се једним од првих практичних летећих аутомобила.

Један значајан дизајн био је Мизар Хенрија Смолинског, направљен спајањем задњег дела авиона Цесна скајмастер са аутомобилом Форд пинто, али се распао током пробних летова, убивши Смолинског и пилота.

Пројекат Продигал (енгл. Project Prodigal) био је концепт британске војске касних 1950-их и раних 1960-их за „џип који скаче” како би се савладале препреке на бојном пољу. Учесници су били BAC,Project Cancelled: Disaster of Britain's Abandoned Aircraft Projects Hardcover – 1 Sept. 1986 by Derek Wood Болтон Пол, Bristol Siddeley, Фоланд, Handley PageHandley Page Aircraft since 1907 (Putnam Aeronautical Books) Hardcover – 1 Jan. 1987 by C.H. (Revised By Derek N James) Barnes (Author) , Saunders Roe,From Sea to Air Hardcover – 1989 by A.E. Tagg Short BrothersThe Pye Book of Science – Maurice Rickards 1963 Vickers-Armstrongs и Вестланд.

Молер је почео да развија ВТОЛ летелице касних 1960-их, али ниједно Молерово возило никада није постигло слободан лет изван ефекта тла. Молер скајкар М400 био је пројекат за личну ВТОЛ (вертикално полетање и слетање) летелицу коју покрећу четири пара тандем Ванкел ротационих мотора. Предложени модел „Аутоволантор” имао је потпуно електричну верзију коју су напајале Altairnano батерије. Компанија је неактивна од 2015. године.

Средином 1980-их, бивши инжењер Боинга Фред Баркер основао је Flight Innovations Inc. и започео развој „Скај комјутера” (енгл. Sky Commuter), мале ВТОЛ летелице засноване на каналним вентилаторима. Био је то компактан двосед дужине и направљен првенствено од композитних материјала. Године 2008. преостали прототип је продат за 86 хиљада фунти на Ибеју.

21. век десно|мини|Прототип Параџет скајкара виђен на Сајму спортског ваздухопловства (SPLASH), Бирмингем, Велика Британија, новембар 2008. мини|Прототип Терафуџија транзишна на Међународном сајму аутомобила у Њујорку у априлу 2012. мини|Супер скај сајкл мини|Маверик летећи баги мини|PD-1 Roadable Glastar

У САД је 2009. године DARPA (Агенција за напредне истраживачке пројекте одбране) покренула програм Трансформер вредан 65 милиона долара за развој друмског ваздухоплова за четири особе до 2015. године., AW&ST On Technology, Aviation Week online website, 16. 4. 2010. Retrieved 10. 5. 2013. Возило је требало да има ВТОЛ способност и домет од . Уговоре су добили AAI Corporation и Локид Мартин. Програм је отказан 2013. године.

Параџет скајкар користи парамотор за погон и парафојл за узгон. Главно тело се састоји од модификованог багија. Има максималну брзину од и максимални домет од у лету. На земљи има максималну брзину од и максимални домет од . Параџет је летео и возио свој прототип од Лондона до Тимбуктуа у јануару 2009.

Маверик летећи баги дизајнирао је Центар за технологију и образовање домородачких народа Флориде као теренско возило које може да развије напредни падобран и затим путује ваздухом преко непроходног терена када путеви више нису употребљиви. Возило „Маверик” тешко покреће мотор од који такође може покретати петокраку потисну елису. Првобитно је замишљен како би помогао хришћанским мисионарима у удаљеним заједницама амазонске прашуме, али ће се такође продавати за визуелну инспекцију цевовода и друге сличне активности у пустим подручјима или на тешком терену., 11. 2009. Retrieved 25. 10. 2009.

PD-1 Roadable Glastar је модификација авиона Glastar Sportsman GS-2 како би се направио практичан друмски ваздухоплов. Приступ је новел у томе што користи углавном стандардни авион са модификованом „љуском” стајног трапа која носи мотор за друмски погон. Крила се склапају дуж бокова, а главни стајни трап и моторна љуска клизе уназад у конфигурацији за вожњу како би компензовали тежиште померено уназад због склопљених крила и обезбедили додатну стабилност за друмско путовање.

Супер скај сајкл је амерички аутожир самоградње који је дизајнирала и произвела компанија The Butterfly Aircraft LLC.. Регистрован је као мотоцикл..

На фестивалу Pioneers 2014. у Бечу (Аустрија), Аеромобил је представио своју верзију 3.0 летећег аутомобила. Прототип је замишљен као возило које се може конвертовати из аутомобила у авион. Верзија 2.5 као доказ концепта развијана је 20 година и први пут је полетела 2013. године. Извршни директор Јурај Вацулик рекао је да компанија планира да пласира летеће аутомобиле на тржиште. Године 2016. Аеромобил је тестирао прототип који је добио словачку сертификацију за ултралаке авионе. Године 2018. представили су концепт који је личио на летећи спортски аутомобил са ВТОЛ способношћу. Аеромобил 2.5 има склопива крила и мотор Rotax 912. Може да путује брзином од са дометом од , а први пут је полетео 2013. године., 21. 10. 2013. Accessed: 22. 10. 2013. Дана 29. октобра 2014. словачки стартап AeroMobil s.r.o. представио је Аеромобил 3.0 на фестивалу у Бечу.

Компанија Klein Vision у Словачкој развила је прототип Еркар (енгл. AirCar), који се вози као спортски аутомобил, а за лет има потисну елису са двоструким репним гредама и крилима која се извлаче. У јуну 2021. прототип је извео 35-минутни лет између аеродрома. Добио је сертификат типа као ваздухоплов у јануару 2022. године.

Терафуџија транзишн (енгл. Terrafugia Transition) је друмски ваздухоплов намењен класификацији као лична летелица. Може да склопи крила за 30 секунди и покреће предње точкове, омогућавајући му да функционише и као традиционално друмско возило и као авион опште авијације са дометом од . Оперативни прототип приказан је у Ошкошу 2008. године, а први лет је обављен 5. марта 2009. Носиће две особе плус пртљаг, а његов мотор Rotax 912S ради на премијум безоловни бензин. Одобрен је од стране Федералне управе за ваздухопловство (ФАА) у јуну 2010. године.

Производно спреман једномоторни друмски Пал-В Либерти аутожир дебитовао је на Сајму аутомобила у Женеви у марту 2018. године, поставши први летећи аутомобил у производњи. Лансирање је било планирано за 2020. годину, са пуном производњом заказаном за 2021. у Гуџарату у Индији. PAL-V ONE је хибрид аутожира и нагибног мотоцикла на три точка. Има два седишта и бензински мотор од 160 kW сертификован за лет. Има максималну брзину од на копну и у ваздуху, а тежи највише ..

Дана 15. априла 2021. Лос Алтос у Калифорнији постао је дом првог салона летећих аутомобила за потрошаче на свету. Међутим, још увек нема сертификованих летећих аутомобила у производњи.

Летећи аутомобил

Źródło i licencja