thumb|upright=1.5|Факсимил писма Ајнштајна и Силарда Писмо Ајнштајна и Силарда било је писмо које је саставио Лео Силард, а потписао Алберт Ајнштајн , и које је упућено председнику Сједињених Америчких Држава Френклину Д. Рузвелту, 2. августа 1939. године. Писмо је Силард написао у консултацији са мађарским физичарима Едвардом Телером и Јуџином Вигнером, упозоравајући на могућност да Немачка развије атомску бомбу и предлажући да САД покрену сопствени нуклеарни програм.

Ово писмо подстакло је Рузвелта на предузимање конкретних корака, који су на крају довели до Пројекта Менхетн, развоја првих атомских бомби и њихове употребе над градовима Хирошимом и Нагасакијем.

Позадина

Ото Хан и Фриц Штрасман су у броју часописа Die Naturwissenschaften од 6. јануара 1939. године објавили откриће нуклеарне фисије уранијума, док је Лиза Мајтнер у броју часописа Nature од 11. фебруара исте године тај процес исправно протумачила као нуклеарну фисију. Ово откриће изазвало је велико интересовање међу физичарима широм света. Дански физичар Нилс Бор пренео је вест у Сједињене Америчке Државе, где је 26. јануара 1939. године, уз учешће Енрика Фермија, започела Пета вашингтонска конференција о теоријској физици. Убрзо након тога, резултати су потврђени експерименталним радовима, нарочито истраживањима Фермија и Џона Р. Данинга на Универзитету Колумбија.

Мађарски физичар Лео Силард је убрзо схватио да се фисија тешких атома, покренута неутронима, може искористити за стварање нуклеарне ланчане реакције. Таква реакција могла би да обезбеди огромне количине енергије, како за производњу електричне енергије, тако и за израду атомских бомби. Силард је ову идеју први пут формулисао и патентирао још 1933. године, док је живео у Лондону, након што је прочитао потцењивачке изјаве Ернеста Радерфорда о могућности добијања енергије из нуклеарних процеса, поводом експеримената његовог тима из 1932. године, у којима су протонима цепали атоме литијума. Ипак, Силард у то време није успео да оствари ланчану реакцију засновану на неутронима помоћу лаких атома богатих неутронима. Теоријски, уколико број секундарних неутрона произведених у једној таквој реакцији премаши један, свака појединачна реакција може да покрене више наредних, што доводи до експоненцијалног умножавања реакција.

Силард је потом започео сарадњу са Енриком Фермијем на изградњи нуклеарног реактора од природног уранијума на Универзитету Колумбија, где је Одељењем за физику руководио Џорџ Б. Пиграм. Међу научницима је постојало неслагање око тога да ли је фисија узрокована изотопом уранијум-235, који чини мање од једног процента природног уранијума, или знатно заступљенијим уранијумом-238, како је у почетку сматрао Ферми. Након низа експеримената, Ферми и Силард су закључили да је ланчана реакција у природном уранијуму могућа уколико се пронађе одговарајући модератор неутрона. Утврдили су да атоми водоника у води успоравају неутроне, али да их при томе често апсорбују, што је смањивало ефикасност реакције. Силард је стога предложио употребу угљеника као модератора. За изградњу реактора биле су потребне велике количине угљеника и уранијума, а Силард је био уверен да би успех био остварив уколико би се неопходни материјали обезбедили.

Истовремено, Силард је био забринут да би и немачки научници могли да покушају да спроведу слична истраживања. Немачки нуклеарни физичар Зигфрид Флиге је током лета 1939. године објавио два значајна чланка о могућностима коришћења нуклеарне енергије, што је додатно појачало те страхове. Након разговора са мађарским физичарем Јуџином Вигнером, одлучено је да се на опасност упозоре белгијске власти, будући да је Белгијски Конго представљао најзначајнији извор руде уранијума. Вигнер је предложио да би Алберт Ајнштајн могао бити погодна особа за тај задатак, с обзиром на то да је одржавао контакте са белгијском краљевском породицом. Силард је Ајнштајна добро познавао, јер је у периоду од 1926. до 1930. године са њим сарађивао на развоју Ајнштајновог фрижидера.

Писмо

Дана 12. јула 1939. године Лео Силард и Јуџин Вигнер отпутовали су Вигнеровим аутомобилом у Катчог, на Лонг Ајленду у држави Њујорк, где је боравио Алберт Ајнштајн. Када су му изложили могућност израде атомских бомби, Ајнштајн је одговорио: „На то уопште нисам ни помислио.“ Ајнштајн је затим диктирао писмо на немачком језику, намењено белгијском амбасадору у Сједињеним Америчким Државама. Вигнер је текст записао, након чега је Ајнштајн пристао на садржај и потписао писмо. На Вигнеров предлог, припремљено је и додатно писмо за Стејт департмент, у којем је објашњено шта раде и из ког разлога, уз напомену да се у року од две недеље могу изнети евентуалне примедбе.

Ипак, остао је нерешен проблем обезбеђивања подршке владе за истраживања у области уранијума. Један од Силардових пријатеља, аустријски економиста Густав Штолпер, предложио је да се обрате Александру Саксу, који је имао директан приступ председнику Френклину Д. Рузвелту. Сакс је обавестио Силарда да је већ разговарао са председником о уранијуму, али да су Ферми и Пиграм проценили како су изгледи за изградњу атомске бомбе мали. Ипак, изјавио је да је спреман да преда писмо, али је предложио да оно буде упућено у име неке утицајније личности. За Силарда је избор поново пао на Ајнштајна. Сакс и Силард су саставили нацрт писма, оптерећен бројним правописним грешкама, и послали га Ајнштајну.

Силард је 2. августа поново отпутовао на Лонг Ајленд. Како Вигнер овога пута није био доступан, у вожњи му се придружио други мађарски физичар, Едвард Телер. Након што је прочитао нацрт, Ајнштајн је најпре диктирао писмо на немачком језику. По повратку на Универзитет Колумбија, Силард је текст диктирао на енглеском млађој стенографкињи са одељења, Џенет Коутсворт. Она се касније присећала да је, када је Силард помињао изузетно снажне бомбе, била уверена да „ради за лудака“. Завршетак писма формулом „Искрено ваш, Алберт Ајнштајн“ није променио њен утисак. И писмо на енглеском језику и дуже пропратно објашњење потом су послати Ајнштајну на потпис.

Писмо, датирано 2. августа и упућено председнику Рузвелту, садржало је упозорење да су у претходна четири месеца, захваљујући раду Фредерика Жолиоа у Француској, као и Фермија и Силарда у Америци, постали извесни изгледи за успостављање нуклеарне ланчане реакције у великој маси уранијума, при чему би се ослободиле огромне количине енергије и створиле нове супстанце сличне радијуму. Наводило се да је готово извесно да би такав процес могао бити остварен у блиској будућности, као и да би нова појава могла довести до израде бомби изузетне разорне моћи. Истицало се да би једна таква бомба, уколико би била допремљена бродом и активирана у луци, могла уништити читаву луку и околно подручје, али и да би њена маса могла бити превелика за транспорт ваздушним путем.

Писмо је посебно указивало и на Немачку, уз напомену да је та држава обуставила продају уранијума из чехословачких рудника које је преузела под своју контролу. Наводило се да се овај потез може разумети у светлу чињенице да је син немачког државног подсекретара фон Вајцзекера био повезан са Институтом Кајзер Вилхелм у Берлину, где су се понављала нека од америчких истраживања у области уранијума.

У време писања писма, процењивало се да је за остваривање фисионе ланчане реакције потребно неколико тона материјала. Седам месеци касније, након значајног пробоја у Великој Британији, утврђено је да би неопходна критична маса могла износити мање од десет килограма, чиме је и ваздушна испорука бомбе постала реална могућност.

Испорука thumb|upright|Рузвелтов одговор Ајнштајн је потписао писмо и вратио га Силарду, који га је примио 9. августа. Силард је 15. августа предао Александру Саксу и краћу и дужу верзију писма, као и сопствено пропратно писмо. Сакс је затражио од особља Беле куће термин за сусрет са председником Рузвелтом, али пре него што је састанак могао бити организован, администрација се суочила са кризом изазваном немачком инвазијом на Пољску, чиме је отпочео Други светски рат.

Сакс је одложио сусрет до октобра, како би председник могао да посвети писму пуну пажњу, и обезбедио састанак за 11. октобар. Тог дана састао се са председником, његовим секретаром, бригадним генералом Едвином Вотсоном, као и са двојицом стручњака за наоружање: потпуковником копнене војске Китом Ф. Адамсоном и командантом морнарице Гилбертом К. Хувером.

Саксова лична сведочења о сусретима са Рузвелтом забележена су у делу Brighter Than a Thousand Suns Роберта Јунга, једном од кључних историјских приказа развоја атомске науке.Brighter Than A Thousand Suns: A Personal History of the Atomic Scientists, by Robert Jungk, Harcourt, Inc., New York, NY © 1956, pp. 82-86

Према том сведочењу, Сакс је председнику предочио писмо Ајнштајна и Силарда, као и пратећи материјал, укључујући и сопствени меморандум. Материјале је наглас прочитао Рузвелту, али председник у том тренутку није био уверен да би влада САД требало да се укључи у такав подухват.Brighter Than A Thousand Suns, pp. 109-111 Ипак, Сакс је успео да добије позив на доручак наредног јутра и провео је бесану ноћ размишљајући о томе како би могао да убеди председника да подржи план.

По повратку у Белу кућу 12. октобра, Сакс је, како је касније навео, председнику испричао следећу причу. Током Наполеонових ратова, млади амерички проналазач дошао је француском цару и понудио да изгради флоту паробродова помоћу којих би Наполеон, упркос непоузданом времену, могао да изврши искрцавање у Енглеској. Бродови без једара учинили су се великом Корзиканцу толико невероватним да је проналазача, Роберта Фултона, одбио. Да је Наполеон тада показао више маште и скромности, историја XIX века могла је, по Саксовим речима, изгледати сасвим другачије.Brighter Than A Thousand Suns, pp. 109-111

Према Саксовом казивању, након што је размотрио значење ове приче, Рузвелт је затражио да му донесу флашу коњака из Наполеоновог времена, те је сипао пиће и себи и Саксу. Потом је приметио: „Алексе, оно што ти желиш јесте да се побринеш да нас нацисти не разнесу?“ Сакс је одговорио: „Управо тако.“ Рузвелт се тада обратио свом ађутанту, генералу Едвину Вотсону, речима: „Па, ово захтева акцију!“Brighter Than A Thousand Suns, by Robert Jungk, pp. 109-111

Рузвелт је потом упутио одговор Ајнштајну, захваливши му се и обавестивши га да је, због значаја достављених података, образовао одбор састављен од директора Бироа за стандарде и изабраних представника копнене војске и морнарице, са задатком да темељно испита могућности предложене у вези са елементом уранијума.

Ајнштајн је председнику упутио још два писма, 7. марта и 25. априла 1940. године, у којима је поново позивао на интензивније деловање у области нуклеарних истраживања. Силард је касније саставио и четврто писмо за Ајнштајнов потпис, у којем је предложено да се председник лично састане са Силардом ради разговора о политици у вези са нуклеарном енергијом. Писмо је било датирано 25. марта 1945. године, али није стигло до Рузвелта пре његове смрти 12. априла исте године.

Последице Рузвелт је закључио да писмо захтева конкретно деловање и одобрио оснивање Саветодавног комитета за уранијум. На његовом челу налазио се Лајман Џејмс Бригс, директор Бироа за стандарде, данашњег Националног института за стандарде и технологију, док су остали чланови били Кит Ф. Адамсон и Гилберт К. Хувер. Комитет се први пут састао 21. октобра. Састанку су присуствовали и Фред Л. Молер из Бироа за стандарде, Ричард Б. Робертс из Карнегијеве институције у Вашингтону, као и Лео Силард, Едвард Телер и Јуџин Вигнер. Адамсон је био скептичан у погледу могућности израде атомске бомбе, али је ипак одобрио издвајање 6.000 долара за куповину уранијума и графита потребних за експерименте Силарда и Фермија.