Слаткоћа (или љупкост) је врста привлачности која се обично повезује са младошћу и изгледом, као и научни концепт и аналитички модел у етологији, који је први увео аустријски етолог Конрад Лоренц. Лоренц је предложио концепт дечје шеме (нем. Kindchenschema), скупину особина лица и тела које чине да створење изгледа „слатко” и активирају („ослобађају”) код других мотивацију да се брину о њему. Proceedings of the National Academy of Sciences – U.S.A 2009 June 2;. Слаткоћа се може приписати људима, као и стварима које се сматрају привлачним или шармантним.. OED Online. March 2012. . (приступљено 29. 4. 2012).
Јувенилне одлике мини|275px|Промена пропорција главе (посебно релативне величине горње и доње вилице) у зависности од старости
Даг Џоунс, гостујући истраживач у области антропологије на Универзитету Корнел, изјавио је да се пропорције црта лица мењају са годинама услед промена у тврдом и меком ткиву. Џоунс је навео да ове „промене везане за узраст” чине да младунци животиња имају „карактеристичан ’сладак’ изглед” са пропорционално мањим њушкама, вишим челима и већим очима од њихових одраслих сродника. Што се тиче тврдог ткива, Џоунс је рекао да неурокранијум знатно расте код младунаца, док кости носа и делови лобање укључени у жвакање хране достижу максималан раст тек касније. Када је реч о меком ткиву, Џоунс је истакао да хрскавичава ткива ушију и носа настављају да расту током целог живота особе. Почевши од двадесет пете године, обрве се спуштају на „супраорбитални гребен” са позиције изнад њега, „бочни аспект обрва” се опушта са годинама, чинећи да очи изгледају мање, а црвени део усана постаје тањи услед губитка везивног ткива.
Једна студија је открила да лица „привлачне” деце беле расе из северне Италије имају „карактеристике бебастости” као што су „веће чело”, мања вилица, „пропорционално већа и истакнутија горња вилица”, шире лице, равније лице и веће „антеропостериорне” димензије лица у поређењу са децом беле расе из северне Италије која су коришћена као референца.Preedy, V.R. (2012). Handbook of anthropometry: Physical measures of human form in health and disease. New York: Springer Science.
Биолошка функција Конрад Лоренц је 1949. године тврдио да инфантилне црте лица покрећу реакције неговања код одраслих и да је то еволутивна адаптација која је помогла да се осигура да одрасли брину о својој деци, чиме се на крају обезбеђује опстанак врсте. Неке касније научне студије пружиле су додатне доказе за Лоренцову теорију. На пример, показано је да одрасли људи позитивно реагују на бебе које су стереотипно слатке. Студије су такође показале да реакције на слаткоћу — и на привлачност лица уопште — изгледају сличне унутар и између култура.Van Duuren, Mike; Kendell-Scott, Linda; Stark, Natalie. (PDF), King Alfred's College. Archived from the original. У студији коју је спровео Стефан Хаман са Универзитета Емори, коришћењем fMRI утврђено је да слатке слике повећавају мождану активност у орбитофронталном кортексу.
Образац раста деце мини|Мало дете Дезмонд Колинс, који је био предавач археологије на Универзитету у Лондону,(1970). Special Issue: Early Man. World Archaeology Volume 2, Issue 1, рекао је да је продужени период младости код људи део неотеније. hard cover
Физички антрополог Бари Боџин изјавио је да образац раста деце може намерно продужити трајање њихове слаткоће. Боџин је рекао да људски мозак достиже величину одрасле особе када је тело комплетно само 40 процената, када је „сазревање зуба комплетно само 58 процената” и када је „репродуктивно сазревање комплетно само 10 процената”. Боџин је навео да ова алометрија људског раста омогућава деци да имају „површно инфантилан” изглед (велика лобања, мало лице, мало тело и сексуална неразвијеност) дуже него код других врста сисара. Боџин је закључио да овај сладак изглед изазива реакцију „неговања” и „бриге” код „старијих појединаца”.Bogin, B. (1997). Evolutionary Hypotheses for Human Childhood. Yearbook of Physical Anthropology, ,
Родне разлике На перципирану слаткоћу бебе утичу пол и понашање бебе. У истраживању Којаме и сарадника (2006), женске бебе се сматрају слатким због физичке привлачности коју показују више него мушке бебе, док истраживање Каракера (1990) показује да пажња неговатеља и укљученост у заштиту мушке бебе могу бити засновани искључиво на перцепцији среће и привлачности детета.
Пол посматрача може одредити њихову перцепцију разлике у слаткоћи. У студији Шпренгелмајера и сарадника (2009), сугерисано је да су жене осетљивије на мале разлике у слаткоћи од мушкараца истих година. Ово сугерише да су репродуктивни хормони код жена важни за одређивање слаткоће.
Овај налаз је такође демонстриран у студији коју је спровео Т. Р. Али, у којој је 25 студената (7 мушкараца и 18 жена) оцењивало слаткоћу беба у зависности од различитих карактеристика као што су узраст, карактеристике понашања и физичке карактеристике попут облика главе и конфигурације црта лица.
Преференције код мале деце Борџи и сарадници су навели да мала деца показују преференцију према лицима са „инфантилнијим” распоредом, тј. округлијим лицем, вишим челом, већим очима, мањим носом и мањим устима. У студији која је обухватала децу узраста од три до шест година, Борџи и сарадници (2014) су утврдили да су деца показивала преференцију времена гледања према очима „високо инфантилних” лица паса, мачака и људи, за разлику од „ниско инфантилних” лица те три врсте.Borgi, M. et al. (2014). Baby schema in human and animal faces induces cuteness perception and gaze allocation in children. In Frontiers in Psychology. 5(411).
Хормони и варијације у слаткоћи Постоје сугестије да нивои хормона могу утицати на перцепцију слаткоће код особе. Конрад Лоренц сугерише да је „понашање неговања и афективна оријентација” према бебама урођени механизам, и да га покрећу слатке карактеристике као што су „буцкасти образи” и велике очи. Студија Шпренгелмајера и сарадника (2009) проширује ову тврдњу манипулисањем сликама беба како би се тестирала способност група да уоче разлике у слаткоћи. Студије показују да жене у пременопаузи боље детектују слаткоћу од жена истих година у постменопаузи. Штавише, у прилог овој тврдњи, жене које узимају пилуле за контрацепцију које подижу ниво репродуктивних хормона боље детектују слаткоћу од жена истих година које не узимају пилулу.
Шпренгелмајер је окупио 24 младе жене, 24 млада мушкараца и 24 старије жене да учествују у његовој студији. Спровео је три студије у којима су приказиване слике беба беле расе, а од учесника је тражено да их оцене на скали слаткоће од један до седам. Студија је открила разлике међу групама у дискриминацији слаткоће, што је искључило кохортне и друштвене утицаје на перципирану слаткоћу. У другој студији је утврђено да су жене у пременопаузи дискриминисале слаткоћу на вишем нивоу од својих вршњакиња у постменопаузи. Овај налаз сугерисао је биолошки фактор, који је затим даље истражен у трећој студији. Овде је Шпренгелмајер упоредио осетљивост на слаткоћу између жена у пременопаузи које су узимале и оних које нису узимале оралне контрацептиве. Студија је закључила да су на пост-перцептивне процесе утицали нивои хормона (посебно прогестерона и естрогена) код жена, и тиме утицали на осетљивост на слаткоћу.
Корелације са неговањем Студија коју је спровео Конрад Лоренц раних 1940-их открила је да облик главе бебе позитивно корелира са неговањем одраслих и повећаном перцепцијом „слатког”. Међутим, студија Томаса Алија није пронашла такву корелацију и указала је на погрешне процедуре у тој студији. Алијева студија је открила да цефалични облик главе бебе заиста изазива позитиван одговор код одраслих и да се та деца сматрају „слађом”. У својој студији, Али је ангажовао 25 студената да оцењују цртеже лица бебе. Исти цртеж је коришћен сваки пут, међутим, цефалични облик главе је мењан коришћењем кардиоидне трансформације (трансформација која моделира цефалични раст у односу на процес старења) како би се прилагодила перципирана старост; друге карактеристике лица нису мењане. Студија је закључила да велики облик главе повећава перципирану слаткоћу, која затим изазива позитиван одговор у неговању од стране одраслих. Студија је такође приметила да перципирана слаткоћа зависи и од других физичких и карактерних особина детета, укључујући узраст.
У студији Мекејба (1984) о деци чији је узраст варирао од малишана до тинејџера, деца са „одраслијим” пропорцијама лица су имала већу вероватноћу да су доживела физичко злостављање од деце истог узраста која су имала мање „одрасле” пропорције лица.Bruce, V. & Young, A. (2012). Face Perception. USA & Canada: Psychology Press. (hbk)
Студија Каракера (1990) сугерисала је да „веровања одрасле особе о личности и очекиваном понашању бебе могу утицати на интеракцију одрасле особе са бебом”, и пружила доказе да се на тај начин „основни ефекти слаткоће могу повремено замаглити код појединих беба”. Којама (2006) је рекао да перцепција слаткоће бебе код одраслог неговатеља може мотивисати количину бриге и заштите коју неговатељ пружа, као и дивљење показано према беби, и закључио да је „заштитнички осећај одраслих према деци изгледао као важнији критеријум за процену слаткоће дечака”.
Мелани Глокер (2009) пружила је експерименталне доказе да слаткоћа беба мотивише неговање код одраслих, чак и ако нису у сродству са бебом. Глокер је тражила од појединаца да оцене ниво слаткоће беба на сликама и бележила мотивацију коју су ти учесници имали да брину о бебама. Истраживање је сугерисало да је оцена перципиране слаткоће бебе од стране појединца одговарала нивоу мотивације коју је појединац имао да брине о тој беби. Глокер и колеге су затим користили функционалну магнетну резонанцију (fMRI) да покажу да лица беба са већим садржајем особина дечје шеме генеришу већу активацију у нуклеус акумбенсу, малој области мозга централној за мотивацију и награду. Овај рад је разјаснио неуронски механизам кроз који дечја шема (Kindchenschema) може мотивисати („ослободити”) понашање неговања. Штавише, слатке бебе су имале већу вероватноћу да буду усвојене и оцењене као „симпатичније, пријатељскије, здравије и компетентније” од беба које су биле мање слатке. Постоји импликација да је одговор на дечју шему кључан за људски развој јер поставља темеље за неговање и однос између детета и старатеља.
Шерман, Хајт и Коан (2009), у два експеримента, открили су да излагање надражајима високе слаткоће повећава учинак при игрању игре Операција, задатка који захтева екстремну пажљивост. Студија је навела да је промена у понашању ка већој пажљивости у складу са ставом да је слаткоћа нешто што ослобађа људски систем неговања. Студија је такође навела да промена у понашању ка већој пажљивости има смисла као адаптација за бригу о малој деци.Sherman, G. D., Haidt, J., & Coan, J.A.
Културни значај мини|Стивен Џеј Гулд и Ненси Еткоф навели су Микија Мауса као пример лика из цртаног филма намерно дизајнираног да буде сладак мини|Примери кавај дизајна ликова Даг Џоунс, гостујући истраживач у области антропологије на Универзитету Корнел, рекао је да се лица мајмуна, паса, птица па чак и предњи делови аутомобила могу учинити слађим њиховим морфовањем помоћу „кардиоидне” (срцолике) математичке трансформације. Џоунс је рекао да негативно кардиоидно напрезање резултира тиме да лица изгледају мање зрело и слађе тако што изазива ширење црта лица на врху лица ка споља и нагоре, док изазива сакупљање црта на дну лица ка унутра и нагоре.
Стивен Џеј Гулд је рекао да је током времена Мики Маус цртан тако да све више личи на младунче са релативно већом главом, већим очима, већим и избоченијим кранијумом, мање закошеним и заобљенијим челом, краћим, дебљим и „буцкастијим” ногама, дебљим рукама и дебљом њушком која је давала изглед мање истурености. Гулд је сугерисао да је ова промена у Микијевом имиџу имала за циљ да повећа његову популарност чинећи га слађим и „безопасним”. Гулд је рекао да су неотеничне промене у Микијевом облику биле сличне неотеничним променама које су се догодиле у људској еволуцији.