Проблем религијског језика разматра да ли је могуће говорити о Богу на смислен начин ако се прихвате традиционалне концепције Бога као нетелесног, бесконачног и ванвременског бића. Будући да ове традиционалне концепције Бога отежавају његово описивање, религијски језик има потенцијал да буде бесмислен. Теорије религијског језика или покушавају да докажу да је такав језик бесмислен, или покушавају да покажу како религијски језик ипак може имати значење.

Религијски језик се често објашњава кроз via negativa, аналогију, симболизам или мит, при чему сваки од ових приступа описује начин говора о Богу људским појмовима. Via negativa је начин упућивања на Бога према ономе што Бог није; аналогија користи људске особине као стандарде за поређење са божанским особинама; симболизам се користи небуквално за описивање иначе неизрецивих искустава; а митолошко тумачење религије покушава да открије фундаменталне истине иза религијских прича. Алтернативна објашњења религијског језика му приписују политичке, перформативне или императивне функције.

Захтев емпиристе Дејвида Хјума да тврдње о стварности морају бити верификоване доказима утицао је на покрет логичког позитивизма, посебно на филозофа А. Џ. Ејера. Покрет је предложио да, како би изјава имала значење, мора бити могуће емпиријски проверити њену истинитост — путем доказа из чула. Сходно томе, логички позитивисти су тврдили да религијски језик мора бити бесмислен јер су пропозиције које износи немогуће за верификацију. Аустријски филозоф Лудвиг Витгенштајн је од стране неких академика сматран логичким позитивистом јер је правио разлику између ствари о којима се може и не може говорити; други су тврдили да он није могао бити логички позитивиста јер је наглашавао важност мистицизма. Британски филозоф Ентони Флу предложио је сличан изазов заснован на принципу да, уколико се тврдње религијског веровања не могу емпиријски оповргнути (фалсификовати), религијски искази постају бесмислени.

Аналогија језичких игара — најчешће повезана са Лудвигом Витгенштајном — предложена је као начин успостављања значења у религијском језику. Теорија тврди да се језик мора разумети у смислу игре: баш као што свака игра има своја правила која одређују шта се може, а шта не може учинити, тако и сваки контекст језика има своја правила која одређују шта јесте, а шта није смислено. Религија је класификована као могућа и легитимна језичка игра која је смислена унутар сопственог контекста. Предложене су и разне параболе како би се решио проблем значења у религијском језику. Р. М. Хер је користио своју параболу о лудаку како би увео концепт „бликова” (енгл. bliks) — неоповргљивих веровања према којима се успоставља поглед на свет — која нису нужно бесмислена. Базил Мичел је користио параболу да покаже како вера може бити логична, чак и ако делује непроверљиво. Џон Хик је користио своју параболу о Небеском граду да предложи теорију есхатолошке верификације, став да ако постоји загробни живот, онда ће религијски искази бити проверљиви након смрти.

Класично схватање религијског језика Религијски језик је филозофски проблем који произилази из тешкоћа у тачном описивању Бога. Будући да се Бог генерално замишља као нетелесан, бесконачан и ванвременски, обичан језик се не може увек применити на тај ентитет. Ово отежава говор о Богу или приписивање својстава Богу: религијски верник може истовремено желети да опише Бога као доброг, али и држати да је Божја доброта јединствена и да се не може артикулисати људским језиком доброте. Ово покреће проблем како се (и да ли се) о Богу уопште може смислено говорити, што ствара проблеме за религијско веровање јер је способност описивања и говора о Богу важна у религијском животу. Француска филозофкиња Симон Вејл изразила је овај проблем у свом делу Ишчекивање Бога, у којем је изнела своју дилему: била је истовремено сигурна у Божју љубав и свесна да га не може адекватно описати.

Средњовековна доктрина божанске једноставности такође представља проблем за религијски језик. Она сугерише да Бог нема акцидентална својства — то су својства која биће може имати, а која не доприносе његовој суштини. Ако Бог нема акцидентална својства, он не може бити онакав каквим се традиционално замишља, јер су својства попут доброте акцидентална. Ако се прихвати божанска једноставност, онда описивање Бога као доброг подразумева да доброта и Бог имају исту дефиницију. Таква ограничења могу бити проблематична и за вернике; на пример, Библија редовно приписује различите емоције Богу, што би према доктрини божанске једноставности било неприхватљиво.

Једнозначност (Унивокација)

Мула Садра, велики муслимански филозоф, као и његови савремени браниоци попут Сеједа Џабера Мусавирада, заступали су позитивну теорију потпуне једнозначности (унивокације). Према овом ставу, Бог постоји и поседује атрибуте попут моћи, знања, живота, итд., у истом смислу у којем их ми генерално користимо. Међутим, разлика је у томе што су ови концепти код људских бића реализовани на мањкав начин. Када је реч о Богу, ови концепти се морају очистити од контингентних и несавршених одлика и тек тада приписати Њему. Стога, Бог има онтолошке заједничке тачке са људским бићима у смислу постојања и атрибута, али постоје и фундаменталне разлике између њих у начину и интензитету постојања, које нису квантитативне већ егзистенцијалне.

Via negativa

мини|Приказ Мајмонида из 18. века, који је развио via negativa

Via negativa, или апофатичка теологија, приступ је религијском језику заснован на уздржавању од описивања Бога, или описивању Бога у терминима онога што он није. На пример, јеврејски филозоф Мајмонид веровао је да се Богу могу приписати само негативни атрибути, став заснован на два фундаментална јеврејска веровања: да се постојање Бога мора прихватити и да је забрањено описивати Бога. Мајмонид је веровао да је Бог једноставан и да му се стога не могу приписати никакви суштински атрибути. Стога је тврдио да се изјаве о Богу морају схватити негативно; на пример, „Бог живи” треба схватити као „Богу не недостаје виталности”. Мајмонид није веровао да Бог поседује све своје атрибуте савршено и без оштећења; уместо тога, предложио је да Бог лежи изван свих људских мера. Рећи да је Бог моћан, на пример, значило би да је Божја моћ изван световне моћи и неупоредива са било којом другом моћи. Чинећи то, Мајмонид је покушао да илуструје Божју неописиву природу и скрене пажњу на језичка ограничења описивања Бога.

Критичари тврде да оваква врста решења озбиљно ограничава степен у којем се о Богу може говорити.

Аналогија и метафора Тома Аквински је тврдио да су изјаве о Богу аналогне људском искуству због узрочног односа између Бога и створења. Аналогни термин је делимично једнозначан (има само једно значење), а делимично вишезначан (има више од једног потенцијалног значења) јер је аналогија у неким аспектима иста, а у неким различита од субјекта. Он је предложио да се оне божанске особине које личе на људске особине описују аналогно, уз позивање на људске појмове; на пример, када се Бог описује као добар, то не значи да је Бог добар у људском смислу, већ да се људска доброта користи као референца за описивање Божје доброте.

Филозоф Таде Смедес (Taede Smedes) тврдио је да је религијски језик симболичан. Поричући било какав сукоб између науке и религије, он предлаже да „веровати” значи прихватити уверење (да Бог постоји, у контексту хришћанства), што је другачије од „знати”, што се дешава тек када је нешто доказано. Дакле, према Смедесу, верујемо у ствари које не знамо са сигурношћу. Смедес тврди да, уместо да буде део света, Бог је толико изнад света да не може постојати заједнички стандард према којем би се и Бог и свет могли упоредити. Он тврди да људи и даље могу веровати у Бога, иако се он не може упоредити ни са чим у свету, јер је вера у Бога само алтернативни начин посматрања тог света (он ово пореди са двоје људи који различито посматрају слику). Смедес тврди да не би требало тражити значење иза наших метафора и симбола о Богу јер су метафоре све што имамо о Богу. Он сугерише да о Богу можемо говорити само pro nobis (за нас), а не in se (као таквом) или sine nobis (без нас). Поента је, тврди он, не да наш концепт Бога треба да одговара стварности, већ да Бога можемо замислити само кроз метафоре.

У двадесетом веку, Ијан Ремзи је развио теорију аналогије, развој који је касније цитиран у бројним делима Алистера Макграта. Тврдио је да религијски списи пружају различите моделе Бога који међусобно интерагују: низ аналогија за спасење и природу Бога. Ремзи је предложио да коришћени модели модификују и квалификују једни друге, дефинишући границе других аналогија. Као резултат тога, ниједна аналогија сама по себи није довољна, већ комбинација свих аналогија представљених у Светом писму даје потпун и доследан приказ Бога. Употреба других аналогија се тада може користити да се утврди да ли је неки модел Бога злоупотребљен или неправилно примењен.

Предложено је да је аналогија присутна и у свакодневном говору. На пример, када говорник користи реч „квадрат”, може је користити да означи предмет који је приближно квадратан, а не прави квадрат.

Критичари тврде да су теорије метафоре незадовољавајуће јер су „метафоре увек у принципу подложне буквалној парафрази”.

Симболизам мини|upright|Сикијски верски текст, Гуру Грант Сахиб, у којем се религијски језик користи симболично Филозоф Паул Тилих тврдио је да се религијска вера најбоље изражава кроз симболизам јер симбол указује на значење изван себе и најбоље изражава трансцендентна религијска веровања. Веровао је да је свака изјава о Богу симболична и да учествује у значењу концепта. Тилих је користио пример националне заставе да илуструје своју поенту: застава указује на нешто изван себе, земљу коју представља, али и учествује у значењу земље. Веровао је да симболи могу ујединити верника са дубљом димензијом њега самог, као и са већом стварношћу. Тилих је веровао да симболи морају произаћи из индивидуалног колективног несвесног и да могу функционисати само када су прихваћени од стране несвесног. Веровао је да се симболи не могу измислити, већ да живе и умиру у одговарајуће време.

Луј Дипре прави разлику између знакова и симбола, предлажући да знак указује на нешто, док га симбол представља. Симбол носи сопствено значење: уместо да само усмерава некога ка другом објекту, он заузима место тог објекта и представља га. Он верује да симбол има одређену двосмисленост која не постоји код знака. Дипре верује да симбол може заслужити поштовање јер у себи садржи оно што је означено. Симбол открива стварност изван онога што се већ опажа и трансформише начине на које се тренутна стварност опажа. Дипре прави разлику између религијских и естетских симбола, сугеришући да религијски симбол указује на нешто што „остаје заувек ван нашег домашаја”. Предложио је да религијски симбол не открива природу онога што означава, већ је скрива.

Лангдон Браун Гилкеј објаснио је религијски језик и искуство у терминима симболизма, идентификујући три карактеристичне одлике религијског симболизма које га разликују од друге употребе језика. Прво, религијски симболизам има двоструки фокус, односећи се и на нешто емпиријско и на нешто трансцендентно; Гилкеј је тврдио да емпиријска манифестација указује на трансцендентно биће. Друго, веровао је да се религијски симболизам тиче фундаменталних животних питања, укључујући питања важна за појединца или заједницу. Коначно, тврдио је да религијски симболи пружају стандарде по којима треба живети.