7. армија је била војна формација Југословенске војске формирана пре немачке и осовинске инвазије на Краљевину Југославију у априлу 1941. године, током Другог светског рата. Састојала се од две дивизије, два планинска одреда јачине бригаде и једног пешадијског одреда јачине бригаде. Била је део 1. групе армија и одговорна за одбрану северозападне границе Југославије са Италијом и Немачком. Као и све југословенске формације у то време, 7. армија је имала озбиљне недостатке у мобилности и ватреној моћи.
Упркос забринутости због могуће инвазије Сила Осовине, наређења за општу мобилизацију Југословенске војске влада није издала све до 3. априла 1941, како не би даље провоцирала Немачку након војног пуча и изазвала рат. Када је инвазија почела 6. априла, 7. армија је била само делимично мобилисана, а првог дана Немци су заузели неколико планинских превоја и мостова преко реке Драве. Словеначки политичари формирали су Народно веће Словеније са намером одвајања од Југославије, а на десном боку 7. армије, 4. армија је од почетка била озбиљно ослабљена активностима хрватске пете колоне унутар њених главних јединица и виших команди. Ово је узнемирило команданта 7. армије, дивизијског генерала Душана Трифуновића, али му није било дозвољено да се повуче из граничних подручја све до ноћи 7/8. априла, након чега је уследило немачко заузимање Марибора 8. априла, док су наставили да шире своје мостобране уз подршку Луфтвафеа.
Дана 10. априла, немачка 14. оклопна дивизија заузела је Загреб. Италијанске офанзивне операције почеле су следећег дана, са продорима према Љубљани и дуж обале Јадранског мора, што је резултирало заробљавањем више од 30.000 југословенских војника код Делница. Када су присталице пете колоне хрватског националистичког покрета Усташе ухапсиле штаб 7. армије касније тог дана, формација је ефективно престала да постоји. Дана 12. априла, 14. оклопна дивизија спојила се са Италијанима близу јадранске обале, опколивши остатке 7. армије, која није пружила даљи отпор. Прекид ватре је ступио на снагу 15. априла, а Југословенска врховна команда предала се безусловно 18. априла.
Позадина мини|лево|Мапа која приказује положај Југославије у Европи. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца настала је спајањем Србије, Црне Горе и територија Аустроугарске насељених Јужним Словенима 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Српске војске, као и оружаних формација подигнутих у регионима којима је раније управљала Аустроугарска. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су чланови нове војске. Од почетка, као и други аспекти јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за обезбеђивање српске политичке хегемоније.
Развој војске био је отежан лошом економијом краљевине, што се наставило током 1920-их. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, када је и војска преименована у Војску Краљевине Југославије (ВКЈ). Војни буџет је остао мали, а како су тензије расле широм Европе током 1930-их, постало је тешко набавити оружје и муницију из других земаља. Сходно томе, у време када је избио Други светски рат у септембру 1939. године, ВКЈ је имала неколико озбиљних слабости, укључујући ослањање на вучне животиње за транспорт и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну снагу од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале половину тог људства. Ове карактеристике резултирале су спорим, гломазним формацијама, а недовољна количина наоружања и муниције значила је да су чак и веома велике југословенске формације имале малу ватрену моћ. Генерали који су више одговарали рововском рату из Првог светског рата били су комбиновани са војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом приступу комбинованих дејстава који су користили Немци у својим инвазијама на Пољску и Француску.
Слабости ВКЈ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању биле су погоршане озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, које је произашло из две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши нејединство дошли су прекасно да би се осигурало да ВКЈ буде кохезивна сила. Активност пете колоне такође је била озбиљна забринутост, не само од стране хрватских фашистичких усташа и мањине етничких Немаца, већ потенцијално и од пробугарских Македонаца и албанског становништва на Косову.
Формирање мини|Пример бункера изграђеног на планини Блегош од стране Југословенске војске пре инвазије. Југословенски ратни планови предвиђали су да се штаб 7. армије и њене јединице на нивоу армије формирају у време мобилизације. За разлику од осталих шест југословенских армија, 7. армија није имала одговарајућу армијску област у мирнодопско време и биле би јој додељене дивизије приликом формирања. Загреб, Карловац, Требње и Велике Лашче били су кључни центри за мобилизацију и концентрацију 7. армије због своје добре железничке инфраструктуре.
Пре инвазије, значајна утврђења позната као Рупникова линија изграђена су дуж италијанске и немачке границе, унутар онога што је постало зона операција 7. армије. Дуж границе са Италијом, међусобно подржавајући бункери успостављени су на предњим падинама планинских венаца иза појаса препрека. Главни положаји пратили су линију од планине Блегош југо-југоисточно кроз Хлавче Њиве, Жировски Врх, Врх Светих Трех Краљев, Заплана, планину Сливницу, Грахово и Лож до Петичака. Северно од планине Блегош, положаји су ишли иза линија река Селшка Сора и Сава Бохињка. Утврђења су такође успостављена у планинском региону Горски котар између Карловца и Ријеке на горњој обали Јадранског мора. Дуж немачке границе, Југословени су се концентрисали на припрему блокаде превоја кроз Караванке и Камничке Алпе, и изградили бункере иза препрека дуж праваца који воде јужно од границе према Дравограду, Марибору и Птују. Такође су извршене припреме за блокирање праваца северно од Драве и дуж јужних обала Муре и Драве. Ова утврђења требало је да поседну граничне јединице и нису била одговорност 7. армије.
Састав 7. армијом командовао је дивизијски генералЕквивалент генерал-мајору Копнене војске САД (Niehorster 2013a). Душан Трифуновић, а његов начелник штаба био је пуковникЕквивалент пуковнику Копнене војске САД (Niehorster 2013a). Владимир Петровић. 7. армија се састојала од: 32. пешадијске дивизије Триглавске 38. пешадијске дивизије Дравске Планинског одреда Триглавски (јачине бригаде) Планинског одреда Ришњачки (јачине бригаде) Одреда Лика (пешадија, јачине бригаде)
Подршку на нивоу армије пружали су 71. армијски артиљеријски пук, 7. противавионски батаљон и моторизована 7. армијска противавионска чета. 6. ваздухопловна извиђачка група која се састојала од шеснаест авиона Бреге 19 била је придодата из Ваздухопловства војске Краљевине Југославије (ВВКЈ) и била је базирана на аеродромима Церкље об Крки и Бреге код Брежица.
План распореда
7. армија била је део 1. групе армија, која је била одговорна за одбрану северне и северозападне Југославије, при чему је 7. армија била дуж италијанске и немачке границе, а 4. армија је бранила источни сектор дуж мађарске границе. 1. коњичка дивизија требало је да се држи као резерва 1. групе армија око Загреба. Са леве стране 7. армије била је јадранска обала код Карлобага, а граница са 4. армијом на десном боку ишла је од Горње Радгоне на Мури преко Крапине и Карловца до Оточца. Југословенски план одбране предвиђао је да 7. армија буде распоређена у кордону дуж граничног региона од Јадрана на западу до Горње Радгоне на истоку. Од формација 7. армије, мобилизација три одреда била је углавном завршена, али су две дивизије тек започеле мобилизацију. Све формације 7. армије требало је да буду распоређене у кордону, иако је свака формација требало да створи другу линију одбране од сопствених трупа. Штаб 7. армије првобитно је требало да се налази у Брежицама. Планирани распоред 7. армије од запада ка истоку био је: Одред Лика на горњој јадранској обали од Карлобага преко Оточца до Огулина. Планински одред Ришњачки (ПО Ришњачки) око Делница у планинском региону Горски котар, са одговорношћу за одбрану италијанске границе од Сушака на горњој јадранској обали до планине Бичка. 32. пешадијска дивизија Триглавска (32. ПД) југозападно од Љубљане у Јулијским Алпима, којој је додељена западна граница са Италијом од планине Бичка северно до планине Блегош. Планински одред Триглавски (ПО Триглавски) северозападно од Љубљане око Крања, задужен да брани италијанску границу од планине Блегош до тромеђе, затим немачку границу источно у Савињске Алпе. 38. пешадијска дивизија Дравска (38. ПД) на планини Похорје око Марибора, одговорна за границу од Савињских Алпа на западу до Радгона на истоку, укључујући путеве који воде јужно кроз Птуј, Марибор и Дравоград, са главним положајима на јужној обали Дравиње.
Армијске и позадинске трупе требало је да буду распоређене у подручју Брежица, Зиданог Моста и Новог Места. Граничне јединице требало је да поседну утврђења дуж италијанске и немачке границе у зони одговорности 7. армије и састојале су се од: 554. и 555. самосталног батаљона, у сектору Одреда Лика 1. граничног пука и једног самосталног граничног батаљона, подржаних једним граничним артиљеријским дивизионом са три батерије, у сектору Планинског одреда Ришњачки 2. и 3. граничног пука подржаних са два гранична артиљеријска дивизиона са осам батерија, у сектору 32. пешадијске дивизије Триглавске 4. и 5. граничног пука подржаних једним граничним артиљеријским дивизионом са три батерије, у сектору Планинског одреда Триглавски 6, 7. и 8. граничног пука подржаних са три гранична артиљеријска дивизиона са укупно осам батерија, у сектору 38. пешадијске дивизије Дравске
Мобилизација Након неумољивог притиска Адолфа Хитлера, Југославија је потписала Тројни пакт 25. марта 1941. године. Дана 27. марта, војни пуч срушио је владу која је потписала пакт, а нову владу формирао је командант ВВКЈ, армијски генералЕквивалент генерал-потпуковнику Копнене војске САД (Niehorster 2013a). Душан Симовић. Општу мобилизацију нова влада није прогласила све до 3. априла, из страха да не увреди Хитлера и тиме изазове рат. Истог дана када се десио пуч, Хитлер је издао Фирерову директиву 25 која је налагала да се Југославија третира као непријатељска држава, а 3. априла издата је Фирерова директива 26, која је детаљно описивала план напада и командну структуру за инвазију, која је требало да почне 6. априла.
Према послератној студији Копнене војске САД, до почетка инвазије, три одреда величине бригаде су се мобилисала, али су 32. пешадијска дивизија Триглавска и 38. пешадијска дивизија Дравска тек започеле мобилизацију. Југословенски историчар Велимир Терзић описује мобилизацију 7. армије у целини 6. априла као „само делимичну“ и наводи да се штаб 7. армије мобилисао у региону Загреба.
Одред Лика Одред Лика био је ad hoc формација која се састојала од 44. пешадијског пука и једне батерије 17. артиљеријског пука. Дана 6. априла концентрисао се у региону Оточца, али због слабог одзива људства 44. пешадијског пука на позиве за мобилизацију, био је само на 35–40 процената своје снаге.
Планински одред Ришњачки мини|Планински одред Ришњачки био је распоређен у планинском региону Горски котар северно од Делница. Планинским одредом Ришњачки командовао је пуковник Стојадин Миленковић. Дана 6. априла, одред, који се састојао од штаба, 2. планинског пука са три батаљона, 5. планинске артиљеријске батерије и пратећих јединица, био је распоређен између разних градова и села у областима Чабра, Делница, Горњег Јелења, Камењака и Локви, и то на следећи начин: 11. планински батаљон, са око 90 процената свог људства, на предњим положајима код села Клана