Током 19. и 20. века било је неколико неуспешних предлога за уједињење Бугарске и Румуније у заједничку државу, било у оквиру федерације, персоналне уније или конфедерације. Такве идеје су наилазиле на подршку, посебно у Бугарској, и постојало је неколико прилика да се оне реализују. Предлози су обично долазили од Бугара, али је требало да Румуни имају водеће позиције. Ови предлози су на крају пропали због културних и политичких разлика између два народа и противљења великих сила попут Аустроугарске и посебно Русије.
Ова идеја је имала историјске преседане: Бугари и Румуни су први пут живели заједно под влашћу Првог бугарског царства, које је проширило своју моћ на области које данас чине део Румуније; затим под Другим бугарским царством, основаним кроз сарадњу Бугара и Влаха (Румуна); и под Османским царством, које је поразило Друго бугарско царство и вековима владало територијама насељеним Бугарима и Румунима. Током касног 18. века, на Балкану се појавио популаран концепт: федерализација региона, са циљем борбе против оближњих империја и решавања сукоба између његових народа. Идеја се на крају проширила у Бугарској и претходницама Румуније (Молдавији и Влашкој), добивши одређену подршку од личности као што је Георги Сава Раковски. Након успостављања аутономне Кнежевине Бугарске и пуне независности Румуније 1878. године, односи између земаља су побољшани и било је неколико румунских кандидата за бугарски престо. То су били краљ Карол I Румунски и племић Жорж Бибеску, син бившег влашког кнеза. Они нису узети у обзир при коначном избору, а коначан избор 1879. био је Александар Батенберг, немачки принц.
Иако је Александар имао добре односе са Румунијом, био је приморан да абдицира 1886. године након периода политичких превирања у Бугарској изазваних од стране Русије, која је покушавала да оствари свој утицај над земљом. Због тога је Стефан Стамболов, који је био политички антируски настројен, постао вођа регената. Стамболов је поново покушао да успостави персоналну унију са Румунијом, те су вођени преговори. Карол I би био шеф такве државе са две одвојене владе или једном, јединственом. Иако је Карол I имао интерес да постане владар Бугарске, Русија се томе оштро противила. Русија је запретила прекидом дипломатских односа са Румунијом и инвазијом на Румунију и Бугарску, приморавши Карола I да напусти ту могућност. Након тога, Фердинанд I Кобург је изабран за кнеза Бугарске у јуну 1887. Нови приступи за остваривање уније покушани су деценијама касније у комунистичкој ери, посебно од стране Георгија Димитрова, али их је Совјетски Савез снажно одбацио. Јосиф Стаљин, његов вођа, сматрао је тај предлог незамисливим.
Бугарско-румунска унија никада није успостављена. Неодобравање неколико великих сила, разлике у националним циљевима Бугара и Румуна, као и недостатак стварног интереса или чак супротстављеност између ових народа, уз непријатељско окружење региона у којем су живели, спречили су то. Идеја о федерализацији Балкана, која је у своје време имала велику подршку, избледела је широм региона након сукоба почетком 20. века који су се десили широм Европе и, касније, насилног распада Југославије. Упркос свему томе, Европска унија, чије су Бугарска и Румунија чланице од 2007. године, ставља демократске вредности и плуралистичке визије за европске интеграције на хоризонт Балкана, што је довело до идеје у академском свету да би се нови предлог федерације могао појавити у региону као резултат свега овога.
Позадина мини|upright=1.2|лево|Мапа Другог бугарског царства почетком 14. века. Ова држава се понекад наводила као историјска сличност између Бугарске и Румуније. Бугари и Румуни су живели у заједничкој држави у неколико наврата. Године 680. н. е., Прабугари, туркијски народ из понтско-каспијских степа, прешли су Дунав и касније успоставили државу у том подручју, са престоницом у Плиски. Они су се асимиловали са словенском културом која је тамо донета век раније, што је на крају довело до стварања модерног бугарског народа. Прво бугарско царство проширило је своју територију северно од Дунава до реке Тисе и, током 9. века, покривало велике делове данашњих територија Румуније. Тамо су Бугари снажно наметали словенске и хришћанске утицаје и културне елементе Румунима (прецима). Ову државу је ипак поразило Византијско царство и укључило је у своје поседе 1018. године.
У 12. веку, покушај обнове царства, устанак Асена и Петра, завршио се успостављањем Другог бугарског царства. Бројни Власи (Румуни) учествовали су у овој побуни, посебно у њеној почетној фази. Они су одиграли одлучујућу улогу током стварања новог царства, а његови први лидери, браћа Јован Асен I, Калојан и Петар II, описани су као Власи у савременим изворима. Калојан је добио титулу („Цар Калојан, господар свих Бугара и Влаха”) од патријарха Василија I и титулу („Краљ Бугара и Влаха”) од папе Иноћентија III. Поред тога, Мезија, регион где је побуна почела, имала је велику влашку популацију у време револта. Временом, баш као и туркијски Прабугари у првом царству, Власи су изгубили свој значај у управљању.
Присталице бугарско-румунске уније освртале су се на Друго бугарско царство као на заједничку основу између њих, а историчари данас расправљају да ли је његово историјско наслеђе бугарско или румунско. Турско Османско царство је поразило ову државу крајем 14. века, и касније проширило своју власт на румунске кнежевине Влашку (у 15. веку) и Молдавију (у 16. веку). За разлику од Бугарске, ове кнежевине никада нису биле директно инкорпориране као провинције, већ су остале као вазалне државе.
Крајем 18. века појавила се и ојачала идеја о уједињењу Балкана у једну федерацију. Промовисана је као политички неопходна, посебно након ратова и револуција. Један од најранијих предлога дошао је током 1790-их од Риге од Фере, Грка цинцарског порекла, који је замислио успостављање уједињене балканске државе под грчком влашћу која би наследила Османско царство. Балкански народи видели су уједињење као прилику да се супротставе империјалистичким политикама великих сила, посебно Хабзбуршког и Османског царства, како би осигурали независнији и стабилнији развој и решили сукобе између нација у региону. Предлози су укључивали уједињење самог Балкана (Балканска федерација) или са другим суседним нацијама (Дунавска федерација), као и унију балканских хришћана или само Јужних Словена у тој зони. Главни заговорници били су интелектуалци, револуционари и политичари и са деснице и са левице. Неки од примера су румунски дипломата и политичар Димитрије Братијану, румунски адвокат и политичар Аурел Поповићи и бугарски писац Љубен Каравелов. За постизање овога разматрани су федерација, конфедерација, федерална монархијска унија или федерална република. Персонална унија је била још једна опција јер је ово био период када су монархије биле бројне.
Бугари и Румуни су већ били упознати са концептом националног уједињења. Бугарска, која је успостављена као османска вазална држава након рата 1878. године, ујединила се са османском аутономном покрајином Источном Румелијом 1885. године, остајући у персоналној унији са њом до 1908. године, када је Бугарска прогласила своју пуну независност од Османског царства. Румуни сматрају краткотрајну унију кнежевина Влашке, Молдавије и Трансилваније из 1600. године под Михајем Храбрим првим румунским националним уједињењем. Сама Румунија била је производ персоналне уније, уније Влашке и Молдавије између 1859. и 1862. године под кнезом Александром Јоаном Кузом. Ова држава је првобитно била позната као „Уједињене Кнежевине Молдавије и Влашке”, али је 1866. преименована једноставно у „Румунија”.
Историја Почетни предлози Током 19. века, идеја федерализације била је у мислима и Румуна и Бугара. Румуни су желели да постигну независност, ослобођење и уједињење румунске нације од Хабзбуршког (или Аустријског, касније Аустроугарског), Руског и Османског царства, а неки су размишљали о коришћењу ове идеје за постизање тих циљева. Значајни заговорници овога били су Николаје Балческу, Димитрије Братијану, Михај Еминеску и Аурел Поповићи, који су предлагали интеграцију Румуније у већу балканску државу или федерализацију Аустријског, односно Аустроугарског царства, како би се пренела власт на трансилванијске Румуне. Чланови бугарског ослободилачког покрета имали су сличне циљеве као и Румуни. Гледали су на савезништво или уједињење са скоро свим својим суседима, било да су то Румуни, Срби, Грци па чак и Турци, како би их остварили.
Бугарски револуционар, Георги Сава Раковски, залагао се за јединство међу балканским народима ради ослобођења од Османског царства. Некооперативан националистички став грчких и српских владајућих елита га је разочарао, па је крајем 1863. отишао у Букурешт. Након што је видео отпор контроли Васељенске патријаршије у Цариграду (због чега су предузете мере попут проглашења независности Румунске православне цркве и оснивања њеног Светог синода) и отпор за независност од Османлија који се одвијао у Уједињеним Кнежевинама, почео је да види ту земљу као повољну опцију за ослобођење Бугара. Године 1864, у двојезичним новинама Будућност (рум. Viitorulŭ), Раковски је говорио о односима између Бугара и Румуна, наглашавајући да су они увек били пуни „братске љубави и јединства” и да је сарадња између њих неопходна. Позвао је на бугарско-румунско зближавање „засновано на једнакости” и описао Друго бугарско царство као „снажну државу” у којој су Бугари и Румуни живели заједно. Вероватно је Раковски ово рекао замишљајући поновно успостављање царства. Новине су себи поставиле циљ да бране права Румуна и Бугара против Османског царства и Васељенског патријарха у Цариграду.
Нејасно је какви су били тачни планови Раковског, али историчари кажу да је подржавао модел „бугарско-влашког дуализма” за уједињење Бугара и Румуна. Дуализам се односи на реалну унију између две државе, при чему је најпознатија дуална држава била Аустроугарска. Раковски је развио добре односе са румунским кнезом Александром Јоаном Кузом, али је овај збачен од стране коалиције конзервативаца и радикалних либерала познате као „монструозна коалиција” у фебруару 1866. Пошто је овај пуч прекршио османске услове за признање формирања Румуније, чланови ове коалиције били су забринути због могуће османске војне одмазде у корист кнеза, па су тражили савезнике. Једна опција био је Раковски, али су касније сазнали да је близак кнезу, па су се удружили са бившим сарадником Раковског, Иваном Касабовим. Касабов је предложио да Румунија подржи бугарску побуну у Османском царству (пошто бугарски ентитет још није постојао) како би се скренула пажња са пуча у Букурешту. Нацрт документа под називом „Акт о светој коалицији између Румуна и Бугара” сачињен је ради решавања овога. Према њему, одређена бугарска револуционарна организација у Букурешту требало је да организује ову побуну, да води две друге бугарске револуционарне организације у Србији и Османском царству и да их подржава док не буду имале сопствена средства. Након пораза Османског царства, требало је основати независне државе које би се ујединиле у једну конфедерацију на земљама данашње Бугарске и суседним областима. Међутим, овај документ никада није потписан, пројекат је остао нереализован, а румунски либерали су се повукли из савеза након што је Карол I, из немачке династије Хоенцолерн, постао кнез Румуније у мају 1866.