мини|Аеро-трактор санке 1912. године Аеро-трактор санке (енгл. Air-tractor sledge) биле су преправљени авион који је коришћен током Аустралазијске антарктичке експедиције (1911–1914); то је била прва летелица која је допремљена на Антарктик.Bickel 2000, стр. 39.
Вођа експедиције Даглас Мосон планирао је да користи моноплан Викерс Р.Е.П. за извиђање и трагање и спасавање, као и за промотивне сврхе, али се авион срушио током пробног лета у Аделејду, само два месеца пре планираног поласка. Упркос томе, авион је послат на југ са експедицијом, након што су му скинута крила и метална оплата са трупа.
Инжењер Френк Бикертон провео је већи део зиме 1912. године радећи на преправци летелице у санке, правећи кочнице од пара геолошких бушилица и систем за управљање од стајног трапа авиона. Машина је први пут тестирана 15. новембра 1912. године, а касније је помагала у постављању складишта за летње санкашке групе, али је њена употреба током експедиције била минимална.
Вукући конвој од четири санке, аеро-трактор је пратио групу коју је предводио Бикертон са циљем истраживања подручја западно од базе експедиције на Рту Денисон. Због ниских температура дошло је до заглављивања клипова мотора након само , па је аеро-трактор остављен. Нешто касније је одвучен назад до Рта Денисон, а његов рам је остављен на леду када се експедиција вратила кући 1913. године.
Тим из Фондације Мосонових колиба (енгл. Mawson's Huts Foundation) започео је 2008. године потрагу за остацима аеро-трактор санки; седиште је пронађено 2009. године, а делови репа годину дана касније. Фондација је спровела опсежна истраживања користећи софистицирану опрему током 2009. и 2010. године. Резултати указују да је аеро-трактор, или његови делови, још увек закопан испод леда на месту где је напуштен на Рту Денисон.
Позадина Даглас Мосон је пратио Ернеста Шеклтона током британске експедиције Нимрод (1907–1909). Заједно са Еџвортом Дејвидом и Алистером Макејем, био је део групе која је вукла санке и прва стигла до области Јужног магнетског пола. По повратку са Антарктика, вратио се на место предавача геологије на Универзитету у Аделејду.Riffenburgh (2009), стр. 36 Упркос понуди Роберта Фалкона Скота да се придружи његовој експедицији Тера нова до Географског јужног пола, Мосон је почео да планира сопствену антарктичку експедицију.Riffenburgh (2009), стр. 36–37 Мосонов план, који је довео до Аустралазијске антарктичке експедиције, предвиђао је три базе на антарктичком континенту, које би заједно истражиле велики део обале директно јужно од Аустралије. Обратио се Шеклтону, који је не само одобрио његов план већ је био спреман да сам води експедицију.Riffenburgh (2009), стр. 37–38 Иако се Шеклтон повукао из експедиције у децембру 1910. године, наставио је да помаже Мосону у промоцији и прикупљању средстава.Riffenburgh (2009), стр. 38–40
Набавка Мосон је отпутовао у Британију почетком 1911. године како би прикупио средства, ангажовао посаду и купио опрему.Riffenburgh (2009), стр. 41 Размишљао је о томе да понесе авион на Антарктик, који би могао да служи као средство за извиђање, транспорт терета и помоћ у потрази и спасавању. Кључно је било то што, пошто ниједан авион још није био однет на тај континент, то могло да се искористи за стварање публицитета.Riffenburgh (2009), стр. 45 Несигуран у то који тип авиона да узме, али разматрајући Блерио, Мосон је поменуо своје планове Скотовој супрузи Кетлин Скот, љубитељки авијације. Она му је препоручила да узме моноплан и пренела његово интересовање поручнику Хјуу Евелину Воткинсу из пука Есекс. Воткинс је имао везе са произвођачем бродова и авиона, компанијом Викерс, која је недавно склопила уговор о лиценци за изградњу и продају авиона у Британији које је дизајнирао Француз Робер Есно-Пелтри.Ayres (1999), стр. 49Burke (1994), стр. 210 У писму Мосону од 18. маја, Кетлин је написала:
По савету Кетлин Скот, Мосон је купио Викерс Р.Е.П. моноплан, један од само осам произведених. Био је опремљен петоцилиндричним Р.Е.П. мотором који је развијао , и имао је максимални домет од при брзини крстарења од . Распон крила био је , а дужина . Пилот је користио управљачку палицу (џојстик) за нагиб и понирање, док је бочна контрола вршена увијањем крила. Мосон се одлучио за верзију са два седишта, у тандем распореду, са резервним скијама за стајни трап.Ayres (1999), стр. 50 Укупан рачун, датиран на 17. август 1911, износио је 955 фунти, 4 шилинга и 8 пенија. Мосон је ангажовао Воткинса да пилотира авионом, а Френка Бикертона да га прати као инжењер. Након што је Викерс тестирао летелицу у Дартфорду и Брукландсу, компанија P&O је бродом Macedonia отпремила авион у Аделејд, уз половину уобичајене цене транспорта.
мини|лево|Олупина авиона након пада на хиподрому Парк Челтнам у Аделејду
Пад Планиран је низ јавних демонстрација у Аустралији како би се помогло у прикупљању средстава, од којих је прва била заказана за 5. октобар 1911. на хиподрому Парк Челтнам у Аделејду.Riffenburgh (2009), стр. 49 Током пробног лета дан раније, превелики притисак у резервоару за гориво изазвао је његово пуцање, што је умало ослепело Воткинса. Након што је тај проблем решен, Воткинс је повео Френка Вајлда, кога је Мосон ангажовао да командује базом за подршку током експедиције, на још један пробни лет ујутро пре демонстрације.Ayres (1999), стр. 55–56 У Воткинсовом извештају, који је упутио Викерсовом одељењу за авијацију, написао је: „[били смо] на око 200 стопа висине. Улетео сам у јак ваздушни вртлог, а затим у ваздушни џеп, и пао сам око 100 стопа, исправио се, и упао у други, скоро вакуум. То је био крај. Ударили смо о земљу уз ужасан тресак, оба крила су оштећена, један цилиндар сломљен, нос савијен нагоре, реп преполовљен, итд.”
Иако су двојица људи била само лакше повређена, авион је био оштећен без могућности поправке. Мосон је одлучио да спаси авион тако што ће га претворити у моторизоване санке. Монтирао је скије и уклонио крила и већи део оплате како би уштедео на тежини. У свом званичном извештају о експедицији, The Home of the Blizzard (Дом мећаве), Мосон је написао да се очекивало да предности ових „аеро-трактор санки” буду „брзина, контрола управљања и релативна сигурност од пукотина у леду захваљујући великој дужини скија”.Mawson (1996), стр. 243 Пошто му пилот више није био потребан, а верујући да је он одговоран за несрећу, Мосон је отпустио Воткинса.Ayres (1999), стр. 56Riffenburgh (2009), стр. 50
Аеро-трактор санке однете су у Хобарт, где се утоваривао експедицијски брод СY Аурора. Причвршћене су на палубу у сандуку обложеном лимом, који је тежио далеко више од самих санки, на врх прамца брода.Mawson (1996), стр. 11Riffenburgh (2009), стр. 56 За гориво санки, као и за моторни чамац и бежичну опрему, Аурора је носила бензина и керозина.Riffenburgh (2009), стр. 55–56 Потпуно натоварен, брод је напустио Хобарт 2. децембра 1911. године.Mawson (1996), стр. 13
На Антарктику мини|десно|Боб Баџ, Белгрејв Нинис и Френк Бикертон раде на аеро-трактор санкама у хангару Аурора је стигла до антарктичког копна 8. јануара 1912. године, након двонедељног заустављања на острву Маквори ради успостављања бежичне релејне станице и истраживачке базе.Riffenburgh (2009), стр. 59 Главна база експедиције успостављена је у Аделиној земљи, на Рту Денисон у заливу Комонвелт. Док се Аурора истоваривала, снажан ваздушни вртлог подигао је поклопац сандука аеро-трактора тежак , бацивши га . Главна колиба је одмах подигнута, али су јаки ветрови одложили рад на хангару за аеро-трактор све до марта.Riffenburgh (2009), стр. 69 Када су ветрови утихнули, поред главне колибе изграђен је хангар димензија са , од празних сандука за паковање.
Бикертон је почео рад на аеро-трактор санкама 14. априла 1912. године.Riffenburgh (2009), стр. 80 Његов први посао био је да поправи санке, које су оштећене током транспорта када је снажна олуја погодила Аурору. Џиновски талас ударио је у сандук са санкама, забивши труп кроз његову страницу.Riffenburgh (2009), стр. 56–57 Са завршеном поправком, Бикертон је започео озбиљан посао претварања авиона у санке. Направио је кочнице од пара геолошких бушилица, а систем за управљање од стајног трапа. Бикертон је офарбао мотор и резервоар за гориво у црно како би боље апсорбовали топлоту и заштитили се од смрзавања.Robinson (2004), стр. 72–73 До јуна је мотор радио како треба, а током затишја ветрова почетком септембра монтирао је скије.Riffenburgh (2009), стр. 93 Коначно, подигао је труп од тла како би пропелеру омогућио слободно кретање.Robinson (2004), стр. 72
мини|лево|Аеро-трактор санке у покрету
Дана 27. октобра 1912, Мосон је изложио летњи програм санкања. Седам санкашких група требало је да крене са Рта Денисон, истражујући обалу и унутрашњост Аделине земље и суседне Земље краља Џорџа V. Морали су да се врате у базу до 15. јануара, када је Аурора требало да крене; страховало се да ће, ако остане дуже, бити заробљена ледом. Бикертон је требало да води једну од група, која би користила аеро-трактор за вучу четири санке и истраживање обале западно од колибе. Већина група кренула је почетком новембра, али је Бикертонова Западна група одложила полазак до децембра, у нади да ће избећи жестоке зимске ветрове.Riffenburgh (2009), стр. 98–99 Рад на аеро-трактор санкама каснио је због јаких ветрова, а прва проба одржана је 15. новембра, између главне базе и Аладинове пећине — складишта које је било успостављено на платоу изнад Рта Денисон. Аеро-трактор је достигао брзину од , прешавши , како је забележио члан експедиције Чарлс Ласерон, „у великом стилу”.Burke (1994), стр. 210–211 Ускоро су санке почеле да вуку терет уз падину, постављајући складишта за летње санкашке групе.Henderson (2010), стр. 30
Квар Западна група напустила је Рт Денисон 3. децембра 1912.Burke (1994), стр. 211 У пратњи Бикертона и аеро-трактора били су картограф Алфред Хоџман и хирург Лесли Ветер.Riffenburgh (2009), стр. 99 Аеро-трактор је споро напредовао вукући свој воз санки, а око од базе мотор је почео да има потешкоће. Бикертон га је угасио и њих тројица су поставили камп. У 4 ујутро следећег дана група је поново кренула, али мотор се и даље мучио; уље је избијало из једног неактивног цилиндра, а недостатак компресије у цилиндру навео је Бикертона да посумња да су сломљени клипни прстенови узрок проблема. Поправка би трајала само неколико сати. Како је касније забележио: „Ове мисли изненада је прекинуо мотор, који је без икаквог упозорења стао уз такав трзај да је пропелер био смрскан. Приликом померања истог, нешто је пало у уље у кућишту радилице и зашиштало, док се пропелер могао окренути само под углом од око 30 [степени].”Henderson (2010), стр. 30–31
Група је наставила без аеро-трактора, вукући санке ручно до тачке удаљене западно од Рта Денисон, и вратила се у базу 18. јануара 1913.Mawson (1996), стр. 246Riffenburgh (2009), стр. 149 Мосонова група за Далеки исток није се вратила, и шесторица људи, укључујући Бикертона, остала су још једну зиму. Дана 8. фебруара, само неколико сати након што је Аурора напустила залив Комонвелт после три недеље чекања, Мосон је сам ушао у базу; његове колеге Белгрејв Нинис и Гзавје Мерц били су мртви.Riffenburgh (2009), стр. 145Riffenburgh (2009), стр. 151 Док се Мосон опорављао, Бикертон је одвукао аеро-трактор санке назад у базу да утврди разлог њиховог квара. Открио је да су ниске температуре изазвале згушњавање моторног уља, што је заглавило клипове. Оставио је санке у Боут Харбору (Луци за чамце), поред базе. Када се Аурора последњи пут вратила на Рт Денисон 13. децембра 1913, само су мотор и пропелер однети назад у Аустралију.Henderson (2010), стр. 31Riffenburgh (2009), стр. 171
Покушаји проналажења мини|десно|Рам аеро-трактора 1931. године