Јункерс T 19 је био немачки једномоторни, троседи, конзолни висококрилац, намењен првенствено обуци пилота (тренажно-туристички авион) кога је пројековала и производила компанија Junkers Flugzeugwerke AG 1922. године. Руководилац пројекта је био дипл. инг. Ернст Циндел. мини|лево|150px|Ернст Циндел, конструктор авиона Пројектовање и развој мини|десно|290п|Мотор Junkers L 1 авиона Јункерс Т 19 мини|десно|290п|Авион Јункерс Т 19 са Siemens Sh 5 мотором -{Јункерс Т 19}- је настао као први у планираној серији од три авиона за приватно тржиште намењена спортској и едукативној употреби, првобитно означен као -{J 19}- пре него што је преименован у -{Т 19}- како би се истакле његове туристичке могућности. Пројектовала га је група инжењера Штаерке, Хаселоф и Фројндел са вођом тима инг. Ернстом Циндел, а циљ им је био да истраже конфигурације висококрилних монопланова за цивилне примене, са 2-3 седишта у отвореном кокпиту. Међутим, авион са потпуно металном дуралуминијумском структуром показао се као значајна препрека, јер су трошкови производње овог авиона далеко премашили цене конкурентских савремених дрвених и платном пресвучених конкурената, што је одвраћало многе потенцијалне купце у тешким економским приликама које су владале светом 1920-их година. Из ових разлога није дошло до серијске производње овог авиона али је његов допринос као експерименталног авиона био изузетанhttp://hugojunkers.bplaced.net/junkers-t19.html.
Технички опис Труп авиона је правоугаоног пресека, благо заобљен на врху. Носећа структура је решеткаста, направљена од дуралуминијумских профила. Оплата је од валовитог дуралуминијумског лима. У кљуну авина се налази мотор, а затим отворена пилотска кабина која се налази испред крила, са управљачким механизмом и потребном инструментаријумом за контролу лета и рада мотора. Друге две кабине су биле такође отворене и налазила су се испод крила. Седиште у другој кабини је било окренуто ка пилоту док је у трећој кабини путник седео окренут ка репу авиона. Друга кабина је била опремљена командама и инструментима као и пилотска кабина. Са десне стране трупа постојала су врата за улазак у кабину.
Погонска група: Први прототип Т 19 је летео са 5-то цилиндричним радијалним ваздухом хлађеним мотором Siemens & Halske Sh 4 снаге (48 kW). Иако је произведено само три ова авиона они су између осталог послужили као лабораторија за тестирање различитих мотора. Тако да су на њему испробани следећи авио мотори: Siemens & Halske Sh 5 снаге (62 kW); Siemens & Halske Sh 12 снаге (92 kW); Armstrong-Siddeley "Deasy" снаге (59 kW) (британски ратни мотор); и Junkers L 1 снаге (55 kW). На свим овим авионима коришћена је дрвена двокрака елиса са фиксним кораком.
Крило је било подељено на три дела; спољни панели крила трапезоидног облика, могли су се одвојити од централног правоугаоног дела у случајевима копненог транспорта авиона. Централни део крила је балдахином (подупирачима) направљеним од челичних цеви везан за труп авиона. Крило је било класичне конструкције, релативно мале дебљине са две рамењаче и попречних ребара а облогом од валовитог дуралуминијумског лима што је крилу давало додатну чврстоћу и отпорност на торзију.
Репне површине: су биле класичне форме. Вертикални стабилизатор и кормилом правца су били металне конструкције а облоге од валовитог лима. Хоризонтални стабилизатори су конзолно везани за репни део трипа авиона и за њих везана кормила висине. Сви ови елементи су металне конструкције као и крила авиона.
Стајни трап: је био класичан, са два главна точка напред и репним клизачем ппозади. Конструкција предњег дела стајног трапа је била са елстичном осовинома која је са предњим носачем чинила вертикалну троугласту виљушку (носач рукавца) точка док је други коси носач био ослоњен на труп. У том косом носачу је био уграђен еластични амортизер помоћу гумене сајле, који је требао да прими сва ударна оптерећења при слетању и неравнина полетно слетне стазеД. Лучић: Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Библиотека „Ваздухопловног Гласника“, Нови Сад, 1936,.
Оперативно коришћење Примарна намена овог авиона била је прикупљање искуства у вези са карактеристикама лета, посебно у области стабилности лета и реакције авиона на управљачке активности, али и на аеродинамичко обликовање летилица. Тестирање лета је показало нестабилност авиона, што је проузроковало нежељене падове. Без обзира не све то, два авиона су учествовала на међународној ваздушној трци 1923. године у Гетеборгу, а један од њих је освојио треће место. Искуство стечено са овим висококрилним авионом (парасол) касније је примењено на друге дизајне Т 23 и Т 26https://hugo.junkers.de/blog/flugzeuge/junkers-t-19/ као и касније на авионе који су пројектовани и производили се у Јункерсовој фирми у Совјетском СавезуШавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг (на језику: руски). Москва: Машиностроение. .. Земље у којима је коришћен овај авион
Референце
Литература
Günter Schmitt: Junkers und seine Flugzeuge. 2., unveränderte Auflage. Transpress, Berlin. Stützer H., , Die Deutschen Militärflugzeuge 1919-1934, E.S.Mitter&Sohn, Herford. 1994. . Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг (на језику: руски). Москва: Машиностроение. . Д. Лучић: Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Библиотека „Ваздухопловног Гласника“, Нови Сад, 1936,
Види још Јункерс T 21 Јункерс T 23 Јункерс T 26 Јункерс T 27
Спољашње везе http://www.artiklar.z-bok.se/Junkers.html https://hugo.junkers.de/blog/flugzeuge/junkers-t-19/ https://ntrs.nasa.gov/citations/19930090701 https://airwar.ru/enc/other1/jut19.html http://hugojunkers.bplaced.net/junkers-t19.html
Категорија:Јункерс авиони Категорија:Путнички авиони Категорија:Школски авиони