(), такође позната и као Astronomicon, латинска је дидактичка поема о небеским феноменима, написана у хексаметарима и подељена у пет књига. Дело Astronomica је написао римски песник чије је име највероватније било Марко Манилије; о Манилију се мало зна, и иако постоје докази да су Astronomica вероватно читали многи други римски писци, ниједно сачувано дело га експлицитно не цитира.
Као најраније дело о астрологији које је обимно, разумљиво и углавном нетакнуто, Astronomica описује небеске појаве, а посебно зодијак и астрологију. Чини се да је поема инспирисана Лукрецијевом епикурејском песмом De rerum natura, али заступа стоичко, детерминистичко разумевање универзума који надгледа бог и којим управља разум. Пета књига садржи лакуну (празнину), што је довело до расправе о првобитној величини поеме; неки научници тврде да су читаве књиге изгубљене током година, док други верују да недостаје само мали део дела.
Поему је поново открио 1416–1417. италијански хуманиста и научник Пођо Брачолини, који је направио копију из које потиче савремени текст. Од поновног открића, Astronomica су читали, коментарисали и уређивали бројни научници, међу којима су најпознатији Жозеф Жист Скалигер, Ричард Бентли и А. Е. Хаусман. Поема никада није била толико популарна као друге класичне латинске песме и била је занемарена вековима након поновног открића. То је почело да се мења почетком 20. века када је Хаусман објавио своје критички хваљено издање песме у пет књига (1903–1930). Хаусманов рад је пратио хваљени енглески превод Џ. П. Гулда из 1977. године. Данас научници сматрају да је Astronomica високо техничка, компликована и повремено контрадикторна. Истовремено, многи су хвалили Манилијеву способност да преведе тешке астрономске концепте и сложене математичке прорачуне у поезију.
Ауторство и датум
Пошто ниједан савремени римски извор не помиње његово име, тачан идентитет аутора дела Astronomica је интригантно питање, али његово име је вероватно било Марко Манилије.Volk (2009), стр. 1. Ова неизвесност је довела до тога да се Марко Манилије током година меша са Манилијем Антиохом (активан око 100. п. н. е., кога помиње Плиније Старији у свом делу Naturalis Historia); Флавијем Манилијем Теодором (активан око 376–409. н. е., конзул 399. године) и Боетијем (римски сенатор из шестог века и аутор De consolatione philosophiae, чије је пуно име било Аниције Манилије Северин Боетије).Volk (2009), стр. 2, 4. Иако песма сугерише да је писац био грађанин и становник Рима, неки су тврдили да Манилије није био Римљанин; према Катарини Фолк, латинисткињи која је специјализована за Манилија, ово веровање се углавном заснива или на „песниковом наводно инфериорном латинском” или на „жељи да се Манилије види као члан грчког интелектуалног миљеа у Риму”.Volk (2009), стр. 162. Класициста из 19. века Фридерикус Јакобс и историчар из 19. и 20. века Пол Монсо тврдили су да је био Африканац, углавном на основу његовог стила писања, за који кажу да подсећа на стил афричких аутора ( Africitas).Chisholm (1911), стр. 580–581.Brock (1911), стр. 180. Фолкова се супротставља овом ставу, тврдећи да Манилије пише „из... конвенционалне римске перспективе” и „посеже за римском историјом да илуструје астролошке чињенице о којима расправља”.Volk (2009), стр. 162–163.
Датум настанка дела је предмет расправе. Једини историјски догађај на који постоји јасна референца је Битка у Теутобуршкој шуми — одлучујући пораз за Рим који је приморао царство да се повуче из Магна Германије — 9. године нове ере.Volk (2009), стр. 138. Разматрајући датум песме, научници су предложили три хипотезе: да је написана у потпуности под Августом (који је владао од 27. п. н. е. до 14. н. е.), под владавином и Августа и Тиберија (који је владао од 14. до 37. н. е.), или у потпуности под Тиберијем. Прва претпоставка је била фаворизована првенствено од ренесансе до 19. века, када је Карл Лахман тврдио да референце на цара у песми имају више смисла ако се односе на Тиберија. На прелазу у 20. век, научници попут А. Е. Хаусмана почели су да фаворизују идеју да су прве две књиге написане под Августом, последње две под Тиберијем, а да је трећа „недатирајућа”.Volk (2009), стр. 138–139. Ова дебата није решена,Volk (2009), стр. 139. иако је Фолкова тврдила да би песму требало датирати у период око 10–20. н. е.
Садржај
мини|опис=Карта универзума из 17. века, са знацима зодијака и Земљом у центру|Свемир, како га описује Манилије, састоји се од две сфере: једне чврсте (Земља) и друге шупље (небески свод), налик овом приказу из 17. века у делу Harmonia Macrocosmica Андреаса Целаријуса. Према Катарини Фолк, Манилијева Astronomica је најраније дело о астрологији које је обимно, разумљиво и углавном сачувано. Фолкова је написала да, с обзиром на то да песму посвећује звезданим феноменима, она је „показатељ велике фасцинације... коју су звезде имале за Римљане Манилијевог периода”.Volk (2011), стр. 6.
Сажетак
Astronomica, која је написана у хексаметрима, почиње Манилијевом тврдњом да је он „први који пева о астрологији”. Такође тврди да је бог Меркур подстакао његово интересовање за небеска тела.Goold (1997) , стр. xvii.
У првој књизи он разматра порекло универзума, разматрајући теорије Ксенофана, Хесиода, Леукипа, Хераклита, Талеса и Емпедокла пре него што изнесе аргумент да је универзум створен од четири елемента и да њиме управља божански дух.Manilius, Astronomica, 1.118–254.Goold (1997) , стр. xviii, xx. Према Манилију, универзум се састоји од две сфере: једна (Земља) је чврста, а друга („сфера звезда”, често називана фирмамент) је шупља. Сазвежђа су фиксирана на фирмаменту; Земља је непомична, а фирмамент се окреће око ње, што објашњава кретање звезда. Планете, Месец и Сунце такође се окрећу око Земље у огромном простору између њене површине и ивице фирмамента.Volk (2009), стр. 25. Пошто је Земља у центру универзума, она је једнако удаљена од фирмамента и стога није приморана да „падне” у било ком одређеном правцу.Volk (2009), стр. 31. Према Манилију, универзумом влада бог (conspirat deus) и управља разум (ratione gubernat).Manilius, Astronomica, 1.251. Манилије затим расправља о сазвежђима и звездамаManilius, Astronomica, 1.255–560. и небеским круговима.Manilius, Astronomica, 1.561–804. У овом одељку, песник проводи значајно време разматрајући појас Млечног пута,Manilius, Astronomica, 1.684–804. за који, након истраживања неколико хипотеза о његовом постојању, закључује да је вероватно небеско пребивалиште мртвих хероја.Volk (2009), стр. 266.Manilius & Goold (1997) , стр. 3. Прва књига се завршава истраживањем комета, које Манилије види као веснике несреће или велике катастрофе.Heilen (2011), стр. 282.Volk (2009), стр. 266–267.
мини|лево|400px|опис=Илустрација знакова зодијака|Трећа књига расправља о знацима зодијака, који су приказани у овом рукопису из 16. века.
Друга и трећа књига баве се углавном финијим детаљима зодијака.Volk (2014), стр. 95. Друга књига почиње предговором у којем Манилије представља кратку историју хексаметарске поезије, издвајајући Хомера и Хесиода. Сврха је, тврди Фолкова, да нагласи јединственост своје песме у поређењу са другима, а не да се уметне у ову поетску традицију. Према Манилију, „Свака стаза која води до Хеликона је утабана” (omnis ad accessus Heliconos semita trita est; све друге теме су покривене) и он мора пронаћи „нетакнуте ливаде и воду” (integra ... prata ... undamque) за своју поезију: астрологију.Manilius, Astronomica, 2.50, 2.53–54.Volk (2010), стр. 187–188. Манилије завршава предговор књиге рекавши „да се божански космос добровољно открива и човечанству у целини и песнику посебно”, и да је он издвојен из гомиле јер је његова песничка мисија одобрена судбином.Volk (2003), стр. 628.Manilius, Astronomica, 2.60–149. Песник затим почиње своје објашњење првог астролошки значајног круга: самог зодијака. Он прво разматра знаке зодијака (тј. Ован, Бик, Близанци, Рак, Лав, Девица, Вага, Шкорпија, Стрелац, Јарац, Водолија и Рибе ),Manilius, Astronomica, 2.150–269. пре него што расправља о аспектима и односима између знакова и других објеката.Manilius, Astronomica, 2.270–692. У овом одељку песник укратко говори о знацима зодијака, олимпијским боговима који служе као њихови заштитници и односу између знакова и делова људског тела.Manilius, Astronomica, 2.433–65. Astronomica затим разматра додекатеморије (дванаестине)Manilius, Astronomica, 2.693–749.Goold (1997) , стр. xxxviii–liv. пре него што скрене са зодијака и почне да расправља о дидактичком методу.Manilius, Astronomica, 2.750–87. Књига се завршава разматрањем другог астролошки значајног круга, фиксног круга посматрача.Volk (2009), стр. 267–268.Manilius, Astronomica, 2.788–970. Последњих неколико редова посвећено је прегледу додекатропоса (систем кућа).Manilius, Astronomica, 2.856–970.
Трећа књига – која се углавном фокусира на „одређивање степена еклиптике који излази изнад хоризонта у тренутку” нечијег рођења – почиње Манилијевим понављањем да је његово дело оригинално.Goold (1997) , стр. lxii. Пошто је његова тема сложена и тешка, песник каже својој публици да могу „очекивати истину, али не и лепоту”. Затим расправља о трећем астролошки значајном кругу, жребовима (лотс),Manilius, Astronomica, 3.43–202. који су тачке на наталној карти које носе посебан значај. Наредни стихови објашњавају како израчунати асцендент (подзнак), хороскоп,Manilius, Astronomica, 3.203–509. и хронократоре;Manilius, Astronomica, 3.510–59. и како одредити пројектовану дужину нечијег живота.Manilius, Astronomica, 3.560–617. Трећа књига се завршава расправом о тропским знацима,Volk (2009), стр. 268.Manilius, Astronomica, 3.618–82. што, иако није посебно релевантно за астролошки садржај књиге, омогућава Манилију да заврши књигу на „поетској ноти”. Већина научника сматра да је трећа књига високо техничка; према Гулду, она „је најмање поетска од пет, и углавном илуструје Манилијеву вештину у приказивању бројева и аритметичких прорачуна у хексаметрима”.Manilius & Goold (1997) , стр. 161. Слично, али мање повољно мишљење изражава Грин, који пише да се у овој књизи „разлаз између инструкције и медија најочигледније осећа [јер] су сложени математички прорачуни ограничени на хексаметар и заклоњени поетском перифразом”.Green (2014), стр. 57.
мини|опис=Слика из 16. века која приказује војника на летећем коњу како спасава оковану жену|Већи део пете књиге дела бави се митом о Андромеди (лево), Персеју (горе десно) и морском чудовишту (доле десно).
Четврта и пета књига се углавном односе на „ефекте одређених небеских феномена на домороца”. Четврта књига покрива многе теме које су потекле из Египта, што је навело Гулда да напише да је Манилије засновао свој рад на египатском извору.Goold (1997) , стр. lxxxiv. Већи део првог дела ове књиге бави се деканимаManilius, Astronomica, 4.294–386. и partes damnandae,Manilius, Astronomica, 4.308–501. што омогућава Манилију још једну прилику да претвори математичке и астролошке табеле у стихове.Manilius & Goold (1997) , стр. 221. Кратак опис изласка појединачних зодијачких степени прати свеобухватнији преглед зодијачке географије.Manilius, Astronomica, 4.502–817. При крају књиге, Манилије пише о еклиптичким знацима.Manilius, Astronomica, 4.818–65. Књига је испрекидана у редовима 4.387–407 и 4.866–935 „подстицајем фрустрираног студента”, где се жалбе да је астрологија тешка и природа скривена супротстављају изјавама да „предмет проучавања није ништа мање него (сједињење са) богом” и „универзум (микрокосмос) жели да се открије човеку”.Volk (2009), стр. 269.