мини|Различите врсте меса Разговори о етици једења меса фокусирани су на то да ли је морално хранити се другим живим бићима. Људи који се уздржавају од једења меса су генерално познати као вегетаријанци, а људи који избегавају све животињске нуспроизводе су познати као вегани. Они избегавају месо из различитих разлога, укључујући преференције укуса, добробит животиња, етичке разлоге, религију, утицај производње меса на животну средину (еколошко вегетаријанство), здравствене разлоге, и антимикробну резистенцију. Појединци који промовишу конзумацију меса то чине из бројних разлога, као што су здравље, културне традиције, верска уверења, и научни аргументи који подржавају ту праксу. Већина светских удружења за здравље и исхрану наводи да добро планирана вегетаријанска или веганска исхрана може бити нутритивно адекватна за све животне фазе.

Чест аргумент који се користи у покрету за права животиња је аргумент маргиналних случајева, који тврди да нељудске животиње треба да имају морални статус сличан оном који имају људи маргиналних случајева, као што су људска одојчад, сенилни, људи у коми и когнитивно ометени. Заговорници тврде да не постоје морално релевантне особине које ови маргинални људи поседују, а које животињама недостају.

Поред меса, вегани се такође уздржавају од других животињских производа, као што су млечни производи, мед и јаја, из сличних разлога. „Етички сваштоједи” су појединци који се противе праксама које леже у основи производње меса, за разлику од самог чина конзумирања меса. Они не верују да животиње заслужују право да не буду убијене и третиране као роба, већ верују да је дозвољено убијати их све док се води рачуна о њиховој добробити. У том погледу, многи људи који се уздржавају од одређених врста једења меса и животињских производа немају ништа против конзумације меса уопште, под условом да се месо и животињски производи производе на одређени начин. Етички сваштоједи могу имати примедбе на узгој животиња за месо на индустријским фармама, убијање животиња на начине који изазивају бол и храњење животиња непотребним антибиотицима или хормонима. У том циљу, они могу избегавати меса као што су телетина, гушчја јетра (foie gras), месо животиња које нису биле из слободног узгоја, животиња које су храњене антибиотицима или хормонима, итд.

У анкети из 2014. године међу 406 професора филозофије у САД, приближно 60% етичара и 45% филозофа који нису етичари рекло је да је барем донекле „морално лоше” јести месо сисара. Анкета из 2020. године међу 1.812 филозофа који објављују на енглеском језику открила је да је 48% рекло да је дозвољено јести животиње у уобичајеним околностима, док је 45% рекло да није. Упозорење светских научника човечанству (2017), научни чланак са највише потписника у историји, позвао је (између осталог) на прелазак на исхрану засновану на биљкама како би се сузбиле климатске промене.

Преглед аргумената за и против једења меса мини|Говеђи трупови у кланици Разговори о етици једења меса трају хиљадама година, можда и дуже. Питагора, грчки математичар и филозоф који је живео током 6. века пре нове ере, изнео је аргументе против једења животиња на основу тога што оне имају душу као и људи. Заузимајући сасвим другачији приступ, Платон, атински филозоф који је живео током 4. века пре нове ере, тврдио је да је месо луксузна роба која захтева много земље за набавку. Као резултат тога, навео је да би неумерена потрошња меса довела до сукоба око земље и, на крају, до неодрживог друштва. Ксенофонт је изразио забринутост сличну Платоновој:

Плутарх, филозоф средњег платонизма и вегетаријанац, посветио је одељак својих Моралија конзумацији животиња. Тврдио је да једење меса није потреба већ луксуз укорењен у прождрљивости и неосетљивости на насиље. Нагласио је окрутност убијања животиња ради задовољства, супротстављајући то једноставности и довољности биљне исхране. Штавише, Плутарх је тврдио да, пошто постоји могућност да се душе могу преселити из људских тела у животињска тела након смрти, људски и животињски животи треба да подлежу истом стандарду бриге:

Рене Декарт, француски филозоф, математичар и научник из 17. века, није се слагао са поменутим ставовима. Тврдио је да животиње нису свесне. Као резултат тога, тврдио је да нема ничег етички погрешног у конзумирању меса или наношењу физичког бола животињама. Имануел Кант је такође тврдио да нема ничег етички погрешног у конзумацији меса. Тврдио је да је личност оно што разликује људе од животиња и да, пошто животиње нису стварне особе, нема ничег погрешног у њиховом убијању или конзумирању.

Питер Сингер, професор на Универзитету Принстон и Универзитету у Мелбурну и пионир покрета за ослобођење животиња, тврди да, пошто нељудске животиње осећају, треба их третирати у складу са утилитаристичком етиком. У својој етичкој филозофији о томе шта значи бити „личност”, Сингер на крају тврди да сточне животиње осећају довољно да заслужују бољи третман него што га добијају. Сингеров рад су од тада широко надоградили филозофи који се слажуMark Rowlands (2013). Animal rights: All that matters. Hodder & Stoughton и они који се не слажу. Његове суштинске филозофије су у великој мери усвојили заговорници права животиња као и етички вегетаријанци и вегани.

Многи други савремени мислиоци довели су у питање моралност не само двоструког стандарда који лежи у основи специјизма, већ и двоструког стандарда који лежи у чињеници да људи подржавају третман крава, свиња и пилића на начине које никада не би дозволили са кућним љубимцима попут паса, мачака или птица.

Ник Зангвил, британски филозоф и почасни истраживачки професор на Универзитетском колеџу у Лондону и Универзитету у Линколну, не слаже се са Сингеровим закључцима о моралној неопходности неједења меса. У делу Наша морална дужност да једемо месо (Our Moral Duty to Eat Meat), које је објавио Cambridge University Press, Зангвил тврди да постојање домаћих животиња зависи од праксе њиховог једења, и да је једење меса историјски користило милионима животиња и пружило им добре животе. Сходно томе, он тврди да једење меса животиња није само дозвољено већ и добро за милионе животиња. Међутим, Зангвил појашњава да се овај аргумент не односи на животиње са индустријских фарми, јер оне немају добре животе. Дакле, када говори о томе да је једење меса оправдано, он мисли само на месо животиња које генерално имају добар живот. Заговорници једења меса који се слажу са Зангвиловим ставовима тврде да би праксе попут добро вођеног слободног узгоја и конзумације ловљених животиња, посебно врста чији су природни предатори значајно елиминисани, могле задовољити потражњу за масовно произведеним, етички набављеним месом.

Етички вегетаријанци кажу да су разлози за неповређивање или неубијање животиња слични разлозима за неповређивање или неубијање људи. Они тврде да се убијање животиње, као и убијање човека, може оправдати само у екстремним околностима, као што је када је нечији живот угрожен. Конзумирање живог бића само због његовог укуса, ради погодности или из навике није оправдано. Неки етичари су додали да су људи, за разлику од других животиња, морално свесни свог понашања и да имају избор; због тога постоје закони који регулишу људско понашање и због тога оно подлеже моралним стандардима. Забринутост етичких вегетаријанаца постала је шире распрострањена у развијеним земљама, посебно због ширења индустријске пољопривреде, отворенијег и графичкијег документовања онога што људско једење меса подразумева за животињу,Eisnitz, G. A. (2009). Slaughterhouse: The shocking story of greed, neglect, and inhumane treatment inside the US meat industry. Prometheus Books. Chicago и еколошке свести. Смањење огромног светског бацања хране такође би допринело смањењу бацања меса и тиме спасило животиње.

Неки су описали неједнак третман људи и животиња као облик специјизма као што је антропоцентризам или усредсређеност на човека. Вал Пламвуд (1993, 1996) је тврдила да антропоцентризам игра улогу у зеленој теорији која је аналогна андроцентризму у феминистичкој теорији и етноцентризму у антирасистичкој теорији. Пламвуд назива усредсређеност на човека „антропоцентризмом” како би нагласила ову паралелу. По аналогији са расизмом и сексизмом, Мелани Џој је једење меса назвала „карнизмом”. Покрет за права животиња тражи укидање круте моралне и правне разлике која се прави између људи и животиња, укидање статуса животиња као имовине и укидање њихове употребе у индустрији истраживања, хране, одеће и забаве.

Свест животиња

мини|Јунице шортхорн расе, типичне вишенаменске расе говеда

Џејн Гудол, етолог, изјавила је у књизи Унутрашњи свет домаћих животиња (The Inner World of Farm Animals) из 2009. године да „домаће животиње осећају задовољство и тугу, узбуђење и огорченост, депресију, страх и бол. Оне су много осетљивије и интелигентније него што смо икада замишљали.”Goodall J (April 2009), The Inner World of Farm Animals. Stewart, Tabori and Chang. Године 2012, група познатих неуронаучника навела је у „Кембричкој декларацији о свести код животиња” да сви сисари и птице (као што су домаће животиње), и друге животиње, поседују неуролошке супстрате који стварају свест и способни су да доживе афективна стања.Low P, Panksepp J, Reiss D, Edelman D, Van Swinderen B, Koch C (July 2012). "The Cambridge Declaration on Consciousness".

Јуџин Линден, аутор књиге Папагајева тужбалица (The Parrot's Lament), сугерише да многи примери понашања и интелигенције животиња изгледа да указују и на емоције и на ниво свести који бисмо обично приписали само нашој врсти. Филозоф Данијел Денет одговара:

Филозофи Питер Сингер (Принстон), Џеф Макмахан (Оксфорд) и други такође одговарају да питање није питање свести, већ осећајности.

Бол

Сродан аргумент се врти око способности организама да осећају бол. Ако би се могло показати да животиње пате, као и људи, онда би се многи аргументи против људске патње могли проширити на животиње. Једна таква реакција је трансмаргинална инхибиција, феномен примећен код људи и неких животиња сличан нервном слому. Џон Вебстер, професор емеритус сточарства на Универзитету у Бристолу, приметио је:

Широм света раде различити програми који промовишу идеју да се животиње узгајане за храну могу третирати хумано. Неки портпароли индустрије фабричких фарми тврде да је животињама боље у потпуном заточеништву. Ф. Џ. „Сони” Фејсон, председник компаније Carroll's Foods, изјавио је:

Као одговор, заговорници добробити животиња траже доказе да је било којој фабрички узгојеној животињи боље у кавезу него на слободи.Matheny, G., & Leahy, C. (2007). Farm-animal welfare, legislation, and trade. Law and contemporary problems, 325–358. Farm Sanctuary тврди да је комодификација и клање животиња неспојиво са дефиницијом „хуманог”.The Truth Behind The Labels: Farm Animal Welfare Standards and Labeling Practices Farm Sanctuary Етичари животиња као што је Гари Франционе тврдили су да смањење патње животиња није довољно; то треба да постане нелегално и укинуто. Стивен Бест такође оспорава ову идеју и тврди да услови на фабричким фармама „личе на механизоване производне линије концентрационих логора” где су животиње „присиљене да производе максималне количине меса, млека и јаја — интензивна принуда која се одвија кроз физичко заточеништво, али сада и кроз хемијску и генетску манипулацију. Као што је типично за нацистичке комплексе, овај присилни и интензивни рад завршава се смрћу.” Дејвид Ниберт каже да се осећајне животиње третирају као пуки неживи објекти и „биомашине” на фабричким фармама, или CAFO погонима, где су често затворене у тами без могућности за ангажовање у природним активностима, сакате се како би се спречила патолошка понашања у пренасељеним условима, и генетски се манипулишу до тачке где многе не могу чак ни да стоје. Дејвид Бенатар тврди да од 63 милијарде копнених животиња које се убијају годишње како би се људима обезбедили месни производи, велика већина њих умире болном и стресном смрћу. Он је рекао: