Ултиматум од 18. октобра 1913. била је дипломатска нота коју је Аустроугарска упутила Србији. Овај ултиматум, који је саставио гроф Леополд Берхтолд, тадашњи заједнички министар спољних послова Двојне монархије, захтевао је да влада у Београду повуче српске трупе распоређене од почетка 1913. године на територији Албаније. Аустроугарски захтев уследио је у тренутку када је српски премијер, Никола Пашић, у више наврата давао одуговлачеће или нејасне одговоре у име своје земље на аустроугарске захтеве за евакуацију предметних територија. Српским званичницима је брзо постало јасно да руска подршка није осигурана и да правила међународног права стављају Србију у положај прекршиоца, будући да је српска окупација дела албанске територије била осуђена, баш као и једнострана окупација независне територије. У овој ситуацији, мала српска краљевина, напуштена од својих иностраних помагача, Русије и Француске, била је принуђена да се повинује аустроугарским захтевима.
Контекст
Балкански ратови
мини|250px|десно|Балкан након Првог балканског рата. мини|350px|десно|Међународне границе признате Букурешким миром. На крају Балканских ратова, Османлије су практично протеране из Европе: контролисале су само део источне Тракије и малу територију у централној Албанији. Уговори с почетка 1913. године легитимисали су ово повлачење, али су Османлијама гарантовали одржавање мале османске енклаве у Тракији, док су мале балканске државе доживеле значајну територијалну и демографску експанзију.
Ово протеривање оставило је османске територије у Европи у нејасном статусу: убрзо су се Бугари, Срби и Грци међусобно сукобили како би уграбили „лавовски део”; тако је 25. јуна 1913. бугарска војска напала српску војску без објаве рата. У почетку изненађене, српске трупе су се реорганизовале и, подржане грчком, османском и румунском војском, нанеле тешке поразе Бугарској, што је санкционисано мировним уговором потписаним у Букурешту 10. августа 1913.
Окупација Албаније Албанске територије биле су окупиране од стране трупа Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе: Србија је окупирала Драч и његов регион, док је Црна Гора опседала Скадар, који су још увек држале османске трупе. У децембру 1912. године, Конференција амбасадора дозволила је стварање албанске државе, неутралне, чије су постојање и границе гарантовале велике силе.
У замену за већи део Новопазарског санџака, Срби су се у Лондону у марту 1913. обавезали да ће евакуисати албанске територије које су окупирали. Великим силама је брзо постало јасно да Србија и Црна Гора не спроводе клаузуле Лондонске конференције, које су гарантовале постојање албанске државе чију су неутралност гарантовале велике силе: 5. августа, вишеструка кршења постојања албанске државе, која су Срби правдали анархијом која је владала у Албанији, а за коју су Србија и Црна Гора биле одговорне, подстакла су велике силе да заузму став у корист нове државе.
Ово кршење међународног права подстакло је аустроугарског суверена Франца Јозефа, који је био противан свакој војној авантури, да подржи демонстрацију силе Двојне монархије на Балкану.
Суочени са оваквом ситуацијом, аустроугарски званичници су кренули да јој стану на пут, јер је ова окупација материјализовала успон Србије на балканској сцени: међу њима, премијер Угарске, Иштван Тиса, такође се залагао за дипломатски обрачун са Србијом: наиме, мађарски премијер је српску окупацију анализирао као државни удар и способност Двојне монархије да је оконча видео као доказ да се она и даље убраја међу велике силе.
Међутим, током месеца септембра, Срби су у Бечу давали вишеструке контрадикторне изјаве, успевајући да избегну решавање тог питања са аустроугарским министром спољних послова, Леополдом Берхтолдом: амбасадор у Бечу рекао је новинарима да српско присуство у Албанији има за циљ да делује као баријера анархији која се развијала у региону, док је Никола Пашић, српски премијер, пролазећи кроз Беч, био толико љубазан према грофу Берхтолду, министру спољних послова, да овај није могао да покрене албанско питање са њим. Ова љубазност разоружала је дипломате Двојне монархије, који су више пута тражили званична објашњења, али су добијали нејасне одговоре. Ова окупација изазвала је и непријатељство Краљевине Италије, која је званично још увек била у савезу са Рајхом и Двојном монархијом: наиме, краљевина из Рима тежила је контроли албанских територија.
Двојна монархија Годину 1913. обележило је погоршање положаја Двојне монархије: њене дипломате нису успеле да блокирају српску експанзију, Бугарска то није успела да учини оружјем током Другог балканског рата, а Румунија се удаљила од аустроугарског утицаја. Упркос овом поразу, краљевина из Софије није дуго остала изолована: аустроугарска дипломатија, забринута да ограничи последице Букурешког мира, подстицала је приближавање Бугарске Високој порти, која је била уско повезана са Рајхом.
У данима који су претходили слању ноте влади у Београду, надвојвода Франц Фердинанд, наследник аустријске и угарске круне, успротивио се слању ноте која је садржала ултиматум краљевини у Београду; нарочито 16. октобра, током састанка са немачким царем у Конопишту, резиденцији аустроугарског престолонаследника (нем. Kronprinz).
Реакције Аустроугарске Суочена са одуговлачећим одговорима српске владе, царска и краљевска влада упутила је дипломатску ноту краљевској српској влади. У овој ноти, Аустроугари су захтевали да српска влада повуче своје трупе из Албаније у року од осам дана.
Услови Српска окупација албанских територија приморала је Двојну монархију да од владе у Београду захтева евакуацију територија које је окупирала у централној Албанији у року од осам дана. У случају одбијања, Двојна монархија би „применила одговарајућа средства како би осигурала поштовање својих захтева”.
Немачка подршка Немачки званичници су брзо изразили подршку аустроугарској политици чврстине према краљевини у Београду, обавезујући се да ће подржати Двојну монархију ако је Србија нападне у случају оружаног сукоба. Ова подршка материјализована је јавним изјавама Вилхелма II. Истовремено, Артур Цимерман, главни архитекта спољне политике Рајха у то време, умножио је знаке подршке Рајха Двојној монархији.
Српски одговор Српска влада је 20. октобра обавестила аустроугарску владу да прихвата аустроугарске захтеве и обавезала се да ће што пре евакуисати албанске територије које је окупирала српска војска.
Аустроугарски захтеви Док је Двојна монархија трпела неуспехе од формирања Балканског савеза под руским покровитељством, српски дипломатски пораз представљао је први успех за Двојну монархију од окончања Анексионе кризе. Користећи подршку Рајха, Двојна монархија је тако добила задовољење својих захтева; са своје стране, Србија није могла да рачуна на руску подршку.
Реакције
Велике силе Савезници за ову прилику, Беч и Рим успели су да истисну Србе са Јадрана, али нису продубили своје приближавање, јер су се ривалства међу њима, посебно у Албанији, погоршала.
Преседан
Док је аустроугарска нота била упућена Србији, Рајх, свестан несигурности немачке позиције на Балкану и у Османском царству, био је подстакнут да одобри све иницијативе Двојне монархије у региону.
Са аустроугарске тачке гледишта, слање дипломатске ноте праћене ултиматумом, успешно током Анексионе кризе, а затим и у октобру 1913. године, сугерисало је да ће нови сличан приступ вероватно успети; међутим, природа српског одговора, мешавина провокација и љубазности, навела је званичнике у Бечу да верују да српски лидери мењају своју политику само када се њихови саговорници упусте у одмеравање снага.
Види још Аустроугарска Краљевина Србија Привремена влада Албаније Други балкански рат Франц Јозеф Петар I Карађорђевић Леополд Берхтолд Франц Конрад фон Хецендорф Никола Пашић
Референце
Литература
Категорија:Историја Србије Категорија:Србија у 1913.